Most na Žepi

Za druga značenja, pogledajte stranicu Most na Žepi (višeznačna odrednica).

Most na Žepi
Most na Žepi, jun 2016. godine
Opšte informacije
Mesto	Žepa
Opština	Opština Rogatica
Entitet	Republika Srpska
Država	Bosna i Hercegovina
Vreme nastanka	Poslednja četvrtina XVI veka
Tip kulturnog dobra	Nepokretno kulturno dobro Republike Srpske i nacionalni spomenik Bosne i Hercegovine

Most na reci Žepi se nalazi na području opštine Rogatica, u naselju Žepa, u Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta Bosne i Hercegovine. Kameni most je izgrađen u drugoj polovini XVI veka, verovatno nakon izgradnje mosta Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu, za vreme osmanske uprave na ovim prostorima. Most se prvobitno nalazio na ušću reke Žepe u reku Drinu i sagrađen je na jednom od regionalnih puteva čija je trasa išla uz reku Drinu i koji se u Višegradu odvajao od Carigradskog druma, glavne osmanske saobraćajnice na Balkanu, čija je ishodišna tačka bio Carigrad, središte Osmanskog carstva. Nije poznato ko su utemeljitelj i graditelj mosta, ali se među istraživačima mosta utemeljenje pripisuje velikom veziru Mehmed-paši Sokoloviću, a verovatni graditelj mosta je jedan od saradnika arhitekte Višegradske ćuprije, velikog Mimara Sinana.

Strma obala reke Žepe je uslovila izgradnju mosta sa jednim otvorom, zasvedenim prelomljenim lukom raspona nešto više od deset metara, dok je dužina mosta nešto više od 21 metar. Po svojim stilskim karakteristikama most na Žepi spada u vrhunska dostignuća osmanske arhitekture koja je u vremenu njegove izgradnje bila na svojoj kulminaciji, i u tom smislu most ima iste stilske i druge karakteristike sa osmanskim mostovima iz ovog perioda, čiji je graditelj Sinan ili saradnici njegovog carigradskog ateljea.

Za izgradnju mosta se vezuju legende i tokom svoje istorije most je bio predmet putopisaca, a jednu od legendi je, prominentno, književno obradio pisac Ivo Andrić u svojoj pripoveci „Most na Žepi” iz 1925. godine. Izgradnja hidroelektrane Bajina Bašta i formiranje akumulacionog jezera Perućac u drugoj polovini XX veka su bili ugrozili postojanje mosta na njegovoj prvobitnoj lokaciji. Nakon mnogih diskusija i javnog angažmana različitih pojedinaca i organizacija most, kojem je pretilo potapanje jezerom, je dislociran na novu lokaciju oko petsto metara uzvodno, neposredno ispod naselja Žepa i u blizini Redžep-pašine kule, takođe konstruisane približno u isto vreme kao i most, gde je i danas lociran.

Most se danas ne nalazi u zadovoljavajućem stanju usled pukotine koja se formirala na njegovoj desnoj strani i koja preti njegov opstanak, zbog čega je krajem 2016. godine postavljena stabilizujuća skela, ali sanacija i restauracija mosta koja je trebala da usledi do danas nije izvršena. Most je nepokretno kulturno dobro Republike Srpske i nacionalni spomenik Bosne i Hercegovine.

Lokacija

Most na ušću reke Žepe, leve pritoke reke Drine, je jedan od dva kamena mosta iz perioda Osmanskog carstva izgrađenih na ovoj reci. Prvi most se nalazi u neposrednoj blizini njenog izvora, u selu Vrelo, ima tri okna i preko njega vodi put koji obližnja naselja povezuje sa Rogaticom. Drugi, tj. most na njenom ušću, je bio lociran desetak metara od ušća Žepe u Drinu, na starom drumu koji se u Višegradu odvajao od Stambolske džade i išao niz Drinu njenom levom obalom. Na ovom mestu most je stajao sve do leta 1966. godine kada je zbog akumulacionog bazena nastalog izgradnjom Hidroelektrane Bajina Bašta, da ne bi bio potopljen, dislociran na lokaciju oko 500 metara uzvodno na istoj reci, ispod samog naselja Žepa, koja se zove Spahin hrid, nedaleko od Redžep-pašine kule (koja je građena približno u istom periodu kao i most).

• 
  Most na izvoru reke Žepe, selo Vrelo. Most je najvećim delom zatrpan i zaboravljen. [fotografija od januara 2018.];
• 
  Redžep-pašina kula i žepljanski kraj u njenoj pozadini [fotografija od maja 2018. god.];
• 
  Pogled na Žepu, maj 2018;
• 
  Ušće reke Žepe u Drinu nakon izgradnje akumulacije Perućac [fotografija od jula 2017];

Istorijski podaci

Kontekst nastanka

Glavni članci: Carigradski drum i Osmansko carstvo

Shematski prikaz položaja važnijih starih mostova na teritoriji Bosne i Hercegovine;

Most na ušću Žepe spada u korpus objekata osmanske gradnje koji nastaju sa dolaskom Osmanskog carstva u ove krajeve i novim društveno-ekonomskim uređenjem koje je to sa sobom nosilo. Vojno-strateški objekti su u novoj državnoj organizaciji imali prvorazredni značaj, tako i mostovi, naročito na većim rekama i regionalnim komunikacijama. Opisujući novonastali kontekst, nakon definitivnog pada bosanske srednjovekovne države, istraživači arhitekta Džemal Čelić i islamolog Mehmed Mujezinović u svojoj studiji o starim mostovima u Bosni i Hercegovini iz 1969. godine navode:

„ [...] Nova vojna snaga sa osvajačkim pretenzijama, upravljenim, prvenstveno, prema Srednjoj Evropi, donosi u naše krajeve i novo društveno uređenje sa timarskim sistemom, koji dobija završni oblik u šesnaestom stoljeću. Uključenjem zemlje u sklop osmanlijskog carstva počinje novo razdoblje ne samo u vojno-političkoj već i u ekonomskoj i kulturnoj istoriji Bosne i Hercegovine. Upravni sistem, religija, a zatim i druge tekovine islamsko-turske civilizacije udomaćuju se sve više, naselja se reorganiziraju prema shemi čije korijene treba tražiti na istoku, razvijaju se zanati i trgovina, javljaju se potrebe za veoma raznovrsnim arhitektonskim gradnjama, sakralnim i profanim, monumentalnim i utilitarnim. U toj opštoj društveno-ekonomskoj reorganizaciji država se, prvenstveno, brinula za vojno-strateške objekte, među kojima mostovi, naročito na većim rijekama i glavnim regionalnim komunikacijama, zauzimaju izuzetno važno mjesto. Objekti ove vrste građeni su u ime sultana, u ime velikog vezira, u ime bosanskog namjesnika, — a to znači sve iz državne blagajne i, uglavnom, zbog širih strateško-ekonomskih razloga. [...] Ako pogledamo ko su osnivači najvažnijih i najvećih mostova na komunikacijama carstva na teritoriju Bosne i Hercegovine uočićemo da se u to vrijeme najintenzivnije gradnje, odnosno u XVI vijeku, svodi na samu ličnost sultana Sulejmana (most u Foči, most u Donjem Vakufu, most u Mostaru) i njegove najbliže saradnike. U polovini stoljeća njegov najbliži saradnik, najviši državni funkcioner je Rustem-paša, koji gradi veliki most na Željeznici kod Ilidže, a pretpostavljamo da je obnovio i most na Bosni kod Blažuja (bs). Nasljednik Rustem-pašin Sokolović Mehmed-paša gradi mostove u Višegradu, kod Trebinja, na Žepi, a pretpostavljamo i kod Sarajeva. Bliski rođaci ove dvojice državnika, prvih saradnika sultana Sulejmana, također su veoma aktivni. Brat Rustem-pašin zaim hadži Mehmed-beg, zvani Karađoz-beg, nadzornik je na gradnji sultan-Sulejmanova mosta u Mostaru, a na svoje ime gradi za potrebe države mostove u Konjicu (bs), Blagaju, Potocima kod Mostara i u Mostarskom Blatu. Bliži rođaci Mehmed-paše Sokolovića podižu veliki broj objekata širom Bosne, među njima dva mosta Ferhad-paše Sokolovića u Banjoj Luci i jedan njegov most na Uni u Bosanskom Novom, zatim most Mehmed-pašine sestre Šemsekadune u Banjoj Luci, most njegovog zeta Sinan-bega Boljanića preko Lima u Priboju i na rijeci Janjini, dok mostovi u Goraždu i Starom Rudom su vjerovatno zadužbine Kara-Mustafa-paše Sokolovića. [...] Petnaesto i šesnaesto stoljeće bijahu doba najsnažnije turske invazije, najvećeg ekonomskog prosperiteta (uključujući i velike ratne plijenove), a ujedno i doba najintenzivnije urbanizacije starijih naselja u našoj Republici. Nije čudo da upravo u šesnaestom stoljeću nastaju i najznačajnija arhitektonska ostvarenja cijele epohe, pa i najveći i najljepši mostovi. [...] ”

Turci uglavnom preuzimaju stare komunikacione pravce zacrtane još u doba Rimljana, a korišćenih i u srednjem veku, ali je strateški i privredni značaj ovih komunikacija dobio orijentaciju u gotovo suprotnom smeru te je u skladu sa tim došlo i do promena u mreži puteva. U novim uslovima ishodišna tačka postaje centar carstva — Carigrad, a osnovni putni pravac postaje Carigradski drum. Ukazujući na ovu promenu i njene reprekusije na Podrinje i izgradnju novih mostova, Čelić i Mujezinović navode:

„ [...] Može se reći da su Turci, uglavnom, iskoristili stare komunikacione pravce, zacrtane još u dobar Rimljana, iskorištavane i u toku srednjeg vijeka. Iako je strateški i privredni značaj ovih komunikacija u novim uslovima dobio orijentaciju u gotovo suprotnom smjeru od prvobitnog rimskog, to ipako ne znači da su bile nužne kardinalne promjene komunikacione mreže. Nastupa era prilagođavanja, pri čemu se odstupanja zapažaju prvenstveno u detalju, u uključenju novih naselja na osnovne komunikacione pravce. U doba Rimljana ishodišta komunikacionog sistema na našem terenu bila su, kako smo to već vidjeli, Salona i Narona, a magistrale vode prema sjeveru i sjeveroistoku, dok se transferzale formiraju približno paralelno s Jadranskim morem. U novim uslovima ishodište postaje centar carstva tj. Carigrad, a osnovni pravac tzv. carigradski drum i taj se približno poklapa s rimskim komunikacijama od Višegrada preko Rogatice do Sarajeva, te, dalje, preko Kiseljaka i Travnika na Jajce i Banju Luku. Držeći se riječnih tokova, kao i ranijih putova, od ove osnovne saobraćajnice odvajaju se komunikacije dolinom Drine, dolinom Bosne, te dolinom Vrbasa, Sane i Une, a prema jugu preko Foče i Gacka na Trebinje i Dubrovnik, preko Konjica i Mostara ka ušću Neretve, preko Livna i Duvna na Split. Također se i drugi dijelovi transferzala, kao i pojedini vicinalni putovi, djelomično ili u potpunosti uklapaju u novu mrežu. Bitna razlika široko sagledanog komunikacionog sistema turskog perioda u odnosu na rimski leži u promjeni ishodišta, u njegovom prebacivanju s obale Jadrana na istok — na Višegrad i Foču (odnosno Carigrad u krajnjoj tačci), — a devijacije i promjene prvenstveno su rezultat preorijentacije na novo ishodište. Sva veća naselja direktno se uključuju u ovaj sistem i svi važniji mostovi su njegov sastavni dio. Možda ima istine u legendi koja kaže da je Fatih preveo vojsku gazom preko Drine, ali ubrzo zatim dolazi do gradnje čitavog niza mostova. [...] ”

