Naočare

Dioptrijske naočare.

Naočare za vid.

Sabirno sočivo je telo ispupčenog središta koja upadni paralelni snop svetlosnih zraka skuplja u jednu tačku, žarište, s druge strane sočiva.

Rastresna sočivo je telo udublenog središta koja rasipa upadni paralelni snop svetlosnih zraka kao da je potekao iz neke tačke (žarišta) ispred sočiva.

Shematski prikaz dalekovidnosti.

Korekcija kratkovidnosti rasipnim ili konkavnim sočivima (minus-sočivo).

Naočare su pomagalo koje se stavlja na lice ispred očiju sa ciljem da ih zaštiti ili da korisniku omogući bolji vid. Sastoje se od sočiva i rama koji drži sočivo/sočiva na licu.

Naočare mogu biti sabirne ili konveksne (plus-sočiva), za ispravljanje dalekovidnosti i starovidnosti, rasipne ili konkavne]] (minus-sočiva), za ispravljanje kratkovidnosti, cilindrične sočiva, za ispravljanje astigmatizma, prizmatična sočiva kod škiljenja. Ako u nepravilnosti vida postoji razlika između vida u daljinu i onoga za blizinu, mogu se propisati sočiva s dva ili više žarišta (bifokalne, multifokalne). Naočarna se sočiva izrađuju od stakla ili plastike; potonje su lakše, ali podložnije mehaničkim oštećenjima. Naočare služe i kao zaštita očiju od vetra, prašine, stranih tela, štetnih gasova, jetkih tekućina, zaraznog materijala i drugo. Za zaštitu očiju od prejake svetlosti, ultraljubičastih i infracrvenih zraka koriste se naočare s obojenim staklima. I dioptrijske naočare mogu se zaseniti metalizacijom ili uporabom fotosenzibilnih stakala, koja menjaju jačinu (intenzitet) zatamnjenja prema okolnoj svetlosti.

Naočare su optička sočiva koja se postavljaju pred oči da bi se kod slabih očiju postigla potrebna oštrina vida. Kod kratkovidnih očiju slika predmeta koji se nalazi na daljini od 250 milimetara, pada ispred mrežnjače. Da bi slika pala na mrežnjaču, kratkovidni ljudi primaknu predmet koji gledaju bliže oku, jer što je predmet bliže oku, slika je dalje. Da bi se ta pogreška ispravila, kratkovidni ljudi nose naočare s rastresnim ili konkavnim (udubljenim) sočivima. Kod dalekovidnih očiju je obratno, to jest slika predmeta pada iza mrežnjače. Ljudi takvih očiju odmaknu pri čitanju knjigu daleko od očiju. Za ispravku takve pogreške služe sabirna ili konveksna (ispupćena) sočiva. Postoji veća verovatnoća da će ljudima trebati naočare što starije postaju, tako da 93% ljudi uzrasta između 65 i 75 godina nosi korektivna sočiva.

U upotrebi su još i narodni nazivi, ali neknjiževni oblici: naočale, naočali, očale i očali; kao i tuđice đozluci (tur. gözlük) i brile (nem. die Brille).

Objašnjenje

Naočare su očno pomagalo koje ispravljaju poremećaje vida kao što su kratkovidnost (miopija), dalekovidnost (hiperopija) ili astigmatizam (refrakcijska vidna anomalija, ametropija uzrokovana razlikama u zaobljenosti refraktornih površina, a njezina je posledica loše fokusiranje slike na mrežnjači) - naočare za vid, zaštitu očiju pri radu - zaštitne naočare ili zaštitu od UV zračenja - sunačane naočare. Moderne naočare izrađene su od raznih tipova metala ili plastike. Sočiva su napravljena od stakla ili plastike. Jačina sočiva u dioptrijama propisuje lekar oftalmolog. Pre samog izuma naočara ljudi su koristili brušena stakla za korekciju vida. Najpoznatiji primer iz istorije je rimski car Neron koji je uz pomoć takvog stakla gledao gladijatorske igre. Prve naočare izradio je Salvino D'Armate 1284. godine u Italiji.

Naočare se sastoje od okvira koji drži staklo (sočivo), a nose se ispred očiju, obično za ispravljanje oštrine vida, zaštitu očiju od UV zraka ili drugih štetnih činioca. Moderne naočare su podložene na tipičnim mestima: nos i krakovi za učvršćivanje oko uški. Istorijske primerke čine cvikeri, monokli i lornjeta.

