Nacrti istraživanja u razvojnoj psihologiji

Da bi psihološko istraživanje rasvetlilo proces razvojne promene, mora biti tako osmišljeno da otkrije kako pretpostavljeni faktori deluju tokom vremena. Postoje dva osnovna nacrta istraživanja koje psiholozi koriste za ovu svrhu: longitudinalni i nacrt poprečnog preseka. Svaki od njih na drugačiji način uzima u obzir vreme.

Psiholozi koji koriste longitudinalni nacrt prikupljaju podatke o grupi dece sa povećanjem njihovog uzrasta, tokom dužeg perioda vremena.

Istraživači koji koriste nacrt poprečnog preseka prikupljaju podatke o deci različitog uzrasta u jednom trenutku. Ovi nacrti se mogu koristiti u kombinaciji i sa bilo kojom od upravo opisanih tehnika prikupljanja podataka. Svaki nacrt ima svoje prednosti i mane.

Longitudalni nacrti

Istraživači koji izaberu longitudinalni nacrt biraju uzorak populacije koju žele da proučavaju i uzimaju podatke o svakom članu uzorka, na nekoliko uzrasta. Longitudinalni nacrt prati promene kod ljudi tokom vremena i, kao takav, u skladu je sa osnovnim određenjem razvoja kao promena koje sa javljaju u fizičkoj strukturi i ponašanju organizma tokom njegovog života.

Na primer, istraživački tim Istraživačkog instituta Fels, u Ohaju, proučavao je razvoj ličnosti 70 dece od njihovog rođenja do sredine adolescentnog preioda. Posmatranja, testovi ličnosti i intervjui ponavljani nekoliko puta omogućili su Fels grupi da odredi stabilnost karakteristika kao što su tendencija ka ljutnji ili uznemirenosti, kada je tekuća aktivnost prekinuta. Bez longitudinalnih merenja bilo bi nemoguće otkriti da li ovaj obrazac ponašanja ostaje konstantan, ili se menja kako dete odrasta.

Druge uticajne longitudinalne studije usmerene su na raznovrsne teme kao što su ličnost, mentalno zdravlje, temperament i inteligencija i razvoj jezika. Longitudinalni nacrti deluju kao idealan način da se proučava razvoj, jer se tako dobro uklapaju u zahtev da razvoj bude proučavan tokom vremena. Nažalost, longitudinalni istraživački nacrti imaju neke praktične i metodološke mane koje ograničavaju mogućnost oslanjanja na njih.

Često zahtevaju dugotrajnu posvećenost od strane istraživača, skupi su za izvođenje, posebno ako se sprovode tokom nekoliko godina. Pored toga, neki roditelji mogu biti protiv toga da njihovo dete učestvuje u tako dugom istraživanju. Ako su takva odbijanja češća u nekoj socijalnoj, ekonomskoj ili rasnoj grupi, uzorak neće biti reprezentativan za celu populaciju. Neka od dece koja započnu istraživanje mogu odustati, što dalje menja uzorak na način koji slabi zaključke izvedene iz istraživanja. Da bi ublažili ovaj problem, neki istraživači koriste posebne procedure nazvane mikrogenetički metodi.

Ove procedure nastoje da izazovu promene u toku relativno kratkog vremenskog perioda kako bi videli osnovne razvojne mehanizme na dejstvu. Druga teškoća sa longitudinalnim nacrtom je u tome što ljudi u uzorku mogu da se naviknu na različita testiranja i intervjue; drugim rečima, mogu naučiti kako se od njih očekuje da odgovaraju. Zbog toga je teško znati da li promena u odgovoru osobe, nakon nekog vremena, predstavlja uticaj normalnih, uzorčnih uticaja na razvoj, ili prosto vežbanje odgovaranja na test.