• Primeri osmanske mostogradnje iz XVI veka na prostoru Bosne i Hercegovine
• 
  Panorama Banjaluke pre austrijske okupacije Bosne i Hercegovine. Napred se vidi most Ferhad-paše Sokolovića. Most je podignut nešto pre 1587. godine, dva puta obnavljan u XVIII veku, nije poznato kada je srušen.
• 
  Most sultana Sulejmana na Vrbasu u Donjem Vakufu, fotografija iz 1933. godine. Most je uništen u Drugom svetskom ratu.
• 
  Arslanagića most na Trebišnjici u Trebinju. Pre sadašnje most je do 1966. godine stajao na drugoj lokaciji, potopljenoj izgradnjom akumulacionog jezera, te 1972. godine dislociran na sadašnju. Utemeljitelj mosta je Mehmed-paša Sokolović.
• 
  Karađoz-begov most na Buni u Blagaju. Most je gradio Zaim hadži Mehmed-beg sredinom XVI stoleća.
• 
  Kozja ćuprija na Miljacki, na putu iz Sarajeva za Praču i Drinu. Lociran na Carigradskom drumu, verovatni utemeljitelj mosta je Mehmed-paša Sokolović.

Graditelj mosta

„Portret Mehmed-paše Sokolovića” iz 1603. godine od flamanskog slikara Dominikusa Kustosa, a na osnovu predloška italijanskog slikara Đovani Batiste Fontane. Sokolović je verovatni utemeljitelj mosta na Žepi.

U starijim zapisima i putopisima nema nikakvih podataka o graditelju i vremenu izgradnje mosta na reci Žepi, niti je na mostu ostao sačuvan tekst sa tarihom koji bi mogao dati precizne informacije o vremenu i graditelju ovog objekta. Kao i za većinu građevina sa ovih prostora, u narodu su ostale sačuvane mnoge legende i predanja. Tek jedna legenda, zabeležena početkom 20. veka, uz arhitektonsku analizu objekta — kako ističu Čelić i Mujezinović — daje podlogu za određene, dosta čvrste pretpostavke o graditelju. Legendu je zabeležio austrijski pisac Robert Mihel (de), a govori o tome kako je jedan od učenika graditelja koji je sagradio most na Drini u Višegradu, slavoljubiv i vešt u svom zanatu, hteo da svojim delom nadmaši rad svog učitelja. Učenik je krenuo niz Drinu i na mestu gde se Žepa između brda probija i uliva u istu, premostio je kamenim svodom sa stene na stenu. Kada je kasnije majstor učitelj ugledao ovo izvanredno delo, spopao ga je bes pa je učeniku odsekao obe ruke. Apstrahujući elemente legende u kojima se govori o učenikovoj pobudi i kazni koja ga je stigla, dvojica istraživača zaključuju da bi legenda mogla sadržavati neke konkretne činjenice:

• Most na reci Žepi je nastao neposredno nakon gradnje Mosta Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu;
• Most na reci Žepi je sagradio učenik graditelja mosta u Višegradu, tj. Mimara Sinana;

Razraćujući prvu od ove dve teze, Čelić i Mujezinović, a u vezi otkrivanja razloga, vremena izgradnje i utemeljitelja mosta na Žepi, zaključuju da je most nastao nakon izgradnje ćuprije u Višegradu, na jednom od saobraćajnih krakova koji prilaze ovom mostu, i to u poslednjoj četvrtini XVI veka, a da je najverovatniji utemeljitelj mosta isti kao i utemeljitelj Višegradske ćuprije — veliki vezir Mehmed-paša Sokolović. Datiranje izgradnje u zadnju četvrtinu XVI veka podržava i građevinski inženjer Milan Gojković. Kako ističu Čelić i Mujezinović:

„ Prvi od gornja dva podatka uklapa se u hipotezu koju smo ranije spomenuli, to jest da su mostovi mnogo manje zadužbine, a više objekti koje podiže država preko svojih najodgovornijih funkcionera u sklopu odgovarajućeg sistema komunikacija, nanovo uređenih ili rekonstruisanih. U takvom konceptu ćuprija u Višegradu bila je ključni objekat koji je Bosnu vezao sa istokom; njegovom izgradnjom stvorila se potreba za drugim mostovima na saobraćajnim krakovima koji prilaze Višegradu. Ovakva koncepcija navela nas je da smatramo kao moguću i Mihelovu pretpostavku da je Mehmed-paša Sokolović, legendarni Meho, utemeljitelj Kozje ćuprije više Sarajeva. Zar nije još realnije most na ušću Žepe gledati u sklopu tog velikog poduhvata sređivanja komunikacionog sistema? Bilo bi, dakle, sasvim moguće i vjerovatno da je utemeljitelj i ovog mosta Mehmed-paša Sokolović i sasvim je realno da mu je vrijeme nastanka zadnja četvrtina XVI stoljeća. Kao potvrdu za rečeno napominjemo da je sačuvana i predaja, koju nam bilježe Rener-Velikanović, po kojoj je i ovo Sokolovićev most. ”

Čelić i Mujezinović referišu na putopis nemačkog novinara i publiciste Hajnriha Renera, naslovljenog „Herceg-Bosnom uzduž i poprijeko” i objavljenog 1900. godine, u kom se navodi predaja prema kojoj je Sokolović utemeljitelj mosta:

„ [...] Naposlije stignemo na neku stazu, što je preostala od zidane ceste, i tu nam puče pred očima divan vidik. Usred pustoši divan kamenit most prelazi žepsku guduru u jednom jedincatom smionom luku. Dolje u dubini valja divlji gorski potok svoje bučne talasove u Drinu, a gore ti ljudska tvorevina pokazuje, kako su nekada Turci gradili. Mehmed paša Sokolović sagradio je ovaj most, valjda u isto doba, kada i višegradski, te još i danas ide ovuda, makar kako da je rgjav jahaći put, glavna veza drinskog pobrežja. [...] ”

Most Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu. Verovatni graditelj mosta na Žepi je bio Mustafa-čauš, jedan od učenika Mimara Sinana, projektanta višegradskog mosta i nadzornik prilikom njegove izgradnje.

Kada je o drugoj tezi, tj. pitanju rasvetljavanja graditelja reč, Čelić, Mujezinović i Gojković su mišljenja da je vrlo verovatno da je most sagradio jedan od učenika velikog Mimara Sinana, možda Mustafa-čauš — Sinanov čovek od poverenja koji je radio kao nadzornik na mostu u Višegradu. Kako ističu Mujezinović i Čelić:

„ Što se tiče pretpostavke da ga je gradio jedan od učenika Kodža Mimar-Sinanovih i ona nam se čini sasvim realnom. Veliki graditelj je u ovo doba već u dubokoj starosti, ali zato opkoljen velikim brojem najkvalitetnijih saradnika, koji su prošli njegovu školu i koji realiziraju preko tri stotine objekata prema koncepcijama svog učitelja. Sigurno da Mimar Sinan nije sjedio u Višegradu u toku gradnje ćuprije na Drini, već ju je koncipirao i realizaciju prepustio nekom od svojih saradnika u koga je imao povjerenje. Iz dokumenata koji su povezani sa Sinanom, javlja se ime izvjesnog Mustafe-čauša, čovjeka od Sinanovog povjerenja. Zašto da ne pretpostavimo da je istom čovjeku povjereno da sam, prema svojim koncepcijama, realizira jedan relativno mali most, na sporednom saobraćajnom kraku koji je vodio niz Drinu.
Arhitektonske karakteristike i kvalitete ovog objekta govore da se, zaista, radi o graditelju velikih sposobnosti, i to ne o takvom koji je kao polupriučen izrastao iz naroda, već o čovjeku koji je prošao najveće škole i savladao graditeljsko umijeće svoga vremena na najvišem nivou. Pojedini formalni elementi, kao što je linija luka i način zidanja, veoma su bliski detaljima sa višegradskog mosta, što govori u prilog pretpostavci da je isti čovjek radio prethodno na ćupriji na Drini, ili da je barem izašao iz iste škole. Ujedno, ta srodnost elemenata je i dokaz više za njegovo datiranje s koncem XVI stoljeća. ”

Na stilsku sličnost luka mosta sa lukovima mosta u Višegradu ukazuje i arhitekta Maja Roso Popovac u svom istraživanju jednolučnih mostova na prostoru BiH.

Druga legenda vezana za most na Žepi govori o veziru Jusufu koji je rodom iz ovog kraja i koji je naložio izgradnju i o italijanskom graditelju kome je poverena izgradnja. Pisac Ivo Andrić je, prominentno, ovu legendu književno obradio u svojoj pripovetci „Most na Žepi”. Gledajući legendu u svetlu realnih činjenica, Čelić i Mujezinović navode da ona njima nije potkrepljena, tj. dvojica istraživača nisu mogli niti da identifikuju vezira Jusufa, niti su na mostu zapazili bilo šta što bi moglo da upućuje na italijanskog majstora, te stoga, kao napomenuto, odriču legendi baziranost u stvarnim činjenicama. Premda u starijoj literaturi nema puno pomena mostu na Žepi, u novijoj literaturi most je više prisutan, izazivajući oduševljenje i probuđivajući maštu posmatrača. Osim Hajnriha Renera, i već spomenuti prenositelj jedne od legendi, austrijski pisac Robert Mihel je takođe izneo svoj dojam mosta. Navodeći da je most verovatno sagrađen u isto vreme i od istog graditelja kao višegradska ćuprija, osim toga daje i svoj estetski sud: „Nekoliko koraka dalje stadosmo pred dubokim koritom Žepe i vidjesmo sasvim blizu pred nama krasan kameni svod, koji je vodio na drugu stranu provalije. U ovakvoj divljini jedno plemenito građevinsko djelo ostavlja dvostruko dubok utisak. Jedva je moguće razaznati na stjenovitom usjeku provalije gdje počinje građevina; iz brdskih stijena izrasta gotički kameni luk tako harmonično da bi se moglo povjerovati da su stijene same od sebe premostile provaliju.”

