Pređi na sadržaj

Muzej Prado

Koordinate: 40° 24′ 50″ N 3° 41′ 33″ W / 40.41389° S; 3.69250° Z / 40.41389; -3.69250
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Muzej Prado
Muzej Prado, Madrid
Osnivanje1819.
LokacijaMadrid
 Španija
Vrstaumetnički muzej
Posetioci2.892.937 (2018)[1]
Ranked 18th globally (2013)[1]
OsnivačFernando VII
DirektorMigel Falomir[2]
PredsednikHavijer Solana[3]
ArhitektaHuan de Viljanueva
Veb-sajtwww.museodelprado.es

Muzej Prado (šp. Museo del Prado) je španski narodni muzej umetnosti koji se nalazi u Madridu. Muzej poseduje jednu od najboljih svetskih kolekcija umetničkih slika.

U Muzeju Prado se nalaze važne kolekcije evropske umetnosti koju po podacima iz februara 2017. godine, čini više od 35.000 umetničkih i drugih predmeta. Oko 8.045 slika, oko 1.000 skluptura[4] i oko 9.561 crtež, 5.973 grafička otiska, 34 grafičke matrice, 2.155 kovanih novčića, ordena i medalja i skoro 1.155 ukrasnih predmeta i drugih dekorativnih umetničkih dela, preko 15.000 fotografija, 4 rukopisane knjige i 155 ručno crtanih i grafički otisnutih mapa. Muzej je primio 2,8 miliona posetilaca 2012. godine.[5] On je jedan od najvećih muzeja u Španiji.

Najpoznatiji rad u muzeju su Velaskezove Mlade plemkinje. Velaskez i njegovo oštro oko i senzibilitet su takođe bili odgovorni za dovođenje velikog dela muzejske kolekcije italijanskih majstora u Španiju, sada najveću izvan Italije.

Zbog endemskih ograničenja prostora, u muzeju je izlagan izbor najkvalitetnijih dela (njih oko 900). Sa proširenjem kapaciteta koje je sprovedeno pod upravom Rafaela Monea, inaugurisano 2007. godine, bilo je predviđeno da će izložena selekcija dela porasti za 50%, sa još 450 umetničkih dela. Pored toga, 2018. godine sobe severnog atika su ponovo otvorene, nakon čega je ukupni broj izloženih predmeta porastao na oko 1.700, a kada se dovrši rekonstrukcija Dvorane kraljevstava, u njoj će se izložiti između 250 i 300 slika. Muzej planira proširenje od 16% u obližnjoj Dvorani kraljevstava, predviđene za otvaranje tokom 2019. godine.[6]

Kao i drugi veliki evropski muzeji, kao što su Luvr u Parizu i Ufici u Firenci, Prado duguje svoje poreklo hobiju kolekcionarstva vladajućih kraljevskih dinastija kroz period od nekoliko vekova. Ukupna zbirka Prada odražava lične ukuse španskih kraljeva i njihovu mrežu saveza, ali i političkih neprijateljstava, što je čini jednom asimetričnom zbirkom, nenadmašnom u broju i kvalitetu dela određenih umetnika i stilova, dok je u drugim ograničena. Tek od dvadesetog veka teži se, sa nejednakim rezultatima, rešavanju problema najočiglednijih nedostataka zbirke.

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Muzej Prado je osnovao Fernando VII u Madridu 1818. godine, a za javnost je prvi put otvoren 19. novembra 1819. godine, pod nazivom „Kraljevski muzej slikarstva Prado”. Izložena dela sakupljana su preko 300 godina i potiču iz različitih umetničkih zbirki kraljeva Španije koje su pripadale dinastijama Habzburga i Burbona. Nakon progona Izabele II 1868. godine, muzej menja ime u „Nacionalni muzej Prado”. Godine 1872. muzej je u svoju bogatu kolekciju uvrstio brojna nova umetnička dela koja su do tada bila u posedu španskih manastira. Posebno su zanimljive izvanredne kolekcije slika El Greka, Fransiska Goje kao i mnogih drugih španskih majstora kakvi su bili Dijego Velaskez, Hose de Ribera, Fransisko Zurbaran i Bartolomeo Esteban Muriljo. Prado poseduje i bogatu zbirku skulptura antičke Grčke i Rima, kao i brojna remek dela flamanskih i italijanskih majstora, među kojima se ističu dela Hijeronima Boša.

