Mirko Kujačić

Mirko Kujačić
Lični podaci
Datum rođenja	(1901-07-02)2. jul 1901.
Mesto rođenja	Nudol, Knjaževina Crna Gora
Datum smrti	8. avgust 1987.(1987-08-08) (86 god.)
Mesto smrti	Mostar, SFRJ
Umetnički rad
Polje	Slikarstvo
Pravac	Socijalna umetnost
Uticaji od	Andrea Lota

Mirko Kujačić (Nudol, 1901 — Mostar, 1987) bio je srpski akademski slikar. Njegov rad karakteriše temperamentni široki potez, insistiranje na boji, oduševljenje figurom i izražena individualnost.

Porodica i školovanje

Mirko Kujačić je rođen 1901. u Nudolu kod Nikšića na granici Crne Gore i Hercegovine u porodici lekara Jovana Kujačića. Otac, poreklom iz svešteničke porodice Kujačića (prema predanju 7 svešteničkih generacija), školovao se u Sremskim Karlovcima i bio oženjen Julijom Plamenac. Mirkov deda, po majci je serdar Rade Plamenac, pradeda Šale Mašanov Vukotić, a prababa Marija Petrović-Njegoš. Školovao se u Sremskim Karlovcima, maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Do konačnog opredeljenja za slikarstvo studirao je tehniku, filozofiju, balet, glumu i vajarstvo.

Prema današnjim kriterijumima bio je multimedijalni umetnik izuzetnog obrazovanja, svestranog talenta i kulture. Prvo je završio baletsku školu, postao majstor baleta (Ministarstvo prosvete pod vođstvom B. Nušića i Narodno pozorište raspisali su konkurs za obrazovanje mladih glumaca i majstora baleta 1921), a zatim je počeo da radi u Pozorištu u Beogradu. Klaudija Isačenko, jedna od mnogih ruskih izbeglica iz tog vremena, učiteljica u baletskoj školi i jedna od osnivača beogradskog baleta (1919–1921), prepoznala je njegov talenat i založila se da Kujačić dobije nekoliko uloga baletskog igrača i glumca. Buntovnog duha, nezadovoljan zabavnom ulogom pozorišta, kako je govorio, teatralno je odbio ulogu sveštenika, a zatim je patetičnim tonom napisao ostavku, gde je objavio svoje razočarenje u hram boginje Talije, koji je pretvoren, kako je naveo, u vašarište, a glumci u obične zabavljače. Godine 1923. trebalo je da igra jednu od glavnih uloga u filmskoj burlesci Branimira Ćosića „Kačaci u Topčideru“, a koju je trebalo da režiraju dadaista Dragan Aleksić i futurista Boško Tokin, ali snimanje je prekinuto posle prvog dana, 1. juna, iz finansijskih razloga, a više zbog nepovoljnih političkih prilika.

Posle ostavke počinje da se interesuje za likovnu umetnost, prvo za vajarstvo u Umetničkoj školi u Beogradu kod Tome Rosandića (1923), a zatim se opredeljuje za slikarstvo. Preko ministarstva prosvete dobija francusku stipendiju koju deli sa kolegom i prijateljem Draganom Bajom Berakovićem. Studira u Parizu (1925-29) kao učenik velikog francuskog slikara Andrea Lota. Tokom studija Kujačić je, da bi platio školovanje, crtao i kopirao u Luvru i prodavao kopije posetiocima.

Gorštaci, Mirko Kujačić

Ribolovci, Mirko Kujačić

Predratni period

Predratni slikarski opus vezuje se za Francusku i Beograd. U Parizu se druži sa srpskim umetnicima koji su tamo boravili: Dobrovićem, Lubardom, Milunovićem, Aralicom... Tu je shvatio šta je slikarstvo uopšte i svoj izraz pronalazi u ekspresivnom i snažnom doživljavanju sveta.