Izbor lokacije

Kao već napomenuto, most se nalazio na starom putu koji se u Višegradu odvajao od Carigradskog druma i išao niz Drinu, njenom levom obalom, na mestu gde je taj put presecao reku Žepu, gotovo na samom njenom ušću. Most je na ovom mestu sagrađen isključivo zbog regionalnih saobraćajnih potreba, usamljen, bez i jednog objekta u njegovoj blizini. Inače sam Carigradski drum je, kao napomenuto, za Osmansko carstvo bila najvažnija putna komunikacija na Balkanskom poluostrvu pod njihovom upravom i svojom trasom je pratio ekspanziju carstva prema srednjoj Evropi, te mu je u tom smislu od strane države poklanjana odgovarajuća pažnja.

Stari graditelj mosta na Žepi je takođe vodio računa o izboru datog lokaliteta za most sa aspekta optimalnog postavljanja i rešenja mosta. Kako ističe istraživač Milan Gojković:

„ [...] Postavljajući pitanje — da li su stari graditelji i koliko vodili računa o izboru mesta za most sa aspekta koje koristi savremena mostogradnja — preko niza do naših dana očuvanih mostova dobija se potvrdan odgovor. Bogati fond inženjerskog nasleđa ove vrste u nas i njihov odnos prema karakteru poprečnog profila prepreke uverava da su drevni neimari i te kako vodili računa gde će se napraviti most. Lokaliteti većine mostova ukazuju da je profil premošćavanja usvojen na bazi integralnog sagledavanja karakteristika rečnog toka i oblika njegovog korita na većoj dužini, da je birana i usvojena ona lokacija koja je pružala, prema njihovim shvatanjima, uslove za optimalno postavljanje i rešenje mosta. Kod izrazito stenovitih poprečnih profila, profila koji su inicirali rešenje mosta u jednom otvoru (primeri Mostara, Žepe i drugih mostova), usvajane su one lokacije koje su davale mogućnost, s obzirom na širinu i visinu profila, da se korito reke premosti jednim otvorom. [...] ”

Mujezinović i Čelić ističu da je naročito kod mosta na Žepi luk imao karakter razupore dve obale, a u kontekstu temeljenja mosta. Kako ističu:

„ [...] Kod izbora mjesta za most na jedan svod upravo je zbog toga bilo posebno važno da se nađe takav položaj gdje na obje obale postoji čvrsta stijena, koja može prihvatiti kose sile u svodu. Bočni pritisak bio je, dapače, važniji od vertikalnog, most je između dvije stjenovite obale djelovao svojim kosim naprezanjima više kao razupora nego kao normalan teret. Što je raspon veći, to su i sile veće, pa je i problem njihova prihvatanja u temeljnim stopama ozbiljniji. Samo čvrst masiv stijene sa jedne i druge strane bio je garancija stabiliteta, a bočni pritisak, kako smo već konstatirali, važniji od vertikalnog. Karakter luka kao razupore između dvije obale naročito je uočljiv kod mosta na ušću Žepe, čija konstrukcija počinje visoko iznad kanjona, u stijenama koje se gotovo vertikalno dužu u vis. Realizacija mostarskog mosta ne bi bila uopšte moguća da desno i lijevo nije bilo kamenog masiva, a podzide i krila mosta prvenstveno treba shvatiti kao zaštitu temeljnog masiva od bujice, a ne kao direktnu temeljnu konstrukciju. [...] ”

Inače, dajući svoj estetski sud o lokaciji, Čelić i Mujezinović ističu da je most bio sagrađen u „izvanredno plastičnom planinskom pejsažu ovog dijela Bosne”.

Opis mosta

Most na Žepi (na novoj lokaciji). Crno-bela fotografija od aprila 2006. godine.

„ Bez pretjerivanja se može reći da je most na ušću Žepe spadao među najljepša i najelegantnija ostvarenja svoje vrste u našim krajevima. Ako je legendarni učenik gorio od želje da prevaziđe učitelja, ne može se reći da to nije na svoj način i postigao. Most na Drini imponira svojom veličinom, svojom stilskom i tehničkom dotjeranošću, mostarski most nas zadivljuje svojim rasponom i elegancijom, no, ako se složimo da veličina nije bitan uslov za monumentalno djelovanje, složićemo se i u konstataciji da je ovo djelo do te mjere okamenjena poezija da samo po vrsti i namjeni spada u domen utilitarističkih gradnji, dok je snagom i ljepotom svog izraza apstraktna plastika najvišeg dometa.
Komentar islamologa Mehmeda Mujezinovića i arhitekte Džemala Čelića u njihovoj knjizi „Stari mostovi u Bosni i Hercegovini” iz 1969. godine ”

Strme, skoro vertikalne obale Žepe i uska klisura kroz koju se probija reka su, kao napomenuto, uslovile most sa jednim otvorom, zasvedenim prelomljenim lukom raspona 10,20 metara. Ukupna dužina mosta je 21,60 metara, sa niveletom u padu, levo i desno od temena svoda (oko 4%).

Nivelete grupacije osmanskih mostova sa jednim otvorom, autor je Milan Gojković. Most na Žepi je zaveden pod brojem 4. unutar grupacije.

Tip nivelete kod mosta na Žepi, kao i kod mnogih osmanskih mostova sa jednim otvorom, je asimetrična konveksna niveleta. Ovakav oblik nivelete je uzrokovan razlikom u kotama obala tj. pristupnih puteva. Inače, veličina otvora svoda i njegova stinjenost, zajedno sa njegovom debljinom i ispunom u temenu, kotama puta na obalama i potrebnom veličinom proticajnog profila koja je diktirala kote oporaca, te položaja oslonačkih spojnica svoda — uticali su na veličinu nagiba nivelete. Gojković ističe da je ovo bio razlog variranja nagiba nivelete na grupaciji osmanskih mostova sa jednim otvorom koje je on analizirao. Tako nagibi nivelete variraju od 28% kod Jelen mosta (mk), do 24% kod mosta u klisuri prizrenske Bistrice (sq) i 22% na Starom mostu u Mostaru, pa sve do horizontalnih niveleta kao kod mostova u Kratovu u Makedoniji (Čaršijskog (mk), Grofčanskog (mk) i Jokširskog mosta (mk)) i drugih mostova.

Čela svoda čine prelomljeni šiljati lukovi sa uzvodne i nizvodne strane, čija je visina 6,5 metar, mereno od baze zasvođene konstrukcije. Radijus je 6,70 metara, a ekscentritet centara zakrivljenosti iznosi od vertikalne osi 1,60 metara na obe strane. Debljina svoda mosta je 75 centimetara. Za poređenje i kao dokaz stilske istovetnosti mosta na Žepi i onog u Višegradu, Čelić i Mujezinović konstatuju da je rasponu svoda mosta na Žepi najbliži prvi svod uz levu obalu mosta u Višegradu (10,70 metara). Debljina svoda kod višegradskog mosta je 85 cm naspram 75 cm kod ovog, ekscentritet centara zakrivljenosti na višegradskom mostu varira i iznosti maksimalno 106 cm, naspram 160 cm na mostu na Žepi. Kod mosta na Žepi je viša strela prelomljenog luka bila nužna zbog nivelete puta, koji je ležao visoko nad provalijom.

Kao i kod većine osmanskih mostova, i kod mosta na Žepi, konstrukcija svoda je naglašena arhivoltom — njen oblik u vertikalnoj ravni identičan je sa oblikom ekstradosa svoda i u dispoziciji mosta ima zadatak da naglasi oblik i vizuelno smanji debljinu svoda, kao i da diferenciranjem površina, čeonih zidova i čela svoda, obogati estetske kvalitete mosta u celini. Na mostu na Žepi arivolta je formirana od jednog sloja obrađenog kamena pločastog oblika.

Izgled mosta na staroj lokaciji, objavljeno u putopisu Hajnriha Renera iz 1900. godine; — „organična kamena spona u divljem pejzažu” kako ističu dvojica autora.

Poprečni presek mosta je pravugaonik, i most na Žepi — zajedno sa Starim mostom u Mostaru, mostu na Uvcu i mostu na Rijeci Crnojevića — ima najmanji odnos debljine čela i širine svoda, između 4 i 5, od svih osmanskih mostova na prostoru bivše Jugoslavije. Kako je širina svoda direktno zavisna od širine mosta, a ova pak od značaja i veličine mosta, premda, kako ističe Gojković, nema određene pravilnosti u izboru ove dve širine, jasno je da je kod mostova na glavnim i za osmansku ekspanziju bitnim saobraćajnicama širina mosta, a samim tim i svoda, bila relativno velika, i obrnuto.

Najviša tačka intradosa uzdignuta je iznad normalnog vodostaja za oko 12 metara, dok je kolovoz, uključivši debljinu svoda i gornjeg stroja za 1,55 metara viši. Korkaluk mosta, koji je na mostu pre rekonstrukcije bio sačuvan samo delimično, imao je visinu 90 cm, pa je tako najviša kota mosta nad normalnim vodostajem iznosila oko 14,5 m, što je u proporciji sa rasponom otvora, kako ističu Čelić i Mujezinović, „davalo specifičan dojam građevine koja stremi nebu pod oblake”.

U apsolutnim merama (nadmorska visina), oslonci mosta su se nalazili na koti 273,80, kolovozna konstrukcija na koti 281,60, dok je dno korita reke Žepe bilo na koti 268,60 m.

Crtež mosta na Žepi, autor je inženjer građevinarstva prof. Milan Gojković.

Crtež osnove mosta, autor: Milan Gojković.

Most na Žepi je direknto fundiran na kvalitetnom, stenovitom materijalu na površini terena.

Svod i čeoni lukovi mosta konstruisani su od klesanaca sedre čije dimenzije, osim visine, nisu bile ujednačene. Čeoni zidovi mosta rađeni su od pravilnih kvadera vapnenca dimenzija od 15 x 20 pa do 50 x 140 cm, na nekim mestima i više. Slojevi slaganja kamena nisu idealno horizontalni, mada se uočava da su odstupanja od horizontale bila minimalna. U konstruktivnom smislu, u slojevima se smenjuju uzdužnjaci i vežnjaci, čime je graditelj postigao jedinstvenije delovanje obloge čeonih zidova sa jezgrom mosta koje je sačinjavala kombinacija lomljenog kamena i vapnenog maltera. Inače, u uvid ispune mosta se došlo tokom njegove demontaže i premeštanja na drugu lokaciju, a istu ispunu od lepo složenog lomljenog kamena u krečnom malteru od krupnijeg peska su, kako navodi Gojković, imali i Arslanagića most u Trebinju, te delimično srušeni mostovi u Prizrenu, Vranju i još nekim lokalitetima. Spojnice između kamenih blokova su bile pravilne i radijalne, minimalne širine. Bile su popunjene vapnenom žbukom. Po površini su najvećim delom bile kalcificirane. Kvaderi su prema unutrašnjoj strani samo priklesani. Većim delom su po horizontalnim slojevima povezani klamfama od kovanog gvožđa zalivenog olovom. Ovakve veze nisu uspostavljene po vertikali.