Okviri za naočare najčešće se izrađuju od metala ili plastike. Sočiva su prvotno bila od stakla, dok su danas mnoga izrađena od različitih tipova plastike, uključujući CR-39 i polikarbonat. Ovi materijali umanjuju mogućnost loma i lakši su od stakla. Neki plastični materijali imaju bolje optičke karakteristike od stakla, kao što su bolja transmisija vidljivog svetla i apsorpcija ultraljubičastog svetla. Neki takođe imaju bolji indeks loma od većine staklenih sočiva; to je korisno u izradi korektivnih sočiva koja se oblikuju kako bi ispravili različiti oblici vidnih abnormalnosti, kao što je miopija, omogućavajući upotrebu tanjih sočiva. Novija plastična sočiva, nazvane izon, mogu ispraviti neke aberacije koje se prirodno pojavljuju u prostoru ispred naših očiju. One kreiraju oštriji vid i pomažu kod haloa i mušica koje se uočavaju zbog bleštanja pri noćnoj vožnji. Te probleme takođe rešava LASIK hirurgija.

Premazi koji daju postojanost na ogrebotine mogu se primeniti i na većinu plastičnih sočiva, pružajući im podednaku otpornost kao i staklenima. Postoje još i hidrofobni premazi, načinjeni da olakšavaju čišćenje, kao i antirefleksni premazi koji reduciraju bleštanje, poboljšavaju oštrinu vida noću i čine oči onoga ko nosi naočare izrazitijima. CR-39 sočiva su najčešće korištena plastična sočiva, zbog niske cene, velike otpornosti na ogrebotine i male transparentnosti za ultraljubičasto i infracrveno zračenje. Polikarbonatna i Triveks sočiva su najlakše i teško se razmrskaju, tako da najbolje štite od udaraca, iako optičke karakteristike nisu tako dobre i imaju mali Abov broj (31).

Nisu sve naočare dizajnirane samo za korekciju vida, nego se nose i radi zaštite, pregleda vizuelne informacije (stereoskopija) ili jednostavno iz estetskih razloga. Zaštitne naočare štite oči od letećih čestica, jakog svetla i zračenja. Sunčane naočare omogućavaju bolji vid pri jakom dnevnom svetlu, i mogu pružiti zaštitu od oštećenja ultraljubičastim zracima.

Istorija naočara

Počeci

Najraniji istorijski zapisi o efektu povećavanja slike nalaze se u staroegipatskim hijeroglifima iz 8. veka pre Hrista koji su prikazivali jednostavna staklena sočiva. Najraniji pisani zapis datira iz 1. veka, kada je Seneka Mlađi, učitelj rimskog cara Nerona, napisao: Slova, ma koliko mala i nejasna, ako se gledaju kroz kuglu ili čašu punu vode, postaju jasnija i povećana. Car Neron takođe je napisao kako je gledao igre gladijatora koristeći smaragd kao korektivno sočivo.

Korektivna sočiva koristio je i Abas Ibn Firnas u 9. veku, koji je pronašao način da izradi vrlo bistro staklo. Ove naočare nastale su poliranjem i oblikovanjem zaobljenog kamena, koji se koristio za gledanje, i bile su poznate kao kamenje za čitanje. Najraniji dokaz o izumu koji povećava sliku, konveksnom sočivu koje prizor čini uvećanim, nalazi se u Knjizi o optici koju je objavio Alhazen 1021. Njen prevod na latinski doprineo je izumu naočara u 13. veku u Italiji.

Sunčane naočare, u obliku ravne staklene ploče od zadimljenog kvarca, štitile su oči od bleštanja i koristile su se u Kini u 12. veku ili čak i ranije. Međutim, one nisu imale korektivnu moć.

Otkriće naočara

Portret dominikanskog kardinala Huga iz Sen Šera prvi je poznati prikaz naočara kojeg je 1352. naslikao Tomaso da Modena

naočare kralja Aleksandra Obrenovića (Istorijski muzej Srbije)

Oko 1284. u Italiji, Salvino D'Armate je dobio priznanje za izum prvih nosivih naočara. Najraniji slikovni dokaz korištenja naočara je portret kardinala Huga de Provenca koji čita rukopis, a naslikao ga je Tomaso da Modena 1352. godine. Drugi rani primerak je prikaz naočara pronađen u Severnim Alpama, u crkvi u Bad Vildungenu u Nemačkoj 1403.

Postoji mnogo teorija o zaslugama za izum tradicionalnih naočara. Godine 1676, Frančesko Redi, profesor na Univerzitetu medicine u Pizi, napisao je kako poseduje 1289 rukopisa čiji se autori žale da ne bi bili u mogućnosti čitati ili pisati da nije bilo nedavnog izuma naočara. On je takođe napisao belešku o propovedi iz 1305, u kojoj je propovednik, dominikanski redovnik Fra Điordano da Rivalto primetio da su naočare bile izumljene pre više od 20 godina, i tvrdio da je lično upoznao izumitelja. Prema tom dokazu, Redi je zaslugu za ponovni izum naočara pripisao drugom dominikanskom monahu iz Pize, Fra Alesandru da Spini, jer je izvorni izumitelj to otkriće držao u tajnosti. To pravo je sadržano u njegovom testamentu.

