Napoleonova invazija na Egipat i Siriju

Napoleonova invazija na Egipat i Siriju
	Deo Francuskih revolucionarnih i Napoleonovih ratova
	; Bonaparta ispred Sfinge, Žan-Leon Žerom
Vreme	1798-1801
Mesto	Egipat, Levant
Ishod	poraz Francuske
Sukobljene strane
Prva francuska republika	Osmansko carstvo ; Ujedinjeno Kraljevstvo
Komandanti i vođe
Napoleon Bonaparta ; Žan Batist Kleber †	Murat-beg ; Vilijam Sidni Smit ; Horejšio Nelson
Jačina
preko 40.000	Ukupno: 460.000
Žrtve i gubici
nepoznato	nepoznato

Napoleonova invazija na Egipat i Siriju deo je Francuskih revolucionarnih ratova. Predstavlja pokušaj Prve francuske republike da u Egiptu formira svoju koloniju. Vođena je od 1798. do 1801. godine i završena je porazom Francuza.^[1]

Uvod

Francuska revolucija koja je izbila 1789. godine, izazvala je formiranje koalicije evropskih država protiv Francuske. U borbama Prve koalicije, istakao se francuski vojskovođa Napoleon Bonaparta. Svojim pobedama u Italiji, Napoleon je stekao veliki ugled u Parizu. Već 1797. godine Napoleon se spremao da zbaci Direktorijum. Međutim, prema njegovim rečima „trebalo je sačekati da plod sazri“ tj. da Direktorijum potpuno izgubi ugled u Francuskoj. Direktorijum je nameravao da izvrši desant na Irsku kako bi zadao udarac najvećem protivniku revolucije – Engleskoj. Međutim, Francuzi su znali da su izgledi da desant uspe minimalni. Zbog toga su odlučili da zadaju smrtan udarac engleskoj pomorskoj trgovini. Zauzimanjem Egipta i njegovim pretvaranjem u francusku koloniju, engleske veze sa jednom od njenih najznačajnijih i najbogatijih kolonija, Indijom, bile bi presečene. Napoleon je uspeo da ubedi Direktorijum da mu dozvoli da pokrene pohod na Egipat.^[2] Invazija Egipta nije imala više izgleda za uspeh od invazije na Irsku. Međutim, Napoleon je planirao ogromne radove: prokopavanje kanala koji bi spajao Sredozemno i Crveno more, organizovanje brojnih arheoloških iskopavanja i dr. Tokom ekspedicije, Napoleona su pratili brojni umetnici i naučnici i na naučnom planu je ekspedicija bila dosta uspešna. Upavo tokom Napoleonove ekspedicije na Egipat, pronađen je Kamen iz Rozete sa koga je Žan Fransoa Šampolion 1822. godine dešifrovao hijeroglife, stvarajući polje egiptologije.

Egipat

Bonaparta je, na čelu Orijentalne armije, iz Tulona krenuo 19. maja 1798. godine. Dana 10. juna zauzeo je Maltu zaobišavši snage Horejšia Nelsona. Malteški vitezovi su pružili slab otpor Napoleonovoj vojsci i nisu bili motivisani za borbu i ubrzo je u pregovorima Valeta predata Napoleonu. U Egipat se iskrcao 1. jula, a već sledećeg dana je zauzeo Aleksandriju sa 4.000 do 5.000 vojnika koju je Karim paša branio sa 500 ljudi. Narodu Egipta se predstavio kao oslobodilac od tiranske vlade Mameluka i obnovitelja vlasti turskog sultana. Britanska flota je primećena u blizini Aleksandrije pre dolaska francuske flote i da bi se izbego rizik pomorske bitke Bonaparta je zaključio da bi bilo sigurnije da vojska maršira većom brzinom ka Kairu. Na putu za Kairo sukobio se sa Mamelucima kod Hebreisa 17. jula. Nakon ove pobede usledila je još veća pobeda Francuza u bici kod Piramida.^[3] Turski sultan nije shvatio francuski upad kao pomoć već je pristupio Drugoj koaliciji. U međuvremenu je došlo do ustanka naroda u Kairu koji je surovo ugušen 22. oktobra. Napoleon se sada predstavljao kao oslobodilac egipatskog naroda od turskog jarma. Međutim, nije naišao na veliki odziv Egipćana. Za to vreme, francuska flota na sidrištu kod Abukira potpuno je uništena u bici koja je vođena 1. avgusta. Nakon ove bitke Napoleon ostaje bez brodova i bilo kakve dominacije na Sredozrmnom moru i njegov pohod ostaje vezan isključivo za kopno.

Napoleon nije uspeo da dobije podršku egipatskog stanovništva iako je izdavao proglase u kojima predstavlja sebe kao oslobodioca naroda od osmanskog i mamelučkog ugnjetavanja.