Čeoni zidovi su u visini staze završeni vencem jednostavne profilacije. Gojković ističe da je tip venca koji je prisutan na mostu na Žepi, a koji se sastoji iz — proste profilacije, vertikale i kose ravni — prisutan i na mostu u Mostaru, Trebinju, mostu u Blažuju (bs), mostu u Klepcima (bs) i drugim mostovima. (v. ispod) Sama staza je imala neznatni uspon prema centru koji je, kao napomenuto, iznosio oko 4%. U celini je bila kaldrmisana kaldrmom od oblutaka kamena („turska kaldrma”).

U mostu nije pronađen nikakav sistem hidroizolacije. Korkaluk je bio pričvršćen na horizontalno položene široke ploče venca pomoću gvozdenih trnova i olova. Ploče korkaluka su sa gornje strane bile međusobno povezane železnim pijavicama i zalivene olovom. Korkaluk ograda je inače bila najčešće primenjivana konstrukcija ograde u osmanskoj mostogradnji šesnaestog veka.

Most je izgledao i sada izgleda kao razupora između dve gotovo vertikalne stenovite obale. Na njegovoj izvornoj lokaciji, desna obala je bila veoma strma, dok je leva u svom gornjem delu, imala profil u kosini, pod uglom od oko 46 stepeni. Nalazeći oporce direktno na strmim stenama i na različitim visinama, uz određenu asimetričnost čeonih zidova (što je posljedica različitog pada obala), most je, kako ističu Čelić i Mujezinović, izgledao kao da organski izrasta iz stena dok ključni kamen svoda ostavlja dojam krhke kopče na sudaru dveju geometrijskih izraslina.

Gojković eksplicitno izraženu simetriju mosta navodi kao jednu od njegovih od najvažnijih estetskih odlika — ona izaziva osećaj mirnoće, spokoja i uravnoteženosti, a posebno bilateralna simetrija utiče da se prizor mosta bez mnogo napora upamti.

• 
  Fotografija mosta iz novina „Borba” od 29. juna 1966. godine, pred samo premeštanje na novu lokaciju;
• 
  Crno-bela fotografija mosta na novoj lokaciji, objavljena 1969. godine.
• 
  Most fotografisan jula 2016. godine, vidljiva je pukotina na desnom čeonom zidu;
• 
  Kaldrmisana staza mosta i korkaluk ograda, maj 2018;
• 
  Izgled mosta nakon što je postavljena stabilizujuća skela zime 2016. godine, maj 2018;

Oblik svoda

Mostovi sa oživalnim i njemu sličnim oblikom svoda na prostoru Balkanskog poluostrva. Autor tabele je Milan Gojković.

Prelomljeni ili oživalni oblik svoda, primenjen na mostu na Žepi, je za razliku od polukružnog oblika svoda koji je najčešće zastupljen u osmanskoj mostogradnji, primenjen na malom broju građevina — svega sedam mostova do danas očuvanih na prostoru bivše Jugoslavije, kao i na mostovima Kodže Mimara Sinana i njegovih sledbenika. Kako navodi Gojković:

„ [...] Oživalni oblik svoda takođe je primenjivan u srednjovekovnoj mostogradnji. Najkarakterističniji primeri mostova sa ovakvim oblikom svoda su most u Višegradu i most na Žepi, mostovi u Kratovu, Konjicu i drugi, kao i mostovi Kodže Mimar Sinana i njegovih sledbenika. Javljaju se dva varijeteta: češći, sa oštrim prelomom u temenu svoda i sa zaobljenjem, na relativno maloj dužini, po krivini kružnog luka. Stinjenost ovakvih svodova varira od 1/1,97 (most na Uvcu) do 1/1,47 (Grofčanski most u Kratovu). Inače, u principu, položaj centara krivine intradosa uklapa se u proporcijski sistem kvadrature, odnosno triangulature, i skoro redovno je u ravni oporaca svoda. I u slučajevima kada su centri krivine ispod ravni oporaca uklapaju se u navedene proporcijske sisteme. (v. ispod) [...] ”

U grupu spomenutih osmanskih mostova sa prelomljenim oblikom svoda, osim mosta na Žepi, spadaju: most na Uvcu, Višegradska ćuprija, most u Konjicu, Jokširski most u Kratovu, most na Ljuboviđi, Grofčanski most, kao i Sinanovi mostovi — most Bujkčemedže, most u Lileburgazu, sarajski most u Jedrenu, most Kapiagaši i most u Alpulu.

Čelić i Mujezinović u svojoj analizi mosta na Žepi ističu da je njegov „elegantan šiljati luk forma vrhunskih dostignuća jednog građevinskog umijeća na kulminaciji”. Stavljajući ovu arhitektonsku karakteristiku mosta u šire građevinske i umetničke prilike tog vremena, navode:

„ [...] Turci su ovim krajevima, donoseći standardne oblike tada već ustaljene monumentalne osmanlijske arhitekture, afirmisali i turski prelomljeni luk. Prelomljeni luk poznavala je i gotika, ali je broj gotičkih objekata kod nas neznatan i takva konstrukcija nije tokom srednjeg vijeka mogla prodrijeti u domaću narodnu tradiciju. Prelomljeni luk ima po pravilu, dva centra zakrivljenosti, visina luka je veća od polovine raspona, a izduženost visine ovisi o većem ili manjem ekscentricitetu zakrivljenosti od simetrale osnovice. [...] Čak i sasvim površan pregled materijala sa sačuvanih kamenih mostova u Bosni i Hercegovini pokazaće nam da se prelomljeni luk relativno rijetko upotrebljavao. Primijenjen je kod mosta na Žepi na višegradskom, konjičkom... Na ogromnoj većini objekata iskorišten je, naprotiv, polukružni luk, eventualno nepotpun polukrug pa bi smo ga, gotovo, mogli uzeti kao osnovno pravilo. Primijetićemo, međutim, da je prelomljeni luk upotrijebljen upravo na najvećim, najskupljim, na tehnički najdoteranijim gradnjama; znamo, odnosno pretpostavljamo da su ih realizirali vodeći arhitekti carstva — prema tome, to su forme vrhunskih dostignuća jednog građevnog umijeća na kulminaciji. To je, dakle, stil najvišeg ukusa koju donosi Dar-ul-hendese — Kuća inženjerije, preteča turskog Tehničkog univerziteta, osnovana pod rukovodstvom graditelje višegradskog mosta upravo iste godine kad je jedan od njegovih najtalentiranijih đaka završavao mostarski most, na kome ipak nije primijenjena prelomna već polukružna linija luka. ”

Prelomljeni luke se, inače, osim u ovoj, spomenutoj, formi — jednostavnog prelomljenog luka — u osmanskoj arhitekturi druge polovine šesnaestog stoleća primenjivao i u još jednoj formi prelomljenog luka — kod kojeg čist polukrug, počev od 60 stepeni naviše sa jedne i druge strane prelazi u tangentu i tangente se seku na simetrali luka. Ovaj tip prelomljenog luka je najviše zadovoljavao ukus turskog arhitektonskog umeća na njegovoj kulminaciji, ali se sumnjalo u njegovu konstruktivnost, pa se zato uglavnom koristio za manje raspone nad tremovima džamija i prozorima, a u mostogradnji samo iznimno.

• 
  Most Mehmed-paše Sokolovića na Drini u Višegradu.
• 
  Most Bujukčemedže (en), na staroj trasi puta Istanbul — Jedrene, poslednje je ostvarenje velikog Mimara Sinana. Građenje mosta je završeno za vreme Sultana Selima II. Oblici svodova su oživalnog oblika, a na nekim mestima blago prelomljeni polukružni svod.
• 
  Most Mehmed-paše Sokolovića (tr) u Lileburgazu u Turskoj. Sinan je, na putu Jedrene — Istanbul, most gradio kao zadužbinu najpoznatijem Sokoloviću, u XVI veku.
• 
  Sinanli ćuprija (tr) u Alpulu (en) u Turskoj. Nalazi se na putu Alpulu — Hajrabolu (en) koji je vodio od Istanbula u Rumeliju. Ime nosi po svom graditelju Sinanu. Pojedini istraživači pretpostavljaju da je most zadužbina Mehmed-paše Sokolovića. Spada u najlepša Sinanova mostovska ostvarenja. Fotografija iz 1970 godine.
• 
  Kapiagaši (Haramidere) most (tr) preko reke Harami u Istanbulu. Reka Harami je premošćena mostom sa tri otvora, zasvedenim svodovima prelomljenog oblika.
• 
  Sarajski (dvorski) ili Sultanov most (tr) u Jedrenu (en). Most premošćuje reku Tundžu sa četiri otvora.
• 
  Most preko reke Ljuboviđe. Most je na starom putu koji je spajao Valjevo sa dolinom Drine, između Ljuboviđe i Pecke. Nema podataka kada je sagrađen, ali zbog intenzivnosti korišćenja ove saobraćajnice u tursko doba, te arhitektonskih karakteristika, pretpostavlja se da su ga napravile Osmanlije.
• 
  Most na reci Uvac u selu Žvale, na starom putu od Hrvatske, preko Bosne ka Kosovu. Most je imao tri svoda različitih veličina od kojih su dva srušena, pretpostavlja se da su ga sagradile Osmanlije u šesnaestom veku. Potopljen je izgradnjom akumulacionog jezera 1977. godine.
• 
  Stari most (bs) na Neretvi u Konjicu (FBiH). Most je srušen 1945. godine prilikom nemačkog povlačenja, a obnovljen 2009. godine.
• 
  Grofčanski most (mk) u Kratovu u Makedoniji. Most, koji premošćuje Tabačku reku (mk), se nalazio na starom putu od Sofije, Ćustendila i Štipa do Skoplja. Most je na dva otvora i uklopljen u kompleks okolnih stambenih zgrada.
• 
  Jokčiski most (mk) u Kratovu, na istoj reci i trasi puta kao i Grofčanski most. Premošćuje reku sa jednim otvorom.

Venac

Crteži venaca različitih osmanskih mostova, autor je prof. Milan Gojković;

Linije, arhitektura i konstrukcije venca kod većeg broja mostova iz osmanskog perioda su, kako ističe Gojković, dosta značajan i uticajan elemenat u arhitekturi i konstrukciji celine i poseduju određene karakteristike. Osim konstrukcijskog značaja kao završni element čeonih zidova imaju i veliki uticaj na estetiku mosta — zajedno sa konstrukcijom ograde i njenim konturama podvlače liniju ograde tj. ravan kolovoza i zajedno sa linijama svoda daju arhitektonski karakter građevini. Prema tipologiji koju je razradio ovaj istraživač, kao već napomenuto, tip venca kod mosta na Žepi je tip koji podrazumeva prostu profilaciju, vertikalu i kosu ravan, a osim na žepljanskom, zastupljen je kod Starog mosta u Mostaru, Arslanagića mosta u Trebinju, mostu u Klepcima, mostu u Blažuju, Kozjoj ćupriji kod Sarajeva i mostu u Tetovu.

