Mit o Ozirisu

Zdesna: Izida sa suprugom Ozirisom i njihov sin Horus, protagonisti mita o Ozirisu.

Mit o Ozirisu je najobrađenija i najuticajnija legenda iz staroegipatske mitologije. U njemu se prikazuje ubistvo boga Ozirisa, drevnog kralja Egipta i njegove posledice. Nakon Ozirisovog ubistva, njegov brat Set uzurpira tron. U međuvremenu, Ozirisova žena Izida obnavlja njegovo telo, omogućavajući mu da posthumno začne sina sa njom. Ostatak priče odnosi se na njihovog sina Horusa, s početka ranjivog dečaka o kojem brine majka a zatim Setovog rivala za tron Egipta. Njihovo rivalstvo završava se Horusovom pobedom koja nakon Setove nepravedne vladavine vraća mir u Egiptu. Time je završen proces Ozirisovog vaskrsenja. Mit i njegova kompleksna simbolika bili su temelj za uspostavljanje sistema nasledne vladavine u Egiptu, konflikta između vladavine i bezvlašća, kao i smrti i zagrobnog života. On takođe iskazuje bitne karakteristike četiri centralna božanstva i mnogi razlozi njihovog obožavanja u staroegipatskoj religiji su potekli iz njega.

Mit o Ozirisu dobio je svoj osnovni oblik pre 25. veka stare ere. Mnogi njegovi elementi zasnovani su na religijskim idejama, ali može se reći da je konflikt između Seta i Horusa bio delimično inspirisan regionalnim sukobima u egipatskoj ranoj istoriji ili praistoriji. Naučnici su pokušali da razotkriju pravu prirodu događaja koji su bili povod za mit ali nisu naišli na konačne zaključke.

Delovi mita pominju se u širokom spektru staroegipatskih tekstova — od pogrebnih tekstova i magičnih čini do kratkih priča. Stoga je ovaj mit detaljniji od svih ostalih egipatskih mitova. Ipak, ni jedan egipatski izvor ne daje potpuni prikaz mita. Elementi događaja znatno se razlikuju u mnogim verzijama. Grčki i rimski spisi, a najviše Plutarhov De Iside et Osiride, pružaju mnogo informacija ali ne predstavljaju uvek tačno verovanja starih Egipćana. I pored toga što su mnogobrojna verovanja starih Egipćana danas izgubljena, mit o Ozirisu je opstao.

Izvori

Mit o Ozirisu je bio veoma važan u staroegipatskoj religiji i vrlo popularan među običnim ljudima. Jedan od razloga za ovu popularnost je primarno religiozno značenje mita, što podrazumeva da svaki mrtav čovek može zaslužiti prijatan zagrobni život. Drugi razlog je to što likovi i njihove emocije više podsećaju na živote stvarnih ljudi nego u većini egipatskih mitova, čineći priču primamljivijom celokupnoj populaciji. Konkretno, mit izražava „jak osećaj porodične lojalnosti i posvećenosti“ u odnosima između Ozirisa, Izide i Horusa, kako objašnjava egiptolog Džon Gvin Grifits. Zahvaljujući svojoj rasprostranjenosti, ovaj mit se pojavljuje u više drevnih tekstova nego bilo koji drugi mit i u izuzetno širokom spektru egipatskih književnih stilova. Ovi izvori takođe pružaju neobično veliki broj detalja. Staroegipatski mitovi su nepotpuni i nejasni, jer su religijske metafore sadržane u mitovima bile važnije od koherentne naracije. Mit o Ozirisu je fragmentaran u izvesnoj meri i prepun je simbolike. Ali, u poređenju sa drugim mitovima, on ima jasniji izgled kohezivne priče.

Tekstovi piramidâ u piramidi faraona Tetija.