Ostale priče, moguće legende, zaslugu za izum naočara pripisuju Rodžeru Bejkonu. Bejkon je poznat kao prvi koji je 1262. napisao referencu o karakteristici sočiva da uvećavaju predmete, iako je to bilo obznanjeno u Alhazenovoj knjizi o optici iz 1021. Bejkonova rasprava De iride (Na dugi), koja je napisana dok je Bejkon bio učenik Roberta Grosetesta, oko 1235, spominje korišćenje sočiva za čitanje najmanjih slova s znatnih udaljenosti. I dok tačan datum i izumitelj mogu biti zauvek osporavani, gotovo je sigurno da su naočare izumljene između 1280. i 1300. u Italiji. Tadašnje naočare imale su konveksna sočiva koja su mogla ispraviti i hiperopiju (dalekovidnost) i prezbiopiju, koja se obično javlja kao simptom starenja. Veruje se da je Nikolas od Kuse otkrio dobrobit konkavnih sočiva u ispravljanju miopije (kratkovidnosti). Dakako, tek je 1604. Johanes Kepler objavio raspravu o sočivima i astronomiji, u kojoj je dao prvo ispravno objašnjenje zašto konveksna i konkavna sočiva mogu da isprave prezbiopiju i miopiju.

Dalji napredak

Američki naučnik Benjamin Franklin, koji je patio i od miopije i prezbiopije, izumeo je bifokalne naočare 1784. kako bi izbegao često menjanje dva para naočala. Prva sočiva za ispravljanje astigmatizma konstruisao je britanski astronom Džordž Bidel Eri 1825.

S vremenom je i izrada okvira za naočare napredovala. Prvi primerci su bili namenjeni za nošenje u ruci ili za pričvršćivanje na nos (cvikeri). Đirolamo Savonarola je predložio da se okviri fiksiraju pomoću trake koja se obavije oko glave, a sve bi dodatno učvrstio šešir. Moderne okvire za naočare, podržane krakovima za učvršćivanje oko ušiju, unapredio je 1727. britanski optičar Edvard Skarlet. U početku to unapređenje nije naišlo na veći ođek javnosti te su lornjeta ostala u modi kroz 18. i početak 19. veka.

Početkom 20. veka Moric fon Ror u fabrici Cajs (uz pomoć H. Boegeholda i A. Sonefelda) izradio je Boegehold Punktal, sferna sočiva s fokusom u jednoj tačci, koja su dominirala mnogo godina.

Uprkos rastućoj popularnosti kontaktnih sočiva i laserske korektivne hirurgije oka, naočare se uobičajeno nose, kao što se i njihova tehnologija poboljšava. Na primer, danas je moguće kupiti okvire napravljene od posebnog, prilagođavajućeg metala koji se nakon savijanja vraća u prvobitni oblik. Drugi okviri imaju elastične zglobove. Ovi dizajni omogućavaju ugodnije nošenje i pružaju bolju zaštitu od moguće nesreće. Moderni okviri se takođe često izrađuju od čvrstih, laganih materijala, kao što su primese titana, koji nisu ranije bili dostupni.

Vrste naočara

Prema nameni naočare se mogu podeliti na više celina:

Dioptrijske naočare

Glavni članak: Recept za naočare

Dioptrijske naočare su naočare sa dioptrijskim staklima određene dioptrije namenjene kao pomoć korisniku za otklanjanje nedostataka očiju pri gledanju (kratkovidost, dalekovidost, astigmatizam ...).

Koristeći fizički zakon prelamanja svetlosti kroz materijale različite gustine, staklo, a u novije vreme sve više specijalna plastika, bruse se da mogu korigovati kratkovidost ili dalekovidost. Sočiva za kratkovide se izdubljuju (u njima se može držati voda 'figurativno da bi se bolje opisale), dok su sočiva za dalekovide ispupčena kao biljka/hrana sočivo, po čemu su najverovatnije i dobila ime. Dioptrijske naočare imaju drške kojima se drže na licu na taj način što su oslonjene na nos a zakačene za ušne školjke.

Danas postoje i stakla i plastike koje imaju „foto“ efekat tj. na suncu potamne kao naočare za sunce.

Umesto naočara sve više se koriste kontaktna sočiva, koja se direktno smeštaju u oko - između kapaka i očne jabučice.

