Nastanak španskog nacionalnog teatra
Nastanak španskog nacionalnog teatra se vezuje za period vladavine kralja Filipa II, dakle XVI vek, a začetnicima se smatraju Lope de Rueda (šp. Lope de Rueda), Huan de la Kueva (šp. Juan de la Cueva), Huan del Ensina (šp. Juan del Encina), Hil Visente (šp. Gil Vicente), Bartolome de Tores Naaro (šp. Bartolome de Tores Naaro) i drugi.[1]
Ključne ličnosti u stvaranju španskog nacionalnog teatra
[uredi | uredi izvor]Posle Huana del Ensine, "oca španskog pozorišta", kao i Hil Visentea, koji su učestvovali u formiranju pozorišta, Bartolome de Tores Naaro je autor koji je značajno uticao na nastanak španskog pozorišta svojim teorijskim tekstom o pozorištu, Propalladia (1517), gde tumači klasične dramske vrste i novi koncept komedije. Međutim, pored ova tri autora, oni koji su se veoma istakli u stvaranju španskog nacionalnog teatra jesu Lope de Rueda i Huan de la Kueva.[1]
Lope de Rueda
[uredi | uredi izvor]Lope de Rueda je bio genije španskog teatra, koji se istakao u svim aktivnostima, od autora drama, direktora svoje trupe, do samog glumca. Želeo je da stvori pozorište koje će sažimati i održavati govor i običaje iz naroda. Ugledao se na italijanske modele, ali je i pored toga uspeo da ih prilagodi španskom ukusu, kako bi na kraju i stvorio čisto špansko pozorište. Pisao je mnoge komedije u kome je italijansku modu prilagodio nacionalnom, kao i niz kratkih, duhovitih komada koji se nazivaju pasos. Takođe, ono što treba napomenuti jesu njegovi radovi pisani u prozi, što je jedna od najvećih originalnosti u španskom pozorištu, jer su se u to vreme izvodile predstave u stihu.[2]
Huan de la Kueva
[uredi | uredi izvor].jpg)
Huan de la Kueva je definitivno doprineo razvoju i procvatu španskog nacionalnog teatra. Kada govorimo o španskoj komediji, on ih u svom stvaralaštvu ima deset, kao i četiri tragedije. Korpus njegovih dela se može grupisati na sledeći način, u tri sekcije: 1) dela koja obrađuju istorijske, nacionalne teme, za koja je nadahnuća dobijao iz srednjovekovnih hronika, španskih romansi i slično, 2) dela, odnosno drame koje su inspirisane temama grčko-rimske antike i 3) dela čije su teme fiktivne sa fantastičnim elementima. [3]
Podela pozorišta u Španiji
[uredi | uredi izvor]U Španiji, pozorište se rađalo u okviru crkve sve do XV veka i bilo je vezano za liturgiju i misu. U periodu kada nastaje svetovno pozorište, dominiralo je nekoliko imena, a jedan od najbitnijih bio je Huan del Ensina, koji se smatra ocem španskog pozorišta (šp. El padre del teatro español). Još jedna ličnost koja je veoma uticala na nastanak i razvoj španskog nacionalnog teatra jeste Hil Visente, Portugalac koji je stvarao krajem XV i početkom XVI veka, čije stvaralaštvo donosi vrhunac drami na Iberijskom poluostrvu. [1]
Kada je reč o temama u španskom nacionalnom teatru, bile su vezane za pitanje časti, pravovernosti, rodoljubivosti, nacionalni ponos kroz istoriju, veličanje kralja, narodne običaje i sl.