Najranije pominjanje mita o Ozirisu nalazi se u Tekstovima piramida, prvim egipatskim pogrebnim spisima, koji su se ispisivali po zidovima pogrebnih odaja u piramidama pri kraju pete dinastije, tokom 25. veka pre nove ere. Ovi tekstovi, sastavljeni od čini ili „bajalica“, sadrže ideje za koje se pretpostavlja da datiraju iz još ranijih vremena. Tekstovi se bave zagrobnim životom vladara sahranjenog u piramidi, stoga često sadrže mit o Ozirisu, koji je u potpunosti uključen u vladavinu i zagrobni život. Glavni elementi priče, kao što su Ozirisova smrt i uskrsnuće i sukob između Horusa i Seta, pojavljuju se u bajalicama Tekstova piramida.

Isti elementi iz mita koji se pojavljuju u Tekstovima piramida, pominju se u pogrebnim tekstovima koji datiraju iz kasnijih vremena, poput Tekstova sa sarkofaga iz Srednjeg kraljevstva (period 2055—1650. p. n. e.) i Knjige mrtvih iz Novog kraljevstva (period 1550—1070. p. n. e.). Većina ovih spisa je napravljena za opštu populaciju, tako da asocijacija između Ozirisa i mrtvih u ovim tekstovima nije više ograničena na kraljevsku porodicu.

Najpotpuniji staroegipatski prikaz mita je Velika himna Ozirisu, natpis iz osamnaeste dinastije (oko 1550—1292. p. n. e.) koji daje opšti pregled cele priče, ali uključuje malo detalja. Drugi važan izvor je Memfitska teologija, verska priča koja uključuje prikaz Ozirisove smrti, kao i rešavanje spora između Horusa i Seta. Ova priča povezuje kraljevstvo Ozirisa i Horusa sa Ptahom, bogom-tvorcem Memfisa. Dugo se mislilo da tekst datira iz Starog kraljevstva (oko 2686—2181. p. n. e.) i bio je predstavljan kao izvor informacija u ranim fazama razvoja mita. Međutim, od 1970-ih godina, egiptolozi su zaključili da tekst datira iz Novog kraljevstva.

Kratak sadržaj

Ozirisova smrt i uskrsnuće

Na početku priče, Oziris vlada Egiptom, pošto je nasledio kraljevstvo od svojih predaka, čije porodično stablo seže do tvorca sveta, Ra ili Atuma. Njegova kraljica je Izida, koja se, zajedno sa Ozirisom i njegovim ubicom Setom, ubraja u decu boga zemlje, Geba i boginje neba, Nut. U egipatskim izvorima ima malo informacija o Ozirisovoj vladavini, naglasak je stavljen na njegovu smrt i događaje koji slede. Ozirisu se pridaje moć stvaranja, pravedno upravljanje i vladavina Maat-a, idealnog prirodnog poretka, čije je održavanje bilo osnovni cilj u kulturi drevne egipatske civilizacije. Setu se pripisuje nasilje i haos. Dakle, ubistvo Ozirisa simbolizuje borbu između reda i haosa, kao i prekid života smrću.

Neke verzije mita daju Setu motiv za ubistvo Ozirisa. Prema jednoj bajalici iz Tekstova piramida, Set se sveti za udarac, koji mu je Oziris zadao, dok u spisima kasnog perioda Set optužuje Ozirisa da je imao odnose sa Neftidom, njegovom suprugom i četvrtim detetom Geba i Nut. Samo ubistvo se često pominje, ali nikada nije jasno opisano. Egipćani su verovali da pisane reči imaju moć da utiču na stvarnost, stoga su izbegavali direktno opisivanje duboko negativnih događaja, kao što je smrt Ozirisa. Ponekad su potpuno negirali njegovu smrt, iako najveći deo legendi o njemu jasno potvrđuje da je on ubijen. U nekim slučajevima pominje se da Set uzima oblik divlje životinje, poput krokodila ili bika, da bi ubio Ozirisa, u drugima se naznačava da je Ozirisovo telo bačeno u vodu ili da se udavio. Ova druga tradicija predstavlja osnovu egipatskog verovanja da ljudi koji su se udavili u Nilu postaju sveti. Čak je i identitet žrtve promenljiv u tekstovima, jer ponekad je u pitanju bog Haroeris, stariji oblik Horusa, koga je Set ubio, a čiju je smrt osvetio drugi oblik Horusa, Haroerisov i Izidin sin.