Spoljna obrada sočiva može biti „antirefleksna“ pa se korisniku ne vide oči jer staklo ima efekat, za onoga koji gleda, ogledala.

Lornjon

Dioptrijska stakla čiji ram umesto drški za ušne školjke imaju jedan držač sa strane i služe da se povremeno nešto pogleda. Koristile su ih pre svega dame (u prošlosti) i bilo je otmeno imati ih, npr. u pozorištu, kao i lepezu, i povremeno pogledati nešto kroz njih. Uglavnom su nefunkcionalne i koristile su se kao modni detalj.

Monokl

Glavni članak: Monokl

Monokl je tip dioptrijskih naočara koji ima samo jedno staklo. Staklo se drži tako što se korisnik „namršti“ i mišićima oko oka drži staklo. To je, naravno, neprijatno i zamorno, pa se monokl koristi samo da bi se nešto pogledalo. Monokl je jedno staklo smešteno u ram i povezano pantljikom za pojas. Sam monokl se uglavnom držao u jednom džepčiću i povremeno vadio. Monokl se ranije (u prošlosti) više koristio a danas ga koriste pojedinci (sajdžije, filatelisti , numizmatičari ...).

Naočare za Sunce

Naočare za sunce

Naočare za sunce služe kao zaštita oka od pojačanog sunčevog zračenja ali i kao modni detalj. Staklo može biti raznih boja (zelena, siva, braon...) i različitog stepena zatamnjenosti. Obavezan rekvizit su planinarima i uopšte onima koji mnogo vremena provode na suncu, snegu...

Postoje i u vidu natikača, kada se natiču na naočare sa dioptrijom.

Zštitne naočare za zaštitu očiju pri farbanju i radu sa uređajima gde komadići drveta , gvožđa ili peska pršte.

Zaštitne naočare

Zaštitne naočare su predviđene u proizvodnim procesima gde može doći do oštećenja vida. To može da bude u čeličanama varnice ili za one koji rade na mašinama za obradu metala, stakla, drveta i slično. U toku rada, na mašinama, parčići materijala koji se obrađuje lete nekontrolisano pa mogu da pogode i oštete oko pa zato služe naočare kao fizička prepreka i zaštita.

Zaštitne naočare postoje i za radnike koji se bave zavarivanjem, jer se tom prilikom javlja intenzivna svetlost koja može da ošteti vid.

Zaštitne naočare nose i oni koji se bave laserima, jer je laserska svetlost štetna za vid.

Maska za ronjenje

Na neki način i maska za ronjenje ili naočare za plivanje se mogu svrstati u naočare, pogotovu što postoje maske za ronjenje koje pokrivaju samo oči. Štite oči ronioca od vode i omogućavaju mu da pod vodom gleda. Ipak većina maski za ronjenje pokriva veći deo lica - nos pa i usta, zavisno od tipa. Naočare za plivanje pokrivaju samo oči i omogućavaju plivačima da gledaju pod vodom dok se takmiče.

Krpica od mikrofibara za brisanje naočara i kutijica za smeštaj naočara.

Pribor za naočare

U pribor za naočare spadaju kutijice za zaštitu ili nošenje naočara, krpice za brisanje stakla naočara ili lančići ili trake za pridržavanje naočara tokom rada.

Zanimanja vezana za naočare

• Očni lekari ili oftamolog posle pregleda prepisuju kakve naočare pacijent treba da nosi
• Optičari - prave naočare na taj način što seku fabrički napravljeno sočivo na oblik da staje u ram naočara
• Sportisti plivači, skijaši i drugi zimski sportisti, planinari, motociklisti...
• Radnici kojima je tokom procesa proizvodnje ugrožen vid — zavarivači, čeličari, strugari...

Literatura

• Ilardi, Vincent (2007), Renaissance Vision from Spectacles to Telescopes, Philadelphia, PA: American Philosophical Society .
• Needham, Joseph (1962), „part 1”, Science & Civilisation in China, IV, Cambridge, ENG, UK: Cambridge University Press .
• „Spectacles Gallery”, Museum, British Optical Association, Arhivirano iz originala 4. 4. 2013. g., Pristupljeno 13. 6. 2019 .
• „Spectacles”, The Medieval Technology, NYU, Arhivirano iz originala 16. 10. 2015. g., Pristupljeno 13. 6. 2019 .
• „Are Your Eyes Right”, Popular Science (article), februar 1944, Arhivirano iz originala 2. 6. 2013. g., Pristupljeno 13. 6. 2019 , on eyes and how eyeglasses correct vision (page 120).
• „Common Spectacles Styles before, during and after the Civil War”, Archive.org (article), 2012 , Antique Eyeglasses in America.