Model dvostruke brige

Model dvostruke brige je model medijacije i tehnika pregovaranja. Model opisuje moguće strategije kojima se koriste strane u konfliktu u zavisnosti od stepena brige za sopstvene potrebe i za potrebe druge strane. Formulisali su ga Din Pruit i Džefri Rubin 1986.

Jednodimenzionalni modeli ponašanja u konfliktu

Model dvostruke brige predstavljen je kao alternativa jednodimenzionalnim modelima.

Jednodimenzionalni modeli vide brigu u konfliktu kao jednu dimenziju na čijim se polovima, ekstremima, nalaze briga o sebi i briga o drugome.

Briga o sebi podrazumeva zainteresovanost za zadovoljenje ličnih potreba i zahteva, insistiranje na sopstvenim ciljevima i aspiracijama od kojih se teško odustaje. Sa druge strane, briga o drugima podrazumeva brigu o tome koliko će druga strana biti zadovoljna mogućim ishodima, koliko su njene potrebe zadovoljene i uglavnom je povezana sa pokušajem da se održe dobri odnosi sa drugom stranom.

U jednodimenzionalnim modelima velika briga o sebi nužno znači i izostanak brige za drugu stranu, i obrnuto – velika briga o drugoj strani automatski znači zanemarivanje sopstvenih ciljeva. Briga samo o sebi podrazumeva pobedu, a samo o drugome poraz. Umerena briga i za sopstvene i tuđe potrebe vodi kompromisu. Ovakvo viđenje konflikta povezano je sa distributivnim pristupom, po kojem se dobit vidi kao „fiksna suma“ koja se mora raspodeliti učesnicima u konfliktu.

Dimenzije modela dvostruke brige

Model dvostruke brige je model konfliktnog ponašanja koji opisuje moguća ponašanja u onim situacijama kada u konfliktu ne postoji fiksna dobit koju treba podeliti, a suma dobitaka nije konstantna – moguće je da i jedna i druga strana dobiju i budu zadovoljne ishodima, kao i da i jedna i druga izgube. Mogući ishodi za jednu i drugu stranu vide se kao relativno nepovezani, zbog čega se pretpostavlja da su briga o sebi i briga o drugome takođe nezavisne. Ishodi se zbog toga ne predstavljaju na kontinuumu, gde su dva ekstremna pola apsolutna briga o sebi i apsolutna briga za druge, već u dvodimenzionalnom prostoru definisanom brizi o sebi, koja može biti visoka ili niska, i brizi o drugome, koja takođe može biti visoka ili niska.

Pristupi konfliktnoj situaciji

Ako razlikujemo samo dva stepena brige o sebi i drugome, visoki i niski, može se govoriti o četiri pristupa konfliktu: nezainteresovanost i za sopstvene i za tuđe ciljeve, vođenje računa o tuđim i zanemarivanje svojih ciljeva, briga o vlastitim i zanemarivanje tuđih potreba i velika briga i o svojim i o tuđim potrebama. Svaka od tih pozicija navodiće učesnike u konfliktu na karakteristična ponašanja i postupke: povlačenje, nadmetanje, popuštanje i rešavanje problema.

Povlačenje

Mala briga za vlastite i tuđe interese vodi povlačenju – problem se zanemaruje, umanjuje, i ništa se ne čini u vezi sa njegovim rešavanjem. U osnovi ovakvog ponašanja je strah od konflikta i verovanje da je on težak i nerešiv.

Kako se ništa ne čini u vezi sa rešavanjem problema, moguće je dalje pogoršavanje odnosa strana ili usložnjavanje problema. Iako je izostanak akcije osnovni oblik povlačenja, povlačenje se može prepoznati i u neaktivnosti u pregovorima, izlaženju iz pregovora, u izbegavanju direktnog suočavanja sa problemom koji i dalje postoji.

Povlačenje može biti korisno kada je konfliktna situacija zaista previše opasna, teška i ugrožavajuća, kao i onda kada povlačenje nije trajno rešenje, već se upotrebljava kao prilika za prikupljanje dodatnih informacija o suprotnoj strani ili o srži problema. Povlačenje je takođe korisno u situacijama kada je problem neznačajan, a šansa uspeha mala, pa je trošenje resursa na njega nepotrebno i nepoželjno.

Povlačenje vodi nerešavanju problema, smanjenom samopoštovanju i osećanju krivice.

Popuštanje

Mala briga za vlastite, a visoka za tuđe ciljeve vodi popuštanju. Osobama sa ovakvim pristupom važno je održavanje dobrih odnosa sa drugom stranom, zarad čijeg zadovoljstva su spremne da zanemare sopstvene potrebe. Alternativno, biće vođene svojim potrebama i ostvarenjem sopstvenih ciljeva do onog trenutka kada počnu da ugrožavaju dobrobit i mir druge strane uključene u konflikt.