Do kraja Novog kraljevstva, u mitu se govori da je Set isekao Ozirisovo telo na komade i razbacao ih širom Egipta. Centri Ozirisovog kulta u Egiptu tvrdili su da je leš, ili njegov određeni deo, pronađen u neposrednoj blizini tog grada. Pretpostavlja se da je bilo čak četrdeset dva dela njegovog tela, dodeljujući svakom komadu jednu od četrdeset dve Nome, ili pokrajine, u Egiptu. Prema tome, bog - kralj postaje otelotvorenje svog carstva.

Literatura

• Assmann, Jan (2001) [1984]. The Search for God in Ancient Egypt. Translated by David Lorton. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-3786-1. 
• Baines, John (1996). „Myth and Literature”. Ur.: Loprieno, Antonio. Ancient Egyptian Literature: History and Forms. Cornell University Press. ISBN 978-90-04-09925-8. 
• David, Rosalie (2002). Religion and Magic in Ancient Egypt. Penguin. ISBN 978-0-14-026252-0. 
• Englund, Gertie (1989). „The Treatment of Opposites in Temple Thinking and Wisdom Literature”. Ur.: Englund, Gertie. The Religion of the Ancient Egyptians: Cognitive Structures and Popular Expressions. S. Academiae Ubsaliensis. ISBN 978-91-554-2433-6. 
• Faulkner, Raymond O. (avgust 1973). „'The Pregnancy of Isis', a Rejoinder”. The Journal of Egyptian Archaeology. 59. JSTOR 3856116. 
• Griffiths, J. Gwyn (1960). The Conflict of Horus and Seth. Liverpool University Press. 
• Griffiths, J. Gwyn (1980). The Origins of Osiris and His Cult. E.J. Brill. ISBN 978-90-04-06096-8. 
• Hart, George (2005). The Routledge Dictionary of Egyptian Gods and Goddesses, Second Edition. Routledge. ISBN 978-0-203-02362-4. 
• Lichtheim, Miriam (2006a) [1973]. Ancient Egyptian Literature, Volume I: The Old and Middle Kingdoms. University of California Press. ISBN 978-0-520-24842-7. 
• Lichtheim, Miriam (2006b) [1976]. Ancient Egyptian Literature, Volume II: The New Kingdom. University of California Press. ISBN 978-0-520-24843-4. 
• Meeks, Dimitri (1996) [1993]. Daily Life of the Egyptian Gods. Translated by G. M. Goshgarian. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8248-9. 
• Mettinger, Tryggve N. D. (2001). The Riddle of Resurrection: "Dying and Rising Gods" in the Ancient Near East. Almqvist & Wiksell. ISBN 978-91-22-01945-9. 
• O'Connor, David (2009). Abydos: Egypt's First Pharaohs and the Cult of Osiris. Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-39030-6. 
• Pinch, Geraldine (2004). Egyptian Mythology: A Guide to the Gods, Goddesses, and Traditions of Ancient Egypt. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517024-5. 
• Plutarch (1970). Plutarch's De Iside et Osiride. Edited with an introduction, translation and commentary by J. Gwyn Griffiths. University of Wales Press. 
• Redford, Donald B., ur. (2001). The Oxford Encyclopedia of Ancient Egypt. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-510234-5. 
• Smith, Mark (2008). Dieleman, Jacco; Wendrich, Willeke, ur. „Osiris and the Deceased”. UCLA Encyclopedia of Egyptology. Department of Near Eastern Languages and Cultures, UC Los Angeles. Pristupljeno 5. 6. 2012. 
• te Velde, Herman (1967). Seth, God of Confusion. Translated by G. E. Van Baaren-Pape. E.J. Brill. 
• Tobin, Vincent Arieh (1989). Theological Principles of Egyptian Religion. P. Lang. ISBN 978-0-8204-1082-1. 
• Wilkinson, Richard H. (2003). The Complete Gods and Goddesses of Ancient Egypt. Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-05120-7.