• 
  Venac mosta na Žepi
• 
  Most u Klepcima (bs) na Bregavi kod Čapljine (FBiH), pogled na ogradu i venac koji je sličan sa mostom na Žepi;
• 
  Most u Plandištu (bs) na Bosni kod Blažuja (FBiH), tipski istovetan venac kao kod mosta na Žepi;
• 
  Venac mostarskog Starog mosta, fotografija od septembra 1964 godine;
• 
  Venac Arslanagića mosta u Trebinju, avgust 2016;
• 
  Venac Kozje ćuprije na Miljacki kod Sarajeva, februar 2023. godine;
• 
  Most preko Vardara (mk) kod Tetova u Makedoniji, dužine oko 63 metra. Gradnja mosta se vezuje za ime Abdulrahman paše. [jul 2010 god.];

Proporcijski sistem

Crtež uzvodne strane mosta na Žepi, autor je inženjer građevinarstva Milan Gojković;

Kod mosta na Žepi je, kako ističe Gojković, zastupljen sistem proporcionisanja na bazi kvadrature, nešto složenijeg tipa, a ovaj sistem proporcionisanja na bazi kvadrata je inače bio zastupljen kod osmanskih mostova sa jednim otvorom, premda, posebno kod ovakvih mostova gde je veličinu otvora svoda diktirala veličina i karakter prepreke, sistem proporcionisanja je bio bez velikog značaja. On je tek kod većih mostovskih konstrukcija, veće dužine i na većim rečnim tokovima, ovaj način rada je dolazio do izražaja. Kontekstualizujući ovu pojavu u osmanskoj mostogradnji, prof. Gojković ističe:

„ Analizom većeg broja srednjovekovnih mostova zaključeno je da u kompoziciji ovih građevina postoje odrećeni proporcijski odnosi. Zadatak je postavljen tako što je dekompozicijom trebalo naći kojim su se sve principima rukovodili drevni neimari prilikom „projektovanja” i građenja svojih konstrukcija, odnosno koji odnosi i proporcije postoje na starim kamenim mostovima i na osnovu čega su tako usvojeni. Kao što je poznato, proporcijski odnosi jedne građevine mogu se izraziti dovjako — traženjem modularne vrednosti u vidu racionalnih brojeva ili povlačenjem geometrijskih poteza koji treba da ukažu na proporcionalnu povezanost pojedinih elemenata sa celinom. Na prvi način dobija se modularni sklop kompozicije, a drugim njen proporcijski dijagram, donosno geometrijsko tumačenje proporcijskog sistema. Prilikom postavljanja proporcijske sheme može se poći ili od modularnih veličina ili od proporcijskih shema i preko nje postepeno izvoditi modularni brojevi. Kako se ovde radi o mostovskim konstrukcijama, u mnogim slučajevima realizovane pod nepovoljnim okolnostima i uz neminovne greške i odstupanja tokom građenja, bliže je istini ako se da prednost grafičkoj metodi i preko njekontrolišu izmerene, odnosno izvedene veličine na jednoj konstrukciji.
Priložene proporcijske sheme (prilozi i ilustracije) ukazuju da se na velikom broju objekata, ili bolje rečeno na njihovim vertikalnim projekcijama, ponavlja jedna osnovna forma, forma matrica, i da se svi ostali elementi uklapaju u forme i oblike slične osnovnoj u određenoj proporciji. Sve te po veličini različite ali po obliku slične forme, koje same za sebe nisu ni lepe ni ružne, uklapaju se po odrešenom zakonu u harmoničnu celinu dispozicije. Na osnovu ovoga i svega napred rečenog može se dati odgovor na pitanje kako su stvarali, kojim su se principima rukovodili prilikom „projektovanja” i građenja i koja je bila osnovna postavka — načelo u odlikovanju srednjovekovnih mostovskih konstrukcija na Balkanskom poluostrvu.
U svaremenoj mostogradnji postoji niz principa za određivanje dimenzija pojedinih elemenata i celine. Svi ti principi zasnivaju se na odgovarajućim statičkim i drugim proračunima i uslovima prepreke koja se premošćuje. Međutim, graditelji kamenih mostova za te i takve principe nisu znali i sva svoja dimenzionisanja i oblikovanja bazirali su na proporcijskim sistemima. Proporcijski sistemi bili su sredstvo da se utvrdi mešusobni odnos elemenata i njihov odnos prema celini, način da se odrede konture i obrisi mosta i garancija za potrebnu statičku stabilnost, a uz svu potrebnu funkcionalnost. Estetski sadržaj koji se dobijao ovakvim načinom rada bio je nesumnjiv.
S obzirom na kompozicijski karakter analiziranih mostova, posebno onih sa više od tri otvora, osnovna — korišćena proporcijska shema je izlomljena linija sa elementima u nagibu od 45° i temenima — donjim, uglavnom na istoj koti i sa gornjim temenima na promenljivim visinama — kotama. Izlomljena linija je trasirana između horizontalne ravni — linije u visini venaca na stubovima, odnosno linije u ravni oporaca svodova i linije u ravni krune čeonog zida, odnosno ravni nivelete. Kako je niveleta na većini mostova u nagibu, kad većem kad manjem, to je nagib nivelete kod jedne ovakve sheme uslovljavao horizontalno rastojanje stubova — veličinu dijagonale kvadrata. Dakle, niz za 45° okrenutih kvadrata promenljive veličine i sa dijagonalama na horizontali, u ravni oporaca svodova, i limitiranih sa dve prave linije, čine osnovu proporcijske sheme. Polazni kvadrat nalazi se skoro redovno na i oko sredine mosta, odnosno ispod konveksnog preloma nivelete. Ovako formirana osnova vertikalne projekcije, osnova proporcijske sheme, sa dužinskom gradacijom dijagonale kvadrata koja je direktno proporcionalna usvojenom nagibu nivelete odnosno krune čeonog zida, jasno je prožeta geometrijskim duhom jedne harmonijske proporcije. [...]
[...] U jednu ovako postavljenu shemu proporcionisanja, proisteklu iz usvojene ravni oporaca svodova i oblika i karaktera nivelete, a u zavisnosti od veličine, oblika i karaktera poprečnog profila i nivoa velikih i katastrofalnih voda, na mestu centralnog dela dispozicije, odnosno glavnog otvora mosta, postavljen je krug, kvadrat ili pravugaonik određenih karakteristika. Preko ove osnovne geometrijske figure, uklopljene u osnovni proporcijski sistem, deobom i proporcionisanjem određivane su dimenzije i proporcijski odnosi pojedinih elemenata međusobno i u odnosu prema celini. Dekompozicijom celina i detalja iz navedene grupacije mostova dobijena je potvrda da su stari graditelji tako stvarali da im je to bio osnovni princip prilikom „projektovanja” i dimenzionisanja. [...] ”

Stavljajući most na Žepi u ovaj kontekst, Gojković navodi:

„ Proporcijski dijagrami za mosotve sa jednim, dva i tri otvora nešto su jednostavniji, ali se takođe uklapaju u sistem kvadrature, odnosno triangulature. [...] Kod mostova sa jednim otvorom sistem proporcionisanja na bazi kvadrature zastupljen je na mostovima u Mostaru, nešto složenijeg tipa na mostu na Žepi, sistem kvadrature rezultira i iz koncepta mosta u Klepcima, Livnu i mnogih drugih, posebno u slučajevima kada je korito reke premošćeno jednim svodom polukružnog oblika.
I na kraju treba podvući da je sistem proporcionisanja kod mostova sa jednim i dva, a u nekim primerima i sa tri otvora, bio bez posebnog značaja. Veličine otvora svodova diktirala je veličina i karakter prepreke, tako da je graditelj time bio sputan u svojim htenjima. Dimenzije svodova su uglavnom bile diktirane i uslovljene veličinom prepreke. Tek kod većih mostovskih konstrukcija, kod mostova znatne dužine i uglavnom na većim rečnim tokovima, dolazio je do izražaja ovakav način rada. [...] ”

• 
  Most na Dumanu (bs) preko Bistrice u Livnu (FBiH). Na mostu je primenjen sličan proporcijski sistem kao mosta na Žepi;
• 
  Most u Klepcima kod Čapljine;
• 
  Stari most u Mostaru, 1932. godina;

Novija istorija

Prenos mosta na novu lokaciju

Novinski članak iz dnevnog lista „Borba” od 12. aprila 1962. godine naslovljen „Šta će biti sa mostom na Žepi?”

Daleko od naselja i savremenih puteva, most na Žepi je decenijama stajao izvan upotrebe i svojom lepotom i prisutnošću zadivljavao retkog namernika. Solidnošću gradnje je dobro odolevao zubu vremena. Ovakvo stanje je trajalo sve do izgradnje hidroelektrane Bajina Bašta, koja je zapečatila njegovu sudbinu, kao što je ugrozila i višegradski most. Akumulaciono jezero nastalo izgradnjom brane je na mestu gde se most prvobitno nalazio podizalo nivo vode za desetak metara iznad najviše kote mosta. Izgradnja hidroelektrane i njeno ugrožavanje mosta je polučilo brojne diskusije i sastanke u vezi sa sudbinom mosta. U jugoslovenskoj štampi su izlazili novinski članci koji su govorili da će most biti potopljen, tj. o nevoljkosti Direkcije hidroelektrane da se most spase, te o podršci istoričara, arhitekata i umetnika u prilog spasavanju i optužbe od Zavoda za zaštitu spomenika u Sarajevu upućenoj Direkciji za ne saradnju u cilju spasavanja mosta. Mišljenje je izneo i pisac Ivo Andrić koji je, na upit stanovnika ovog područja da interveniše u cilju spasavanja mosta, dao dvosmislen odgovor da li most treba zaštiti ili, radi uštede oskudnih sredstava, potopiti. U nemogućnosti da zaštite most na licu mesta, u prvom redu dva nadležna organa, Skupština opštine Rogatica i Zavod za zaštitu spomenika, su insistirali na demontaži i prenošenju objekta na neku pogodniju lokaciju uzvodno. Zavod za zaštitu spomenika kulture SR Bosne i Hercegovine je 9. marta 1966. godine izdao rešenje kojim je zabranio potapanje mosta na reci Žepi za vreme dok Investitor radova ne uplati potrebna sredstva za troškove demontaže, prenosa materijala i rekonstrukcije mosta na novoj lokaciji.