Na kraju, longitudinalni nacrti mešaju uticaje promena vezanih za uzrast sa drugim izvorima promena koje su specifično povezane sa generacijom ispitanika – populacija ljudi rođenih, otprilike, u isto vreme, koji zbog toga mogu deliti iskustva koja se razlikuju od iskustava ljudi rođenih ranije ili kasnije. Na primer, longitudinalna studija dečijih strahova, od rođenja pa nadalje, koja je počela u Londonu 1932. godine, podudarila bi se, u svojoj prvoj godini, sa Velikom depresijom. Na uzrastu od 9 ili 10 godina mnoga od ove dece bila bi odvojena od svojih roditelja (od kojih bi jedan, ili oboje, mogli nastradati tokom Drugog svetskog rata) i poslata na selo da bi bila zaštićena od Hitlerovih noćnih bombardovanja grada. Ako bi rezultati takvog istraživanja ukazivali da su dečiji strahovi tokom prve godine usmereni na glad, a da kasnije, oko 9 godine, deca počinju da se plaše da će izgubiti roditelje, ne bi bilo moguće utvrditi da li dobijeni uzrasni trend odražava opšte zakone razvoja, koji važe u svako vreme i na svakom mestu, ili su rezultat odrastanja u određeno vreme na određenom mestu, ili i jedno i drugo.

Zbog ovih teškoća, neki istraživači koriste nacrt generacijskog preseka u okviru kog se longitudinalni nacrt ponavlja sa nekoliko generacija, od kojih se svaka proučava longitudinalno. Ova izmena longitudinalno nacrta omogućava da se od generacijskih faktora razdvoje faktori razvojnih promena povezani sa uzrastom.

Nacrt poprečnog preseka

Najšire korišćen nacrt razvojnih istraživanja naziva se nacrt poprečnog preseka, jer se u jednom vremenskom trenutku proučavaju grupe koje predstavljaju poprečni presek uzrasta. Na primer, u pruočavanju razvoja pamćenja moglo bi se testirati pamćenje liste poznatih reči na uzorcima 4-godišnjaka, 10-godišnjaka, 20-godišnjaka, i 60-godišnjaka. Poređenjem načina na koji ispitanici iz četiri uzrasne grupe rešavaju zadatak i kakvi su rezultati njihovih napora, mogla bi se postaviti hipoteza o razvojnim promenama u ovom osnovnom kognitivnom procesu.

I zaista, veliki broj istraživanja poprečnog preseka o razvoju pamćenja je i izveden. Prednosti nacrta poprečnog preseka su očigledne. Pošto uzorak čini nekoliko uzrasnih grupa, u jednom vremenskom trenutku, ovaj nacrt zahteva manje vremena i jeftiniji je od longitudinalnog nacrta na istu temu, a ipak može da otkrije važne informacije. To što je ograničen zahtev za vreme koje učesnici treba da posvete istraživanju, čini verovatnijim da se održi reprezentativan uzorak i da manji broj ispitanika odustane tokom istraživanja. Uprkos ovim privlačnim osobinama, nacrt poprečnog preseka ima i svoje mane.

Kao i longitudinalni nacrt, i nacrt poprečnog preseka može da pomeša uzrasne promene sa karakteristikama specifičnim za određenu generaciju. Samo u onoj meri u kojoj su ljudi iz različitih uzrasnih grupa jednaki u svim relevantnim aspektima, osim po uzrastu, ovakvo istraživanje može dati precizne informacije o razvoju. Razmotrimo mogućnosti za hipotetičku studiju o razvoju pamćenja. Pretpostavimo da je istraživanje sprovedeno 1985. godine. Pretpostavimo, dalje, da je istraživanje pokazalo značajno slabije rezultate 60-godišnjaka, u odnosu na 20-godišnjake. Ovi rezultati mogu odražavati univerzalnu tendenciju pamćenja da opada sa starenjem. Ali, razlika može, takođe, biti uzrokovana razlikom u ishrani tokom detinjstva, za koju se pokazalo da utiče na intelektualni razvoj; generalno, ishrana je bila lošija tokom 1925. godine, kada su 60-godišnjaci bili bebe, u odnosu sa 1965. godinu, kada su 20-godišnjaci bili bebe. Ili se, možda, pamćenje održava stalnom vežbom koju obezbeđuje školovanje. U tom slučaju, 60-godišnjaci, možda, imaju lošije postignuće jer su duže vreme van škole.