Zgradu u kojoj se nalazi muzej Prado prvobitno je zamislio Jose Monjino i Redondo, grof Floridablanke i prvi državni sekretar kralja Karlosa III, kao Kraljevski kabinet prirodne istorije, u okviru niza naučnih institucija zamišljenih za novo doba prosvetiteljstva. Za taj cilj, Karlos III je imao jednog od svojih omiljenih arhitekti, Huana Viljanuevu, takođe autora susednog botaničkog vrta i astronomske opservatorije, s kojom je učinila grupu poznatu kao „brežuljak nauka”.

Arhitektonski projekat sadašnje pinakoteke Karlos III je odobrio 1786. godine. To je bio vrhunac karijere Viljanueve i jedan od vrhunaca španskog neoklasicizma, mada, i s obzirom na dugotrajnost radova i naknadne troškove, konačni rezultat donekle odstupa od početnog projekta. Građevinski radovi su sprovedeni tokom vladavine Karlosa III i Karlosa IV, i zgrada je bila praktično završena na početku 19. veka. Ali, dolazak francuskih trupa u Španiju i rat za nezavisnost ostavili su svoj trag na njoj; korišćena je u vojne svrhe (kao kasarna konjice) i u to vreme praktično svedena na ruševinu; olovne ploče krovova su topljene za proizvodnju metaka.

Na jednom ulazu dominira ova bronzana statua Dijega Velaskeza iz 1899, Aniseta Marinasa.

Nakon svrgavanja Izabele II 1868. godine, muzej je nacionalizovan i dobio je novo ime „Museo del Prado“. U zgradi je bila smeštena kraljevska kolekcija umetnosti i ubrzo se zgrada pokazala premalom. Prvo proširenje muzeja izvršeno je 1918. Od nastanka Museo del Prado više od 2.300 slika inkorporirano je u njegovu kolekciju, kao i brojne skulpture, grafike, crteži i umetnička dela putem zaveštanja, donacija i otkupa, koje čine većinu novih nabavki. Brojna zaveštanja obogatila su fondove muzeja, kao što je izuzetna kolekcija medalja koju je muzeju ostavio Pablo Boš; crteži i predmeti dekorativne umetnosti koje je ostavio Pedro Fernandez Duran, kao i Van der Vejdenovo remek delo, Duran Madona; i Ramon de Erazu zaveštanje slika iz 19. veka. Naročito važne donacije uključuju Gojine Crne slike koje su poklon Barona Emila d'Erlanžera iz 1881. godine. Među brojnim delima koja su ušla u kolekciju kupovinom su izuzetna dela nabavljena poslednjih godina, uključujući dva El Grekova dela, Bajna i Let u Egipat, kupljena 1993. i 2001. godine, Gojina Grofica od Činčona kupljena 2000. godine, Velaskezov Portret Ferdinanda Brandanija, stečen 2003. godine, Brigelovo Vino Svetog Martina kupljena 2010. i Fra Anđelikova Madona od nara 2016. godine.

