Muzika u Španiji

Muzika u Španiji buhvata različite stilove razvijene u različitim istorijskim epohama, od prvih kulturnih manifestacija pre samog postojanja Španije kao države, do savremenih umetničkih manifestacija i proizvoda zabavne industrije.

Renesansa i barok

Na početku XVI veka razvio se polifonični koralni stil koji je bio blizak stilu franko-flamanske muzičke škole. Među najpoznatijim kompozitorima tog doba su Mateo Fleća stariji (Mateo Flecha el viejo), kastiljanski dramaturg Huan del Ensina (Juan del Encina), Huan de Anćieta (Juan de Anchieta), Fransisko de Salinas (Francisco de Salinas) i orguljaš Antonio de Kabeson (Antonio de Cabezón). Veliki deo muzičke produkcije tog doba bio je štampan u pesmaricama, među kojima se ističu Silva de Sirenas, Cancionero de Upsala i Cancionero de la Colombina.

Proces unifikacije stila desio se za vreme vladavine Karla V Habzburškog, cara Svetog rimskog carstva, jer su muzičari sa severa posetili Španiju, a španski muzičari putovali su u druge teritorije Carstva: Holandiju, Nemačku i Italiju. Veliki kompozitori renesanse uključuju Fransiska Gereru (Francisco Guerrero) i Kristobala de Moralesa, koji su takođe bili aktivni u Rimu. Možda najpoznatiji među njima bio je Tomas Luis de Viktorija, koji je takođe proveo dugo vremena u Rimu, a čije polifonično savršenstvo i izražajna intenzivnost mogu biti upoređeni sa Palestrinom i Lasom. Mnogi kompozitori su se obično vraćali na kraju svoje karijere u rodnu zemlju kako bi proširili svoje muzičko znanje.

Među najvećim dostignućima Iberijske renesanse ističe se instrumentalna muzika za viujelu (vihuela), sa izvođačima poput Luisa de Milana (Luis de Milán), Alonsa de Mudare (Alonso de Mudarra), Luisa de Narvaesa (Luis de Narváez). Dodavanje pete žice gitari pripisuje se Vinsentu Espinelu (Vicente Espinel).

Religiozna barokna muzika nastavila je da koristi karakteristike prethodnog perioda. Ističu se Sebastijan de Vivanko (oko 1551-1622), sledbenik Viktorije ili Sebastijan Lopes de Velasko (1584-1659). Glavni oblik religiozne vokalne muzike bio je viljansiko. Već prisutan u 16. veku, tipičan oblik bio je Tonada (solo ili nekoliko glasova) - Odgovor ili refren (svi) - Stihovi (solo). Sačuvan je ogroman broj viljansika. U svetovnoj muzici objavljivane su pesmarice, poput Sablonarine sa formama viljansika ili romansi.

Sarsuela, karakterističan španski vokalni žanr, počeo je sa više uspeha. Njegova tema bila je mitološka, a koristio je različite domaće ili uvažene muzičke forme. Među autorima su se isticali Kalderon i Idalgo, a među prvima se ističu El laurel de Apolo (1657), Los celos hacen estrellas (1672) autora Huana Velesa de Gevare i Idalga i Los olímpicos (1675) Agustina de Salasara (1636—1675) i Idalga.

XVIII i XX vek

Decenija četrdesetih godina 20. veka bila je vreme intenzivnog rada na reorganizaciji španske muzičke scene, koja je bila veoma dezintegrisana nakon Španskog građanskog rata. Osnovan je Nacionalni orkestar, reformisan Španski konzervatorijum u Madridu, osnovan je Španski institut za muzikologiju, razvijen i stabilizovan ceo repertoar i publika simfonijskog žanra, i pojavili su se veoma značajni izvođači. Ovi i drugi faktori bili su odlučujući za institucionalni život, kreativnost, nastavu i istorijsko istraživanje španske muzike, i postavili su osnove bez kojih bi bilo nemoguće razumeti drugu polovinu 20. veka. Nivo aktivnosti i njihova povezanost s političkim i ideološkim aspektima novog režima čine deceniju četrdesetih godina izuzetno uzbudljivim poljem za istraživanje i studije. Istovremeno, španski muzičari razvili su značajan rad u egzilu, dok su drugi ostali u Španiji pokušavajući da nastave svoje aktivnosti. Među poslednjima, Hoakin Rodrigo, koga je Federiko Sopenja opisao kao "muzičar ovih godina", zauzimao je glavno mesto.

Folklorna muzika

Folklorna muzika u Španiji je jednako raznovrsna kao i njene regije. Međutim, postojao je niz ritmova koji su se proširili širom poluostrva i vremenom su se razlikovali postajući različiti u svakoj regiji ili su nestali u nekima i ostali karakteristični za druge, kao što je slučaj sa jotom, koju mnogi ljudi smatraju specifičnom za Aragon, iako je to ples koji se izvodi gotovo na celom poluostrvu. Među najvažnije vrste treba istaći, pored flamenka i čaradu, hotis, kontrapas, koplju, kuple, fandango, zelene pasulje, kanarsku isu, folije, polku, jotu... Takođe treba spomenuti i kantautore, koji, kao i u Latinskoj Americi i Portugalu, baziraju svoju muziku na popularnom folklornom nasleđu i tekstovima sa političkom porukom. Najpoznatiji su Huan Manuel Serat i Hoakin Sabina.

Flamenko

Flamenko može delimično poticati od muzike morisaca od 8. do 17. veka. Uticaji vizantijske crkvene muzike i muzike iz Egipta, Pakistana i Indije takođe bi mogli imati ulogu u formiranju muzike. Međutim, većina stručnjaka veruje da je flamenko forma muzike koja je nastala na sceni u 18. i početkom 19. veka, kao što su i tango, rebetiko ili fado, iako priznaju moguće uticaje ovih izvora.

Popularna muzika

Poreklo popularne muzike potiče iz početka tržišta fonografske industrije krajem 19. veka. Među prvim snimcima su uglavnom bili diskovi posvećeni folklornoj muzici.

Jedan od stilova koji su se pojavili u prvoj polovini 20. veka bio je melodični šanson. Njegovi prvi uticaju su bili bolero, andaluzijska koplja i kuple, postepeno eliminišući uticaje folklora, oslanjajući se na orkestre, ili čak, na pop instrumentaciju. U stvari, španska muzika se ugledala na francusku i italijansku, a od pedesetih godina i dolaskom američkog rokenrola.

Posebno su se istakli neki pokreti koji su privukli međunarodnu pažnju tokom osamdesetih godina, poznati kao "movida madrileña" i "ruta del bakalao", posebno krajem decenije. Tokom ovih godina, takođe su se okorenili i drugi žanrovi koji i dalje imaju dobar prijem, poput hip hopa ili elektronske muzike, od kojih se može izdvojiti takozvani "makineo" ili muzika makina, poreklom iz Valensijske autonomne zajednice.