Konflikt po definiciji podrazumeva postojanje sukoba interesa, zahteva, želja, potreba. Ponašanje osoba sa popuštajućim pristupom vodiće postepenom smanjivanju zahteva, čak i ispod razumnih granica, ili potpunom odustajanju od pregovora i pasivnom prihvatanju zahteva druge strane.

Kao i povlačenje, popuštanje vodi niskom samopoštovanju i frustraciji. Kao dodatni problem javlja se i smanjeni društveni uticaj i ugled zbog preteranog povlađivanja i nespremnosti na zalaganje za sopstvene ciljeve. Međutim, popuštanje može biti korisno u pojedinim okolnostima – kada su odnosi sa drugima značajniji od predmeta spora, kada predmet spora više znači drugoj strani, ili kada je popuštanje društveno poželjno i njime se ne umanjuje sopstvena vrednost u očima drugih.

Nadmetanje

Vođenje računa o sopstvenim interesima, a zanemarivanje interesa druge strane podstiče na nadmetanje sa drugom stranom u konfliktu. Ovo ponašanje naziva se još i „takmičarskim“ ili „kompetitivnim“. Osobe sklone nadmetanju vide konflikt kao sukob iz koga samo jedna osoba može izaći kao pobednik, a drugu stranu vide kao suparnika kojeg treba nadmoćati.

Zanemarivanje potreba druge strane u ekstremnim slučajevima može voditi negativnoj brizi – želji da ona pretrpi što veću štetu.

Za ovu poziciju karakteristični su agresivniji pristupi – težnja da se u diskusiji dominira, pretnje, vređanje, ispoljavanje otvorenog neprijateljstva i nepoverenja, vršenje pritiska na drugu stranu, zahtevanje da se ispune lični ciljevi. Ipak, agresivnost nije jedini način da se po svaku cenu postignu vlastiti ciljevi. Kako dobrobit druge strane nije od naročitog značaja, moguće je manipulisati kritičnim informacijama ili ih prikrivati, postavljati ultimatume koji stvaraju pritisak, obmanjivati i zbunjivati suparnike, emocionalno manipulisati drugom stranom u direktnoj komunikaciji.

Ovaj pristup kvari odnose sa drugom stranom, otežava mogućnost komunikacije i vodi gubitku naklonosti, a podstiče „suparnika“ na slično ponašanje. Pokazuje se korisnom kada održavanje prijateljskih odnosa nije značajno i kada ne postoje društvena očekivanja u vezi sa komunikacijom koju treba ostvariti i metodima postizanja cilja. Pogodna je u situacijama kada je neophodna brza i efikasna reakcija i kada je osoba sigurna da je u pravu i da su njeni zahtevi na mestu.

Rešavanje problema

Nastojanje da se uzmu u obzir i sopstveni interesi i interesi druge strane smatra se najpoželjnijim i najefikasnijim. Na drugu stranu u konfliktu ne gleda se kao na suparnika kojeg treba poraziti već kao na saradnika koji takođe za cilj ima razrešenje problema.

Rešavanje problema tako se naziva jer se napada problem, a ne osoba, sa kojom se uspostavlja kooperativni odnos. Kako se na konflikt gleda kao na problem koji se može rešiti zajednički, izbegavaju se ogorčenost, optužbe i vređanje. Teži se da se pronađe rešenje koje će obema stranama odgovarati i zadovoljiti njihove potrebe. Briga o drugoj strani ne mora nužno biti autentična, već služiti za olakšavanje komunikacije i zajedničke potrage za rešenjem. Bez obzira na pravi uzrok, pridržavanje dogovora lakše je ako se niko ne oseća osujećenim ili prevarenim. Dodatno, uspostavljanje instrumentalnog odnosa saradnje pri rešavanju konkretnog problema može biti prvi korak ka dugotrajnijoj, iskrenijoj saradnji i partnerstvu.

Kako se za rešenjem „traga“ i ono se „pronalazi“, ukazuje se na to da u procesu rešavanja problema strane treba da teže fleksibilnosti i da ostanu otvorene ka različitim rešenjima. U slučaju složenih problema, poželjno je razložiti ga na manje probleme jednostavnije za rešavanje, i početi rešavanjem upravo najjednostavnijeg. Tako se čini jer nalaženje rešenja, ma koliko sitnog, povećava optimizam i osećaj saradništva između strana. Saradnja umanjuje negativna osećanja, neprijateljstvo, podstiče na komunikaciju i otvara ka novim, dotad nerazmatranim mogućnostima.

Ovaj pristup ima najveći integrativni potencijal, potencijal da će obe strane biti zadovoljne ishodom, ali može oduzimati mnogo vremena i energije, a efikasan je samo u slučaju da je i druga strana spremna za saradnju.

Literatura

• Pruitt, D.G. & Rubin, J.Z. (1986). Social conflict: Escalation, stalemate and settlement. New York: Random House.
• Pruitt, D.G. & Carnevale, P. J. (1993). Negotiation in social conflict. Pacific Grove, CA: Brooks/Cole.