Povratak (1929) i boravak u Beogradu usmerava ga i na aktuelni ekspresionizam. Izdaje i svoju mapu grafika Ribari (1930) koja je nastala u toku sedmomesečnog boravka na moru (na ostrvima Svetac i Komiža) među ribarima i upoznaje malog čoveka i njegovu snagu večnog borca, a u svojim grafikama prikazuje njihov mukotrpni život i rad. Sudeluje na izložbi Jesenjeg paviljona, a ubrzo predstavlja i svoju prvu samostalnu izložbu.

Postaje rodonačelnik socijalnog slikarstva, a 1932. objavljuje Manifest, prvi pisani program socijalnog slikarstva u srpskoj umetnosti, i na izložbi u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ izlaže nadrealističke kolaže, uramljene radničke cokule, pod nazivom „Zimski motiv“ i veza luka u ramu nazvana „Koren beogradske umetnosti“. Izložbu je pratio i katalog sa Kujačićevim manifestom u kome se javno izjašnjava protiv vladajućeg stanja u tadašnjoj likovnoj umetnosti, kritikujući između ostalog i svoj dotadašnji rad. Umetnik se na otvaranju pojavio u plavoj radničkoj košulji i pred publikom pročitao svoj manifest, proglašavajući borbu protiv dominantnih buržoaskih koncepcija umetnosti, protiv čiste umetnosti, protiv uzdizanja umetničke ličnosti, „protiv tradicije”, „večne lepote”, „individualističke misli”, a za „čovečansku misao”, „poeziju napretka”, za kolektivnu umetnost pravde. Time daje snažan podstrek za afirmaciju socijalnog slikarstva u likovnom životu Beograda.

Godine 1934. formirana je grupa „Život“ u Beogradu, sa Kujačićem kao jednim od osnivača i glavnim protagonistom.

U više navrata je ponovo boravio u Parizu i te posete su uticale na svaranje njegovih slikarskih ciklusa: "Golorukih", "Zamaha", "Obraza gorštaka". To su monumentalni ciklusi revolta i otpora. To je drama, patnja, bol, borba, revolt ispruženih praznih ruku i deformisanih tela u grčevitom pokretu i nezaustavljivom zamahu. Boja je reska, potez grub, dug, a preovladavaju crveni i plavi tonovi.

Godine 1937, za vreme jednog od boravaka u Parizu, na preporuku Bore Baruha, našao se među istomišljenicima, pod pokroviteljstvom Napredne omladine Francuske, u „Maison de la culture“, čiji je predsednik bio Luj Aragon . Na izložbama koje je „Maison“ organizovala kao pomoć španskoj deci žrtvama rata, Kujačićje izlagao sa Pikasom, Matisom, Marinetijem, Prampolinijem itd. Kujačić je, zajedno sa Baruhom, Bodnarovom, Šeremetom i drugim slikarima u to vreme u Parizu, pripadao naprednom studentskom pokretu marksističke orijentacije, što je bio razlog za česte napade pariske policije.

Poslednji javni nastup pred rat Kujačić je imao sa grupom „Život“ na „13. jesenjoj izložbi“ 1940. godine, posle čega je pojačana policijska kontrola uperena protiv komunista i naprednih intelektualaca, kada je uhapšen Đorđe Andrejević Kun i posle čega to više nije bilo ni bezbedno ni moguće da ilegalne grupe, poput grupe „Život“ organizuju izložbe ili sastanke.

Posleratni period

Po završetku Drugog svetskog rata dolazi u Crnu Goru i Mostar gde je, od 1951. imao svoj atelje. Stvara dela poetskog realizma (Kanli kula, Portret oca) ali, polovinom šezdesetih ekspresionistički prikazuje rodni Nudol, njegove gorštake i sopstveno lice.

Umro je 1987. godine, u Mostaru, sahranjen u Aranđelovu kod crkve, u Nudolu. Godine 2005. njegova supruga Micika je deo slika i grafika poklonila Muzeju Hercegovine u Trebinju, da bi se na taj način odužila zavičajnom prostoru svoga muža.