Kao napomenuto, nakon mnogih diskusija i sastanaka, odlučeno je da se most premesti na novu lokaciju izvan domašaja voda akumulacionog jezera hidroelektrane. Glavni problem zaštite mosta, osim potrebnih finansija za premeštanje, se sastojao u pronalaženju nove lokacije a da se pritom očuvaju sve vrednosti mosta koje su postojale i na staroj lokaciji. Nakon niza analiza i preispitivanja terena, pronađen je sličan profil korita reke Žepe, na udaljenosti od oko 500 metara od naselja Žepa, na mestu koje se zove Spahin hrid. Tom prilikom su urađena detaljna snimanja profila i usporedbom sa starim profilom konstatovano je da se objekt gotovo u potpunosti može uklopiti na novom mestu s tim da dosadašnja uzvodna fasada mosta postane nizvodna i obratno, što se postiglo zaokretanjem objekta u odnosu na smer reke za 180 stepeni. Kako ističe Gojković: „Prilikom dislokacije jednog mosta uopšte, poseban problem je izbor novog poprečnog profila prepreke. Ovde, u ovom primeru, stekao se niz po most povoljnih okolnosti. Naime, nađen je profil na istoj reci i u blizini primarne lokacije, konfiguracija obala i profila praktično je adekvatna staroj, i nađena je mostu čak i sadržajnija funkcionalnost nego što je to bio slučaj na prvoj lokaciji. Posle usvajanja nove lokacije izvršena su sva potrebna snimanja i izrađeni su projekti demontaže i rekonstrukcije mosta (na novoj lokaciji).”

Specijalna građevinska skela sačinjena za premeštanje mosta. Autor rešenja je Ismet Tahirović.

Pre nego što su bili osigurani materijalno-finansijski uslovi za poslove demontaže mosta, opština Rogatica je, u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika BiH, angažovala projektantsku organizaciju – Zavod za ispitivanje materijala i konstrukcija Građevinskog fakulteta u Sarajevu za izradu projekta demontaže mosta, a kasnije i projekta njegove rekonstrukcije. Autor i jednog i drugog projekta bio je profesor Ismet Tahirović. Nakon što su se stekli uslovi izabran je izvođač radova – Komunalno građevinsko preduzeće „Standard” iz Rogatice, koje je realizovalo ove zadatke. Tahirović je bio taj koji je pronašao i spomenutu adekvatnu lokaciju uzvodno na reci, na koju je most i dislociran.

Na leto, u junu i julu 1966 godine postavljena je specijalna građevinska skela (inače kasnije korištena i prilikom ponovnog zidanja mosta), izvršeno je označavanje pojedinih tesanika i demontaža konstrukcije mosta sa izvlačenjem materijala na kotu koja ostaje iznad najviše kote jezera. Skidanje kamenih fragmenata je obavljeno vrlo pažljivo, kako ne bi došlo do oštećenja na kamenim blokovima usled tvrde mase vapnenog veziva. Prenos fragmenata vršen je konjskim zapregama i celokupan proces je trajao oko mesec dana. Gojković navodi da su radovi na demontaži bili naročito ubrzani, tridesetak dana, jer je već bilo započeto punjenje akumulacije Perućac — odugovlačenjem sa donošenjem konačnih odluka o premeštanju služba Hidroelektrane je želela da se most potopi, a uz to se i prenos demontiranog materijala odvijao po putu neprohodnom za kretanje motornih vozila.

Obeleženi blokovi mosta na Žepi pre premeštanja na novu lokaciju, 1966. godina;

Radovi na rekonstrukciji mosta su počeli avgusta 1967. godine, a završeni krajem septembra iste godine. Radovi na rekonstrukciji su izvršeni na način da je svaki pojedinačni element konstrukcije došao na svoje mesto. Kao vezivno sredstvo prilikom zidanja čeonih zidova mosta, bila je korištena produžno cementna žbuka. Ostale veze su urađene na izvorni način. Ispunu mosta sačinjavali su komadi lomljenog kamena povezani sa produžno cementnim malterom. Opisujući postupak, Gojković navodi: „Prilikom radova zastupljeni su poznati principi rekonstrukcije ovih i ovakvih objekata. Naime, sve vidne površine ozidane su od demontiranog kamena, sa težnjom da svaki tesanik zauzme isto mesto kao i na staroj lokaciji, a sve ono što je skriveno od oka posmatrača shodno načelima i pravilima savremene mostogradnje.” Nadzor rekonstrukcije je vršio Tahirović. Čelić i Mujezinović u svojoj oceni izvršene rekonstrukcije navode: „Ne gubeći iz vida da zapravo više nemamo autentičan spomenik u autentičnom ambijentu, moramo biti vrlo zadovoljni čienjnicom da se našlo snaga za potporu nastojanja da kulturni gubitak bude ipak što manji.”

Početkom 1968. godine, most je predat na upotrebu. Na novoj lokaciji kota oslonca mosta je 405,00 m (ranije 273,80 m), kota intradosa u temenu svoda 411,50 m, a kota kolovoza iznad temena 413,00 m (ranije 281,60 m) nadmorske visine. Ovom prilikom su izvršena statička preispitivanja mosta, pošto su uzete u račun postojeće dimenzije i materijal, vlastito opterećenje i pokretno opterećenje od 1000 kg/m² . Iako linije pritiska izlaze iz jezgra preseka, isključenjem sila zatezanja maksimalna naprezanja ostaju u dopuštenim granicama. Kao napomenuto, most je na novoj lokaciji povezan sa lokalnim seoskim putevima, zbog čega, u puno većoj meri nego na staroj lokaciji, služi svojoj osnovnoj nameni.

Formalna zaštita

Kao napomenuto, Zavod za zaštitu spomenika kulture SR Bosne i Hercegovine je 9. marta 1966. godine izdao rešenje kojim je zabranio potapanje mosta na reci Žepi za vreme dok Investitor radova ne uplati potrebna sredstva za troškove demontaže, prenosa materijala i rekonstrukcije mosta na novoj lokaciji. Prostornim planom SR Bosne i Hercegovine iz 1980. godine ovo dobro je bilo evidentirano i svrstano u prvu kategoriju kao kulturno-istorijsko dobro.

Tabla sa podacima o nacionalnom spomeniku BiH koju je postavila Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika BiH. [fotografija od 2018. godine]

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine je 25. januara 2005. godine proglasila most na Žepi nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine. Most se ujedno nalazi i na spisku ugroženih spomenika koju je sačinila Komisija, a iz razloga oštećenja njegove konstrukcije. [stanje spiska od 17. januara 2019. godine] (v. opširnije ispod); Most na Žepi je nepokretno kulturno dobro Republike Srpske.

Sadašnje stanje

Premda su Žepa i njena okolina za vreme rata u Bosni i Hercegovini doživela velika razaranja, sam most, iznenađujuće, nije uništen. Istraživač Roso Popovac kao mogući razlog navodi zabačenu lokaciju mosta na koju je most prenet u samoj Žepi, kao i njegovu beznačajnost. Ova autorka navodi da je most pak, na početku rata na ovom prostoru, pretrpeo par udara granatama. Ona iznosi teoriju da velika šteta naneta luku i čeonim zidovima (en) mosta — premda šteta odmah nije bila vidljiva na njegovoj površini, je nastala od pogotka stena ispod luka na kojima je most fundiran, granatom, što je dovelo do pomeranja temelja mosta. Roso Popovac navodi da, zbog nepristupačnosti temelja mosta i obujnosti vegetacije koja ih je obrasla, joj nije bilo moguće da potvrdi tačnost ove teorije, ali da je prema svedočenju očevidaca iz Žepe most bio nasumično granatiran, a pojedina granata je pala u njegovu neposrednu blizinu, Ovaj istraživač ističe da je posledično oštećenje nosećeg luka mosta koje je postalo kasnije vidljivo proizvod ratnih dejstava.

Most na Žepi nakon postavljanja potporne skele, fotografija od maja 2018. godine;

Potporna skela izbliza, maj 2018;

Komisija za nacionalne spomenike je inače u svojoj odluci iz 2005. godine utvrdila da od momenta kada je most predat na upotrebu nakon premeštanja, do vremena donošenja odluke, na njemu nisu primenjene mere održavanja, izuzev radova na čišćenju samonikle vegetacije. Isto tako je utvrdila da se na desnoj strani mosta, na visini od oko 90 cm ispod nivoa kolovoza, pojavila podužna pukotina dužine oko 10 metara, visine oko 2 cm, koja prolazi celom dužinom mosta i nastavlja se preko svoda. Kao najverovatniji uzrok Komisija je tada konstatovala popuštanje desnog oslonca mosta. Takođe je istakla da nije poznato šta konstrukciju sprečava da potpuno padne. Jedna pukotina se, takođe, nešto ranije pojavila na korkaluku mosta. U odluci Komisija je obavezala Vladu Republike Srpske da izradi projekat sanacije, restauracije i konzervacije mosta, kao i njegovo realizovanje. Roso Popovac u svom istraživanju deset godina kasnije nakon donošenja odluke ističe da je visina pukotine između 5 i 8 cm, te da potpuno razdvaja deveti i deseti red desnog (tj. južnog) čeonog zida, kao i da je, kao iznad napomenuto, noseći luk mosta veoma oštećen. Ona navodi da je informisala nadležne organe vlasti kao i Zavod za zaštitu kulturno istorijskog i prirodnog nasljeđa Republike Srpske, te da su sve instance odgovorile da nemaju novca za sanaciju. Ističe da će voda vremenom da ispere malo kamenje i malter kojim je ispunjena pukotina što će da dovede do daljnjeg pomeranja klesanaca ka dole, kao i da će taloženje vode u pukotini, na niskim temperaturama, i njeno pretvaranje u led još više da je povećava. U cilju predupređenja, a nakon konsultacija sa arhitektom prof. Fantom, predložila je jevtinu privremenu konstrukciju koja bi onemogućila da voda ulazi u pukotinu, ali nije dobila odgovor od nadležnih institucija. U svojoj studiji iz 2015. godine, ovaj arhitekta je utvrdila da je stanje mosta alarmantno i da mu preti pad u reku.

Tokom 2016. godine su počeli, a u decembru iste i završeni, radovi na urgentnoj stabilizaciji mosta. Postavljena je privremena skela koja će da obezbedi most i omogući izvođenje ostalih faza projekta restauracije kada se za njih obezbede sredstva. Novac za stabilizaciju mosta, u iznosu nešto više od 62 hiljade američkih dolara, je donirao Specijalni fond američkih ambasadora za očuvanje kulturnog nasleđa pri Ambasadi SAD u Bosni i Hercegovini, što je najavljivano još od 2012. godine. Radovi su izvođeni na, po graditelje, izuzetno teškom i nepristupačnom lokalitetu i završeni su pre postavljenog roka. Projektnu dokumentaciju je izradila firma IPSA institut Sarajevo, a izvođač je firma „Neimari”. Projekat je sprovodila Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, a partneri u sprovođenju projekta bili su mesna zajednica Žepa, opština Rogatica i Zavod za zaštitu kulturno-istorijskog i prirodnog nasljeđa Republike Srpske.