Između 1873. i 1900. Prado je pomogao ukrašavanje gradskih skupština, novih univerziteta i crkava. Tokom Druge španske republike od 1931. do 1936. godine fokus je bio na razvoju pokrajinskih muzeja. Tokom Španskog građanskog rata, na preporuku Lige naroda, osoblje muzeja je uklonilo 353 slike, 168 crteža i Dofinovo blago i poslalo te umetničke predmete u Valensiju, zatim u Đironu i na kraju u Ženevu. Umetnički predmeti su vraćena preko francuske teritorije noćnim vozovima u muzej nakon početka Drugog svetskog rata. Tokom prvih godina diktature Fransiska Franka, mnoge slike su poslate u ambasade.[7]

Godine 1993, proširenje koje je predložio tadašnji direktor Prada, Felipe Garin, brzo je napušteno nakon talasa kritika.[8] Krajem 1990-ih, radovi na krovu vredni 14 miliona dolara uslovio je da Velaskezovo remek-delo Las Meninas da dva puta promeni galeriju.[9] Godine 1998, Pradova dogradnja u obližnjem Kason del Buen Retiro zatvorena je zbog dvogodišnjeg remonta vrednog 10 miliona dolara koji je uključivao tri nova podzemna nivoa. Godine 2007, muzej je konačno realizovao projekat Rafaela Monea da proširi svoj izložbeni prostor na 16.000 kvadratnih metara, nadajući se da će godišnji broj posetilaca povećati sa 1,8 miliona na 2,5 miliona.

Foaje sa staklenim krovom i klinasti foaje sada sadrži muzejske prodavnice i kafeteriju, čime su uklonjene iz glavne zgrade kako bi se napravilo više prostora za galerije.[9] Manastir Jeronima iz 16. veka uklonjen je kamen po kamen da bi se napravili temelji zarad povećane stabilnosti okolnih zgrada i biće ponovo sastavljen u produžetku novog muzeja. Bilo je neophodno da se koriste hidraulične dizalice kako bi se sprečilo padanje zidova podruma tokom izgradnje.[10] Proširenje je podzemna zgrada koja povezuje glavnu zgradu sa drugim potpuno rekonstruisanim objektom.

U novembru 2016. godine je objavljeno da britanski arhitekta Norman Foster, u zajedničkom projektu sa Karlosom Rubiom Karvahalom, treba da renovira Dvoranu carstava, koja je nekada bila deo palate Buen Retiro, i da je transformiše u produžetak Prada vredan 32 miliona dolara. Muzej je objavio izbor Fostera i Rubija nakon što je žiri pregledao predloge osam finalista takmičenja – uključujući[11] Dejvida Čiperfilda, Rema Kulhasa i Eduarda Souto de Muru – koji su već bili u užem izboru sa početne liste od 47 međunarodnih timova arhitekata.[12] Tu zgradu je kupio Prado 2015. godine, nakon što je služila kao vojni muzej do 2005. Projekat je osmišljen tako da Prado dobije oko 61.500 kvadratnih stopa dodatnog raspoloživog prostora, od čega će oko 27.000 kvadratnih stopa biti iskorišćeno za izlaganje radova.[12] Tek 2021. godine španska vlada je odobrila planove i dodelila projektu 36 miliona evra.[13]

Zanimljivosti

[uredi | uredi izvor]