Druga teškoća sa nacrtom poprečnog preseka je u tome što se uzorkovanjem ponašanja ljudi različitog uzrasta, u jednom periodu, veštački preseca razvoj, jedan tekući proces, u niz diskontinuiranih slika. Takav nacrt se može koristiti da se uporede opšti načini na koje 4-godišnjaci i 10-godišnjaci pamte liste reči, na primer, ali razvojni proces kojim se jedan oblik pamćenja promenio u drugi je izgubljen, jer nisu proučavana ista deca tokom vremena. Prema tome, kada istraživači formiraju hipoteze o razvoju na osnovu nacrta poprečnog preseka, oni, u velikoj meri, ekstrapoliraju i nagađaju o procesu promene.

Nacrti istraživanja i tehnike prikupljanja podataka

Svaki nacrt i svaka tehnika prikupljanja podataka su korisni, ali nema jednog nacrta ili jedne tehnike koji bi bili upotrebljivi u svim slučajevima. Longitudinalni nacrt uzorkuje ponašanje istih osoba tokom vremena, ali, ako se ne koriste i neke složenije procedure, postoji rizik mešanja uzrasta i generacije i zakrivljenosti uzorka. Nacrt poprečnog preseka je efikasniji, ali veštački razbija proces razvoja. Izveštaji o sebi pružaju jedinstven uvid u proces razvoja, iz perspektive pojedinca, ali se njihova valjanost ponekad dovodi u pitanje.

Sistematski sprovedena prirodna posmatranja pružaju suštinske informacije o aktivnostima ljudi u stvarnom životu, ali su slaba kada treba potvrditi uzročne pretpostavke o razvoju. Eksperimenti mogu izdvojiti uzročne faktore u specifičnom okruženju, ali se dobijeni rezultati ne mogu uvek uopštavati van veštačkih granica eksperimentalne situacije. Klinički intervju može otkriti dinamiku misli i osećanja pojedinca, ali ih je teško uopštiti van individualnog slučaja.

Uloga teorije

Žan Pijaže je bio švajcarski razvojni psiholog i filozof, poznat po svojoj teoriji kognitivnog razvoja i brojnim eksperimentalnim istraživanjima o mentalnim sposobnostima male dece. Danas se smatra najznačajnijim razvojnim psihologom 20. veka.

Sve tehnike prikupljanja podataka, i oba nacrta istraživanja, su od praktične koristi psiholozima koji nastoje da prikupe podatke o razvoju dece. Međutim, te činjenice nam pomažu da razumemo razvoj samo ako su uklopljene u teoriju – opšti pristup ili kostur principa koji se mogu koristiti za tumačenje činjenica. Kao nasleđe i sredina, činjenice i teorije idu zajedno. Ni jedno nije ”prvo”; oni nastaju i postoje zajedno. Niti činjenice ”govore same za sebe”; one govore kroz teoriju.

Govoreći o našem razumevanju fizičkog sveta, Albert Ajnštajn je opisao centralnu ulogu teorije u proširivanju ljudskog znanja. Posmatranje sveta može biti korisno, smatrao je:

„ Ali, u principu, prilično je pogrešno pokušavati zasnovati teoriju samo na opažljivim veličinama. U stvarnosti se javljaju sušte suprotnosti. Teorija je ta koja odlučuje šta ćemo posmatrati. ”

Ajnštajnov uvid može se podjednako primeniti na nastojanja psihologa da shvate ljudski svet, kao i na istraživanje fizičkog sveta. Dublje razumevanje ljudskog razvoja neće automatski izrasti iz kontinuirane akumulacije činjenica. Do njega će se doći kroz nove pokušaje da se osmisle akumulirani dokazi o razvoju u svetlu neke teorije.

U sadašnjem trenutku istorije razvojne psihologije, nema sveobuhvatne teorijske perspektive koja objedinjuje sveukupno, relevantno naučno znanje. Umesto toga, poljem dominira nekoliko širokih teorijskih pristupa, od kojih se svaki karakteriše sopstvenim stanovištem o izvorima razvoja (nasleđe ili sredina), o dinamici razvojnih promena (kontinuirane ili diskontinuirane) i o prirodi individualnih razlika. U okviru svakog od ovih širokih pristupa, posebne teorije fokusiraju se na određene aspekte ljudskog razvoja (na primer, Pijaže je usmeren na razvoj mišljenja, Erikson na razvoj ličnosti) i nude posebne mehanizme za opis procesa razvoja.