Prema navodima konzervatora Milijane Okilj iz 2020. godine, značajna strukturna oštećenja su i dalje prisutna na mostu. I premda je izgrađena potporna konstrukcija za zaštitu mosta, ostale najavljene faze projekta nisu realizovane. Izrađena je projektna dokumentacija za konstruktivnu stabilizaciju i reastauraciju mosta, ali zbog nedostatka sredstava sam projekat nije realizovan.

Most u kulturi

Za više informacija pogledajte: Most na Žepi (pripovijetka)

Ivo Andrić 1922. godine; tri godine kasnije je objavio pripovetku „Most na Žepi”;

Most na Žepi i legenda o veziru Jusufu su, kao već spomenuto, bili tema pripovetke pisca Ive Andrića. Andrić je pripovetku objavio 1925. godine u „Srpskom književnom glasniku” i po nepodeljenoj oceni kritike jedna je od najboljih priča kasnijeg nobelovca. Most, koji je u pripovetci zauzeo mesto lirskog subjekta tj. junaka pripovedanja, Andrić je na sledeći način opisao:

„ [...] A tačno u pô leta bi posao dovršen. Veselo oboriše radnici skele, i iz toga spleta od greda i dasaka pojavi se most, vitak i beo, sveden na jedan luk od stene do stene. Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako čudesnu građevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostavili tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa. Dugo nisu oči mogle da se priviknu na taj luk smišljenih i tankih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krš, pun kukrikovine i pavite, i da će prvom prilikom nastaviti let i iščeznuti. [...]

[...] On je, tamo u Bosni, blještao na suncu i sjao na mesečini, i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo - pomalo, iščeznu posve, onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okružuju svaku novu gradnju; svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parčad skela i preostalu građu, a kiše sapraše tragove klesarskog rada. Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini. [...] ”

U istoriji književnosti, Andrić je sa „Mostom na Žepi”, prema istraživaču Draganu Čihoriću, nasuprot protagonistima nadmoći epske pesme, usmenog govora i lokalnog narodnog jezika u jugoslovenskoj kulturi, pokrenuo pedagošku tezu, kojom je — između inertne javnosti, političke namere i gostujućeg umetnika — najavio ulazak svežih jugoslovenskih majstora, koji su najavili ono što će se događati u zreloj jugoslovenskoj modernosti 20. veka. Pripovetka je danas, između ostalog, i obavezna lektira u osnovnim školama u Srbiji.

Ploča na steni pored mosta postavljena u pomen na premeštanje 1967. godine, oštećena u ratu 1992—1995; [mart 2018. god.]

Kao već napomenuto, most na Žepi je u novije doba bio predmet i putopisa. Austrijski književnik Robert Mihel i nemački novinar i publicista Hajnrih Rener su u svojim putopisima iz Bosne, objavljenim početkom XX века, забележили и мост на Жепи.

Мост је 2019. године посетио хрватски и бх. новинар Мило Јукић (hr) који је, између осталог, приметио: „Потписали су се уоколо сви који су имали везе с мостом, и они што су га с његовог родног мјеста донијели овдје, и државно повјеренство које га је прогласило националним спомеником, угроженим, и Американци који су дали лову за обнову, и неки мени непознати аустријски писац Ото Ренер, само нема човјека који је Мост показао и приказао читавом свијету.”

Босанскохерцеговачки и хрватски књижевник Јосип Млакић (hr) је 2024. године обишао Жепу и мост и оставио свој писани дојам моста. Указујући на лепоту али и незавидно стање у ком се у тренутку његове посете налазио, Млакић између осталог скреће пажњу и на плочу у близини моста, постављену приликом преноса моста на нову локацију и њеног данашњег изледа

„ [...] Колико је вријеме, удружено с људском деструкцијом, неумољиво, на најбољи начин показује пригодна мраморна плоча постављена у стијену у вријеме када је мост прије више од пола стољећа премјештен с ушћа Жепе на своју садашњу локацију. Плоча је, вјеројатно у протеклом рату, погођена са шест пушчаних метака. Не неким мјестима кроз мрамор је из стијене пробила трава. Један несвакидашњи призор какав никада досада нисам видио, иако сам био увјерен како сам свих ових ратних и поратних година видио све што је људска деструктивност у комбинацији с протоком времена била у стању направити. [...] ”

БХ Пошта, јавно предузеће које углавном послује на подручјима са бошњачком већином у Федерацији Босне и Херцеговине, је марта 2023. године промовисала поштанске марке са мотивима моста на Жепи и оближње Реџеп-пашине куле (културно-историјским наслеђем Жепе). БХ Поште су ове две марке посветиле, како наводе, „Жепи, херојском граду и једном од најзначајнијих симбола повратка у Босни и Херцеговини” (повратничком бошњачком становништву у Жепу након рата у БиХ). Аутори обе марке су Мујо Куловац и дизајнер Абдулах Бранковић.

Галерија

• 
• 
• 
• 

Види још

• Мост на Жепи (приповијетка)

Литература

Књиге и зборници

• Андрејевић, Андреј (1984). Исламска монументална уметност XVI века у Југославији : куполне џамије. Београд: Институт за историју уметности Филозофског факултета : Балканолошки институт САНУ.  COBISS.SR 37385223 COBISS.RS 11616778 COBISS.BH 512009936
• Ayverdi, Ekrem Hakki (1956). Yugoslavya'da Türk Abideleri ve Vakıfları (на језику: турски). III. Ankara: Vakıflar Dergisi. стр. 151—223. 
• Ayverdi, Ekrem Hakki (2000). Avrupa'da Osmanlı mimârî eserleri. 2 : Yugoslavya : (3. kitap) (на језику: турски). Istanbul: İstanbul Fetih Cemiyeti. ISBN 975-7618-33-0. 
• Gojković, Milan (1977). Kameni mostovi od XIV do XVIII veka u granicama Jugoslavije : mostovi nastali na Balkanskom poluostrvu u vreme ekspanzije Osmanske imperije u ove krajeve, sa posebnim osvrtom na kamene mostove u Jugoslaviji : estetičke i arhitektonske odlike, koncepcijska načela i konstrukcijske karakteristike u okviru opšte istorije građenja mostova : doktorska disertacija. Beograd: [M. Gojković].  COBISS.SR 26279951
• Gojković, Milan (1989). Stari kameni mostovi : anatomija, patologija, zaštita, sanacija, konzervacija (PDF). Beograd: Naučna knjiga. ISBN 86-23-41042-4.  COBISS.SR 109580 COBISS.RS 109580 COBISS.BH 109580
• Enciklopedija Republike Srpske. 3, D-Ž. Banja Luka: ANURS, (Laktaši : Grafomark). 2020. ISBN 978-99976-42-37-0.  COBISS.SR 130618369 COBISS.RS 130618369
• Erdeljanović, Jovan; Nikolić, Rista T. (1899). Trgovački centri i putevi po srpskoj zemlji u srednjem veku i u tursko doba : istorisko-geografska rasprava. [Beograd]: izdanje beogradske opštine, (Beograd : štamparija D. Dimitrijevića).  COBISS.SR 34556935 COBISS.RS 34556935
• Katanić, Nadežda; Gojković, Milan (1961). Građa za proučavanje starih kamenih mostova i akvedukata u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori. Beograd: Savezni institut za zaštitu spomenika kulture.  COBISS.SR 37488391 COBISS.BH 12295686
• Michel, Robert (1912). Fahrten in den Reichslanden : Bilder und Skizzen aus Bosnien und der Hercegovina (na jeziku: nemački). Wien ; Leipzig: Deutsch-Österreichischer Verlag.  COBISS.SR 32599049
• Michel, Robert (2014). Putovanja po carskim zemljama : slike i skice iz Bosne i Hercegovine : s 25 crteža Maxa Bucherera. Mostar: Muzej Hercegovine. ISBN 978-9958-645-06-8.  COBISS.BH 21238534
• Okilj, Milijana (2020a). „Most na rijeci Žepi”. u Enciklopedija Republike Srpske. 3, D-Ž. Banja Luka: ANURS, (Laktaši : Grafomark). str. 721. ISBN 978-99976-42-37-0.  COBISS.SR 130618369 COBISS.RS 130618369
• Popovac, Maja (2009). „Methods of Reconstruction of One Span Ottoman Bridges in BiH”. 3rd H&mH Hazards & modern Heritage : International Conference on Vulnerability of 20th Century Cultural Heritage to Hazards and Prevention Measures : Leros (Greece), April 22-24, 2009 (на језику: енглески). Leros: CICOP. ISBN 9789608822276. 
• Popovac, Maja (2011). „One Span Ottoman Bridges in BiH”. 4. International Symposium of turkology for southeast Europe (BAL- TAM), Zagreb, December 2007 (на језику: енглески). Balkan Turkoloji Merkezi. ISBN 995143603X. 
• Rener, Hajnrih (1900). Herceg-Bosnom uzduž i poprijeko : putovanja Henrika Rennera : s geografskom kartom. Mitrovica: Hrvatska dionička tiskara (N. Dogan).  COBISS.SR 280868871 COBISS.SR 119207943 COBISS.BH 38244864
• Redžić, Husref (1983). Studije o islamskoj arhitektonskoj baštini. Sarajevo: Veselin Masleša, (Novi Sad : Štamparija).  COBISS.SR 66441484 COBISS.RS 1925158 COBISS.BH 1925158 COBISS.BH 512030928
• Roso Popovac, Maja (2012). „Prirodni faktori koji utiču na propadanje kamenih mostova uz turskog perioda u Bosni i Hercegovini”. Zbornik radova / Četvrti Internacionalni naučno-stručni skup Građevinarstvo - nauka i praksa : Žabljak, 20-24. februara 2012. Podgorica: Univerzitet Crne Gore, Građevinski fakultet: 1645—1652. ISBN 978-86-82707-21-9. 
• Roso Popovac, Maja (2015). One-span Ottoman bridges in Bosnia and Herzegovina (на језику: енглески). Mostar: Univerzitet "Džemal Bijedić", Građevinski fakultet, (Mostar : Solvej). ISBN 978-9958-9170-8-0.  COBISS.SR 22239494 COBISS.BH 22239494
• Roso Popovac, Maja (2015a). „Man-caused damages on one-span ottoman brigdes in Bosnia and Herzegovina” (PDF). The 3rd International Conference “The Importance of Place” : 21.-24. October 2015. in Sarajevo (na jeziku: engleski). Sarajevo: BHCICOP. 2 (1): 125—138. ISSN 2232-965X. 
• Schweiger-Lerchenfeld, Amand Freiherr von (1878). Bosnien, das land und seine Bewohner: Geschichtlich, Geographisch, Etnographisch und Social-politisch (na jeziku: nemački). Wien: L. C. Zamarski.  COBISS.SR 85474823 COBISS.BH 9659398
• Stix, Edmund (1887). Das Bauwesen in Bosnien und der Hercegovina vom beginn der Occupation durch die Österr.-ung. Monarchie bis in das Jahr 1887. : Eine technisch-statistische Studie, nach ämtlichen Quellen / zusammengestellt vom Baudepartement der Landesregierung unter der Leitung des Regierungsrathes Edmund Stix (na jeziku: nemački). Wien: Kaiserlich-königlichen Hof- und Staatsdruckerei.  COBISS.SR 512813713 COBISS.BH 9621510
• Tahirović, V.I (1989). „Demontaža i ponovna izgradnja kamenog mosta preko rijeke Žepa”. Prvi kongres Društva građevinskih konstruktera Bosne i Hercegovine; Zbornik radova. Sarajevo. 2: 355—362. 
• Čelić, Džemal; Mujezinović, Mehmed (1969). Stari mostovi u Bosni i Hercegovini. Sarajevo: Veselin Masleša, (Zagreb : Ognjen Prica).  COBISS.SR 182328327 COBISS.RS 182328327 COBISS.BH 18278401
• Čelić, Džemal; Mujezinović, Mehmed (1998). Stari mostovi u Bosni i Hercegovini (PDF). Sarajevo: Sarajevo-Publishing, (Sarajevo : OKO). ISBN 9958-21-059-2.  COBISS.BH 545318
• Džidić, Sanin (2017). „Homage to prof. dr. Ismet V. Tahirović — Some structural undertakings for preservation of hystorical monuments in 20th century in Bosnia and Herzegovina” (PDF). The 4th international conference “The importance of place” — 20-23 october 2017, Sarajevo (na jeziku: engleski). Sarajevo: BHCICOP. 4 (1): 249—265. ISSN 2232-965X. 