Francuska vojska je tokom napredovanja kroz egipatske i sirijske teritorije nailazila na otpor i napade beduinskih plemena braneći svoje logore od strane okupacije i uspeli su da poremete francusku logistiku izvodeći više uspešnih napada. Ogroman i nepristupačan pustinjski teren pružio je beduinima prirodnu prednost, omogućavajući im da pokrenu udarne napade na francuske linije snabdevanja i komunikacione rute. Ovi napadi ne samo da su poremetili logističke operacije francuskih snaga, već su i stvorili potrebu za lokalnim garnizonima i konvojima za francuske logističke linije koje su odvlačile ljudsku snagu. Beduinska plemena, koja imaju daleko superiornije znanje o pustinji i taktici gerilskog ratovanja, iskoristila su svoje poznavanje terena kako bi izbegla konvencionalnije organizovanu francusku vojsku. Koristeći svoju mobilnost i majstorstvo u pustinji, beduini su brzo napadali i povlačili se u ogromna prostranstva, čineći francuzima izazov da ih progone i uđu u konvencionalnu bitku.

Pobuna je dostigla vrhunac 1799. godine, tokom koje su beduinska plemena formirala labave saveze kako bi koordinirali napade na francuske ispostave, karavane za snabdevanje i ranjive položaje. Ovi koordinirani napori su bili instrumentalni u sejanju razdora među francuskim redovima i ometanju njihove sposobnosti da konsoliduju kontrolu nad regionom. Dok je pobunu beduina prvenstveno karakterisala gerilska taktika, bilo je slučajeva kada su plemena uspela da ostvare značajne pobede protiv Francuza. Uspešne zasede i iznenadni napadi ne samo da su naneli žrtve okupatorima, već su i podrivali moral francuskih snaga, kao i bezbednost francuskih linija, doprinoseći opštoj teškoći u održavanju kontrole nad pustinjama. Uprkos stalnim napadima beduinskih plemena, Francuzi su na kraju zadržali kontrolu u urbanim centrima. Međutim, stalni pritisak beduina i logistički napor izazvan njihovim napadima doprineli su ukupnim poteškoćama sa kojima se suočavala francuska vojska.

Sirija

Saznavši da se iz Sirije Turci spremaju za upad u Egipat, Napoleon im polazi u susret svestan da neće moći da se odbrani od osmanske vojske ako ga napadne iz dva pravca kao što je i bio osmanski plan. Zauzeo je El Ariš 19. februara, a 7. marta i Jafu, utvrđenje koje je bilo strateški bitno za dalje napredovanje. Pred Akru je stigao 18. marta i započeo opsadu grada. Branili su ga Turci predvođeni Ahmed ad-Džazar pašom. Pomoć su im pružale i britanske snage. U međuvremenu se čitava Sirija digla protiv francuskih osvajača. Malobrojna francuska armija našla se na neprijateljskoj teritoriji. Nakon taktičke pobede nad sirijskom vojskom na brdu Tabor, Bonaparta se 16. aprila vraća u Egipat, svestan činjenice da francuske trupe ne bi izdržale nalet otomanske armije koja se približavala Akri. Akra je izdržala dvomesečnu opsadu. Francuzi su u povratku izvršili pokolj nad stanovnicima Jafe ubivši 3000 ljudi.

Povlačenje

Odsečen od Francuske britanskom flotom, a okružen neprijateljski nastrojenim stanovništvom, Napoleon je bio primoran da napusti Egipat. Vojsku Mustafa-paše tukao je 25. jula kod Abukira. Noću 23/24. avgusta 1799. godine, sa malobrojnom pratnjom, napustio je Egipat, predajući komandu nad egipatskom vojskom generalu Kleberu i uputio se u Pariz gde je iste godine izvršio državni udar i preuzeo vlast ukidajući Prvu francusku republiku. Zajedničkom akcijom britanske i turske vojske, Francuzi su isterani iz Egipta 1801. godine, nakon čega su Pariskim ugovorom 30. januara 1802. godine prekinuta sva neprijateljstva između Francuske i Otomanskog carstva, vraćajući Egipat osmanlijama.

Vidi još

Reference

Literatura

Tarle, J. V. (2008). Istorija novog veka. Beograd: Naučno delo. ISBN 978-86-6021-007-6.
Vojna enciklopedija, tom 3 (87-100)
Istorija srednjeg istoka (1798-2006) - Masimo Kampanini

[1] „Kalibar”.

[2] „Francuska kampanja”.

[3] „Svetska enciklopedija”.

[1]

[2]

[3]

Normativna kontrola
Državne	Španija Francuska BnF podaci Nemačka Izrael Sjedinjene Države 2
Ostale	IdRef