Mir u Fredrikshamu

Mir u Fredrikshamu (šved. Freden i Fredrikshamn, rus. Фридрихсгамский мирный договор), ili Mir iz Hamine (fin. Haminan rauha), bio je mirovni sporazum zaključen između Švedske i Rusije 17. septembra 1809. godine. Ugovorom je zaključen Finski rat i potpisan je u finskom gradu Hamina (šved. Fredrikshamn). Rusiju su predstavljali Nikolaj Rumjancev i David Alopaeus (ambasador Rusije u Stokholmu), dok su Švedsku general pešadije Kurt fon Štedingk (bivši švedski ambasador u Petersburgu) i pukovnik Anders Fredrik Skjoldebrand.^[1]

U sporazumu, Švedska je ustupila finske teritorije Rusiji.^[2]

Uslovi

Prema ugovoru, Švedska je ustupila delove provincija Laponiju i Vesterboten (istočno od reke Tornio i reke Muonio), Olandska Ostrva i sve provincije istočno od njih. Ustupljene teritorije su sačinjavale Veliku kneževinu Finsku, kojoj su se 1812. pridružila i ruska osvajanja delova Karelije i Savonije (kasnije nazvane Stara Finska) u 18. veku kao Viborg okrug. Zajedno sa Porvoom (1809) i zakletvom suverena,^[3] Mir u Fredrikshamu predstavlja kamen temeljac za autonomnu Veliku kneževinu, njegovu vlastitu administraciju i institucije, a time i početak razvoja koji bi doveo do oživljavanje finske kulture, do ravnopravnog položaja finskog jezika i konačno 1917. do nezavisnosti Finske.

Uključeno je i pominjanje obećanja cara Aleksandra I Pavloviča da će zadržati stare zakone i privilegije u Finskoj, ali je ugovor prekoračio sve formalne garancije pravnog položaja stanovnika Finske. Rusi su to odbili, a Šveđani nisu bili u poziciji da insistiraju. Slične tačke su bile uobičajene u mirovnim ugovorima, ali su se takođe redovno zaobilazile. U periodu rusifikacije Finske, 90 godina kasnije, ruska vlada je tvrdila da ugovor nije prekršen i da stoga nijedna strana nije imala pravo da interveniše, a pitanje je bilo isključivo pitanje cara koji je dao prvobitno obećanje.

Tokom pregovora, švedski predstavnici su, naime, nastojali da izbegnu gubitak Olandskih ostrva, „prvih stubova Stokholma“, kako ih je Napoleon ispravno opisao. Olandska Ostrva su kulturno, etnički i lingvistički bila čisto švedska, ali takve činjenice u to vreme nisu imale nikakav značaj. Tokom 19. veka ispostavilo se i da su Olandska Ostrva bila britanski interes, što je posle Krimskog rata dovelo do demilitarizacije ostrva prema Olandskoj konvenciji uključenoj u Pariskom miru (1856). Tokom Rata šeste koalicije, Rusija i Švedska su sklopile savez uperen protiv Francuske (5. aprila 1812). Planirali su da izvrše iskrcavanje u švedskoj Pomeraniji, koju su zauzeli Francuzi. Rusija je obećala da će pritisnuti Dansku da Norvešku ustupi Švedskoj. Podrazumevalo se da će se i Velika Britanija pridružiti ugovoru, ali to se nikada nije dogodilo. Drugi planovi nisu se ostvarili zbog Napoleonove invazije na Rusiju.

Napomene

^ Pokhlebkin (1995)
^ „Finland”. American Political Science Review (na jeziku: engleski). 4 (3): 350—364. 1910. ISSN 1537-5943. JSTOR 1945868. doi:10.2307/1945868.
^ „The Solemn Assurance of the Sovereign given by the Emperor Alexander I 1809”.

Reference

Pohlebkin V.V. (1995) Vnešnяя politika Rusi, Rossii i SSSR za 1000 let v imenah, datah, faktah: Spravočnik, M.: Meždunar. otnošeniя –

Spoljašnje veze

Originalni tekst mirovnog ugovora

60° 34′ N 27° 11′ E / 60.567° S; 27.183° I / 60.567; 27.183

[1] Pokhlebkin (1995)

[2] „Finland”. American Political Science Review (na jeziku: engleski). 4 (3): 350—364. 1910. ISSN 1537-5943. JSTOR 1945868. doi:10.2307/1945868.

[3] „The Solemn Assurance of the Sovereign given by the Emperor Alexander I 1809”.

[1]

[2]

[3]