Postojala su tri toka pozorišta koja su se paralelno razvijala, a to su: 1) versko pozorište (šp. teatro religioso), 2) učeno ili humanističko pozorište (šp. teatro clasicista) i 3) narodno pozorište (šp. teatro popular). Versko pozorište u Španiji je naročito bilo razvijeno između 1530. i 1580. godine, a predstavlja nastavak srednjovekovne prakse. Vezuje se za velike crkvene praznike kao što su Božić (šp. Navidad) i Telovo (šp. Corpus Christi), kada bi se na sceni izvodili komadi, odnosno epizode iz Biblije. Učeno, odnosno humanističko pozorište se provlači kroz ceo XVI vek i tu se ogleda uticaj antičkog teatra, odnosno antičke tragedije. Kako se insistiralo na latinskom jeziku prilikom izvođenja predstava, ovo pozorište je bilo ograničeno uskim krugovima učenih i obrazovanih ljudi, pa je samim tim imalo veliku ulogu i zaslugu u obrazovalju ljudi tog doba. Narodno pozorište se razvijalo velikom brzinom, od 1530. godine, bilo je veoma popularno pošto je bilo namenjeno, ne samo za učene ljude, već i za širu populaciju.[4]
Španske pozorišne trupe
[uredi | uredi izvor]Sa razvijanjem narodnog pozorišta dolazi do osnivanja prvih španskih pozorišnih trupa (šp. compañías teatrales), po uzoru na italijanske, jer su do tada po Španiji kružile italijanske pozorišne trupe koje su izvodile kraća i jednostavna dela. Ove trupe su se nazivale i putujuće pozorišne trupe (šp. compañías de la legua), a Lope de Rueda se smatra prvim upravnikom ovakve trupe u Španiji. Vođa glumačkih trupa se zvao autor de comedias, a ponekad je ujedno bio i pisac i glumac. U baroku ove trupe postepeno nestaju jer se pojavljuju stalna mesta za izvođenje predstava.[5]
Pozorišna dvorišta
[uredi | uredi izvor]
U vreme baroka putujuće pozorišne trupe postepeno nestaju i pojavljuju se stalna mesta za izvođenje dramskih dela, odnosno pozorišna dvorišta (šp. corrales de comedias). Prva pozorišna dvorišta su otvorena u Madridu, Sevilji i Valensiji, a to su: Corral de la Cruz (1579), Corral del Príncipe (1583), Corral de las Atarazanas (1574) i Corral de la Olivera (1584).[6]
Izgled pozorišnih dvorišta
[uredi | uredi izvor]Što se tiče izgleda, korali predstavljaju dvorište na otvorenom, između zgrada. U sredini se nalazi dvorište (šp. patio) u kome je publika stajala i obično je bilo rezervisano za muškarce, a ta publika se zvala musketari (šp. los mosqueteros). Mesto gde su bile smeštene žene se nalazilo preko puta scene, na prvom spratu, a nazivalo se cazuela i do tog dela se dolazilo posebnim hodnikom koji se nazivao corredor de las mujeres. Klupe sa strana scene (šp. bancos o grados) su obično bila rezervisana mesta za pripadnike viših slojeva društva, kao i obrazovanih ljudi. Prozori i galerija (šp. aposentos) na prvom spratu su bila mesta za još uglednije i imućnije ljude, plemićke porodice i slično. Prostorije na krovu, odnosno tavanu, sa rešetkama (šp. desvanes o rejas) jesu mesta odakle su dvorani i sam kralj sa porodicom posmatrali predstavu. Scena se zvala el tablado, a zid u pozadini scene pared de fondo. Prostor ispod bine (šp. el foso) služio je za izvođenje zvučnih efekata u predstavi, dok bi muzičari bili pored scene i oni bi obično otvarali predstavu. Kako je izvođenje trajalo oko tri sata, u toku predstave nije bilo mirno i jelo se, a da bi se održala pažnja tokom celog izvođenja, uvodila su se i kratka dela između činova.[7]
Pozorišna dvorišta iz sedamnaestog veka koja su sačuvana do današnjeg dana u Španiji jesu dvorišta u mestu Almagro u okolini Toleda, kao i u Alkali de Enares.
Vrhunac španskog nacionalnog teatra
[uredi | uredi izvor]Španski nacionalni teatar vrhunac dostiže u XVII veku. Barok je dao veliki broj izuzetnih stvaralaca na svim poljima umetničkog stvaralaštva u Španiji, a posebno u drami. Neki od tih autora jesu Lope de Vega (šp. Lope de Vega) sa svojom novom komedijom, zatim Migel de Servantes (šp. Miguel de Cervantes), Tirso de Molina (šp. Tirso de Molina), Pedro Kalderon de la Barka (šp. Pedro Calderón de la Barca), Luis de Gongora (šp. Luis de Gongora) i drugi. Do dana današnjeg ovaj period u španskoj umetnosti je ostao kao najbolji i nikad prevaziđeni period, što dokazuje mnoštvo umetničkih dela i zaostavština iz tog doba.[8]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b v Soldatić, Pavlović-Samurović, Dalibor, Ljiljana (1985). Španska književnost 1. Beograd-Sarajevo: NOLIT. str. 237.
- ^ Stojanović, Jasna (2009). Špansko pozorište baroka. Beograd: Studio Line. str. 12—14.
- ^ Matas Caballero, Juan. „Biografía de Juan de la Cueva”. Biblioteca virtual Miguel de Cervantes. Pristupljeno 27. 12. 2019.
- ^ Stojanović, Jasna (2009). Špansko pozorište baroka. Beograd: Studio Line. str. 17—18.
- ^ Stojanović, Jasna (2009). Špansko pozorište baroka. Beograd: Studio Line. str. 32—33.
- ^ Stojanović, Jasna (2009). Špansko pozorište baroka. Beograd: Studio Line. str. 19—21.
- ^ Stojanović, Jasna (2009). Špansko pozorište baroka. Beograd: Studio Line. str. 22—27.
- ^ Pedraza, Felipe (1981). Manual de literarura española, Barroco: teatro. Navarra: Cénlit.