Časopisi

• Aleksić, Milan (2022). „Tumačenje pripovetke Most na Žepi Ive Andrića” (PDF). Književnost i jezik : časopis Društva za srpski jezik i književnost Srbije. Beograd: Društvo za srpskohrvatski jezik i književnost Srbije. 69 (2): 405—414. ISSN 0454-0689.  COBISS.SR 144391433 COBISS.SR 4052482 COBISS.RS 50653962 COBISS.BH 4052482
• Bejtić, Alija (1944). „Sokolovićev most na Drini u Višegradu”. Narodna uzdanica : kalendar za godinu 1945. Sarajevo: Muslimansko kulturno društvo "Narodna uzdanica", (Sarajevo : Tiskara „Bosanska pošta“). XIII: 148—169. Архивирано из оригинала 06. 03. 2023. г. Приступљено 10. 03. 2023.  COBISS.SR 200067596 COBISS.SR 214089223 COBISS.RS 214089223 COBISS.BH 22110470
• Bejtić, Alija (1953). „Spomenici osmanlijske arhitekture u Bosni i Hercegovini”. Prilozi za orijentalnu filologiju i istoriju jugoslovenskih naroda pod turskom vladavinom. Sarajevo: Orijentalni institut (III—IV/1952-53): 229—297. ISSN 1986-8650.  COBISS.SR 89151498 COBISS.SR 103969543 COBISS.RS 1126062052 COBISS.BH 16399874
• Bojanovski, Ivo (1964). „Bilješke iz arheologije I” (PDF). Naše starine. Sarajevo: Zemaljski zavod za zaštitu spomenika kulture i prirodnih rijetkosti Narodne Republike Bosne i Hercegovine, (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) (IX): 193—198. ISSN 0547-3136.  COBISS.SR 57465612 COBISS.RS 57465612 COBISS.BH 12902146
• Vasić, Divna (2013). „Dvije istorije mosta na Žepi”. Sveske Zadužbine Ive Andrića. Beograd: Zadužbina Ive Andrića. 32 (30): 279—286. ISSN 0352-0862.  COBISS.SR 212436492 COBISS.SR 608783 COBISS.RS 608783 COBISS.BH 608783
• Gojković, Milan (1967). „Most Mehmed paše Sokolovića u Višegradu i savremeni vodoprivredni zahvati”. Zbornik radova Arhitektonskog fakulteta. Beograd: Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, (Beograd : Naučno delo). XVIII. ISSN 0409-0152.  COBISS.SR 43501319
• Gojković, Milan (1974). „Neka iskustva u rekonstrukcijama starih srednjovekovnih mostova”. Zbornik zaštite spomenika kulture. Beograd: Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije. 24: 79—87. ISSN 0514-616X.  COBISS.SR 162083335 COBISS.SR 16392706 COBISS.BH 28860422
• Grabovica, Almir (2024). „Žepa “sigurna zona” Ujedinjenih nacija” (PDF). Historijski pogledi. Tuzla: Centar za istraživanje moderne i savremene historije Tuzle. VII (11): 374—405. ISSN 2712-0651.  COBISS.BH 28809222
• Gujić, Kasim (1934). „Najljepši turski mostovi u BiH”. Gajret. Sarajevo: Muslimansko kulturno društvo "Gajret". ISSN 1840-1023.  COBISS.SR 28080908 COBISS.BH 28080908
• Dervišević, Haris; Smailbegović, Aida (2016). „Seciranje portreta Mehmed-paše i Ferhad-paše Sokolovića”. Prilozi za orijentalnu filologiju. Sarajevo: Orijentalni institut (66): 135—152. ISSN 0555-1153.  COBISS.SR 104008455 COBISS.RS 1126062052 COBISS.BH 16399874
• Defterdarević, Aziz (1969). „Pravni aspekti spasavanja starih mostova na Trebišnjici, Žepi i Drini”. Naše starine. Sarajevo: Zavod za zaštitu spomenika kulture S.R. Bosne i Hercegovine (12): 62—71. ISSN 0547-3136.  COBISS.SR 57465612 COBISS.RS 57465612 COBISS.BH 12902146
• „Izvještaj o radu u 1961. godini – Izvještaj o radu u 1962. godini” (PDF). Naše starine. Sarajevo: Zemaljski zavod za zaštitu spomenika kulture i prirodnih rijetkosti Narodne Republike Bosne i Hercegovine, (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) (IX): 203—211. 1964. ISSN 0547-3136.  COBISS.SR 57465612 COBISS.RS 57465612 COBISS.BH 12902146
• Kreševljaković, Hamdija (1936). „Boj pod Banjom Lukom 4. VIII 1737 : Uz dvjestagodišnjicu”. Narodna uzdanica : kalendar za godinu 1937 : (1355-1356. po Hidžri). Sarajevo: Muslimansko kulturno društvo "Narodna uzdanica", (Sarajevo : Islamska dionička štamparija). V: 91—113. ISSN 2232-8025.  COBISS.SR 214089223 COBISS.RS 214089223 COBISS.BH 22110470
• Kreševljaković, Hamdija (1954). „Kule i odžaci u Bosni i Hercegovini” (PDF). Naše starine. Sarajevo: Zemaljski zavod za zaštitu spomenika kulture i prirodnih rijetkosti Narodne Republike Bosne i Hercegovine, (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) (II): 71—86. ISSN 0547-3136.  COBISS.SR 57465612 COBISS.RS 57465612 COBISS.BH 12902146
• Muravljov, Mihailo; Stevanović, Boško (2011). „Stari kameni most u Mostaru posvećeno sećanju na prof. Dr Milana - Gileta Gojkovića” (PDF). Izgradnja. Beograd: Udruženje inženjera građevinarstva, geotehnike, arhitekture i urbanista "Izgradnja". 65 (1—2): 37—47. ISSN 0350-5421.  COBISS.SR 55831 COBISS.RS 55831 COBISS.BH 55831
• Čihorić, Dragan D. (2020). „Idejna konstrukcija umetnikovog lika : Ivo Andrić, Most na Žepi” (PDF). Zbornik Narodnog muzeja. Istorija umetnosti. Beograd: Narodni muzej. XXIV (2): 201—219. ISSN 0352-2466.  COBISS.SR 27563273 COBISS.SR 5042447 COBISS.RS 5042447
• Okilj, Milijana (2020b). „Mostovi izgrađeni na prostoru Republike Srpske tokom osmanskog perioda”. AGG+ : časopis za arhitekturu, građevinarstvo, geodeziju i srodne naučne oblasti. Banja Luka: Arhitektonsko-građevinsko-geodetski fakultet Univerziteta u Banja Luci. 8 (1): 34—48. ISSN 2303-6036.  COBISS.SR 322867719 COBISS.RS 26429446 COBISS.BH 26429446
• Radojčić, Svetozar (1970). „Opasnosti stvaranja kao tema u narodnom pesništvu”. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. Beograd: Filološki fakultet. XXXVI (3—4): 183—195. ISSN 0350-6673.  COBISS.SR 602383 COBISS.RS 602383 COBISS.BH 602383
• Samardžić, Radovan (1983). „Andrićev Most na Žepi”. Sveske Zadužbine Ive Andrića. Beograd: Zadužbina Ive Andrića. 2 (2): 214—226. ISSN 0352-0862.  COBISS.SR 247558151 COBISS.SR 608783 COBISS.RS 608783 COBISS.BH 608783
• Čelić, Džemal (1953). „Obnova Sokolovićeva mosta u Višegradu”. Naše starine. Sarajevo: Zemaljski zavod za zaštitu spomenika kulture i prirodnih rijetkosti Narodne Republike Bosne i Hercegovine, (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) (I): 177—181. ISSN 0547-3136. Архивирано из оригинала 08. 07. 2023. г. Приступљено 08. 07. 2023.  COBISS.SR 200067852 COBISS.SR 57465612 COBISS.RS 57465612 COBISS.BH 49805318 COBISS.BH 12902146

Novinski članci

• Gocić, B. (11. novembar 1961). „Brana visoka devedeset metara”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. str. 6. ISSN 0350-7440.  COBISS.SR 3893506 COBISS.RS 131633921
• Mehmedbašić, H. (12. april 1962). „Šta će biti sa mostom na Žepi?”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. str. 9. ISSN 0350-7440.  COBISS.SR 3893506 COBISS.RS 131633921
• Krstonić, M. (8. novembar 1965). „Piše se nova hornika mosta na Žepi”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. str. 6. ISSN 0350-7440.  COBISS.SR 3893506 COBISS.RS 131633921
• „Na Žepi leta ovdašnjeg”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 11. novembar 1965. str. 7. ISSN 0350-7440.  COBISS.SR 3893506 COBISS.RS 131633921
• P., S. (29. jun 1966). „Počela seoba mosta na Žepi”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. str. 6. ISSN 0350-7440.  COBISS.SR 3893506 COBISS.RS 131633921
• Krstonić, M. (30. jun 1966). „Elektrana neće ugroziti most”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. str. 6. ISSN 0350-7440.  COBISS.SR 3893506 COBISS.RS 131633921