Galerija najpoznatijih eksponata

[uredi | uredi izvor]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Top 100 Art Museum Attendance, The Art Newspaper, 2014. Pristupljeno 15 July 2014.
  2. ^ Barrigós, Concha (21. 3. 2017). „Miguel Falomir, nuevo director del Prado: "Nunca, nunca pediré el traslado del 'Guernica'"”. 20 minutos. Pristupljeno 1. 4. 2017. 
  3. ^ museodelprado.es Pristupljeno 15. 1. 2020.
  4. ^ „Zbirka vajarskih i dela dekorativne umetnosti”. Muzej Prado. Pristupljeno 15. 3. 2019. 
  5. ^ "El Prado perderá un cuarto de sus visitantes" El País. Pristupljeno 28 June 2013.
  6. ^ „Prado Hall of Realms Redesign Competition - artnet News”. artnet.com. 21. 3. 2016. Pristupljeno 14. 4. 2018. 
  7. ^ Alan Riding (1. 8. 1990). „The Prado Finds Out What It Has and Where”. The New York Times. Pristupljeno 15. 11. 2012. 
  8. ^ Alan Riding (1. 5. 1995). „The Prado Embarks On Plans to Expand Into a Complex”. New York Times. Pristupljeno 15. 11. 2012. 
  9. ^ a b Al Goodman (19. 11. 1998). „At Long Last, Expanding Spain's Treasure Chest”. The New York Times. Pristupljeno 15. 11. 2012. 
  10. ^ „Chronology of the extension”. Museo Nacional del Prado. Arhivirano iz originala 21. 06. 2013. g. Pristupljeno 15. 11. 2012. 
  11. ^ Hannah McGivern (25 November 2016), Norman Foster to design Prado extension in historic palace Arhivirano 27 novembar 2016 na sajtu Wayback Machine The Art Newspaper.
  12. ^ а б Raphael Minder (25 November 2016), Norman Foster to Remodel Palace for Prado Extension New York Times.
  13. ^ Gareth Harris (September 30, 2021), Prado extension designed by Norman Foster finally gets the green light The Art Newspaper.

Литература

[uredi | uredi izvor]
  • Urbina, José Antonio de, (ген. уред): The Prado, Foreign collections, 1988 ::: примерак : archive.org (каталог европског сликарства у збирци Музеја Прадо)
  • Alcolea Blanch, Santiago, The Prado, translated by Richard-Lewis Rees and Angela Patricia Hall, Madrid: Ediciones Polígrafa 1991.
  • Araujo Sánchez, Ceferino, Los museos de España. Madrid 1875.
  • Blanco, Antonio. Museo del Prado. Catálago de la Escultura. I Esculturas clásicas. II. Escultura, copia e imitaciones de las antiguas) (siglos XVI–XVIII). Madrid 1957.
  • Luca de Tena, Consuelo and Mena, Manuela. Guía actualizada del Prado. Madrid: Alfiz 1985.
  • Rumeu de Armas, Antonio. Origen y fundación del Museo del Prado. Madrid: Instituto de España 1980.
  • "Catalogo": Museo del Prado, Catálogo de las pinturas, 1996, Ministerio de Educación y Cultura, Madrid, ISBN 8487317537.
  • Cremades, Fernando Checa; Fernández–González, Laura (eds), Festival Culture in the World of the Spanish Habsburgs, 2016, Routledge, ISBN 131713561X, 9781317135616, google books.
  • The Prado Guide, 2012, Museo Nacional del Prado, ISBN 9788484801665.
  • Trevor-Roper, Hugh; Princes and Artists, Patronage and Ideology at Four Habsburg Courts 1517–1633, Thames & Hudson, London, 1976, ISBN 0500232326.
  • Ortiz, Antonio Domínguez; Carretero, Concha Herrero; Godoy, José-A., Resplendence of the Spanish Monarchy: Renaissance Tapestries and Armor from the Patrimonio Nacional, 1991, Metropolitan Museum of Art, ISBN 0870996215, 9780870996214, google books
  • Vanderhoof, Erin (avgust 2020). „Spain's former king Juan Carlos was never supposed to leave the country”. Vanity Fair. 
  • Philippe de Montebello, "Introduction", p. 8, in Resplendence of the Spanish Monarchy: Renaissance Tapestries and Armor from the Patrimonio Nacional, by Antonio Domínguez Ortiz, Concha Herrero Carretero, José-A. Godoy, 1991, Metropolitan Museum of Art, ISBN 0870996215, 9780870996214, fully online

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Vikimedijina Ostava ima datoteke za članak:
Muzej Prado na Vikimedijinoj ostavi.

40° 24′ 50″ N 3° 41′ 33″ W / 40.41389° S; 3.69250° Z / 40.41389; -3.69250

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Музеј_Прадо&oldid=28377042”