Neorganska jedinjenja

Neorgansko jedinjenje je tipično hemijsko jedinjenje kome nedostaju C-H veze, ili materijal koji nije organsko jedinjenje, mada razlika nije precizno definisana, niti je od posebnog interesa.^[2]^[3]^[4] Neorganska jedinjenja uglavnom ne sadrže ugljenik. Neki od izuzetaka su ugljen-monoksida, ugljen-dioksida, ugljene kiseline i njenih soli cijanida, karbonata, alotropskih modifikacija ugljenika (dijamanta, grafita, fulerena) i nekoliko drugih.^[5]

Neorganska jedinjenja čine većinu Zemljine kore, iako kompozicije dubokog plašta ostaju aktivna područja istraživanja.^[6] Tradicionalno se smatra da neorganska jedinjenja nastaju u geološkim sistemima. Nasuprot tome, organska jedinjenja nastaju u biološkim sisemima. Međutim treba imati na umu da su mnogi minerali biološkog porekla.^[7]^[8]

Podela jedinjenja

Danas, jedinjenja se dele na organska i neorganska.^[9] Najstarija podela jedinjenja zasniva se na zajedničkim osobinama. Tada su jedinjenja podeljena na supstance slične sirćetu, nazvane kiseline (lat. acidus - kiseo),^[10]^[11] i one slične pepelu od drveta, nazvane alkalije (lat. алкали - pepeo biljaka). Neorganska jedinjenja se dele u 4 grupe: okside, kiseline, baze i soli.

Oksidi

Oksidi su jedinjenja kiseonika sa drugim elementima. Gotovo svi elementi reaguju sa kiseonikom. Reakcija pri kojoj nastaje oksid naziva se oksidacija^[12]^[13] i ona može biti tiha i burna. Primer burne oksidacije je gorenje, a primeri tihe oksidacije su truljenje lišća i rđanje gvožđa. Sagorevanjem elemenata na vazduhu se najčešće dobijaju oksidi. Oksidi se prema sastavu dele na okside metala i okside nemetala, a prema ponašanju u vodi na kisele (SO₂, SO₃, CO₂, N₂O₅, Cl₂O₇, N₂O₃, B₂O₃, P₄O₆, P₂O₅), bazne (MgO, CaO, Na₂O, K₂O, NiO, FeO, Fe₂O₃), amfoterne (N₂O₃, Al₂O₃, ZnO) i neutralne (NO, N₂O, CO).

Oksidi nemetala koji u reakciji sa vodom daju kiseline nazivaju se anhidridi kiseline (anhidrid - bezvodni), a oksidi metala koji u reakciji sa vodom daju baze nazivaju se anhidridi baza. Neutralni oksidi su oksidi nemetala koji ne reaguju sa vodom. Amfoterni oksidi su oksidi koji mogu reagovati i kiselo i bazno.

Šeme reakcija oksida

bazni oksid + voda → baza
bazni oksid + kiselina → so + voda (neutralizacija)
bazni oksid + kiseo oksid → so
kiseo oksid + voda → kiselina
kiseo oksid + baza → so + voda
amfoterni oksid + kiselina → so + voda
amfoterni oksid + baza → so + voda

Imena oksida

E₂O: element - suboksid (Cu₂О)
EO: element - monoksid (CO)
E₂O₃: element - trioksid (N₂O₃)
EO₂: element - dioksid (SiО₂)
E₂O₅: element - pentoksid (P₂O₅)
EO₃: element - trioksid (SО₃)
E₂O₇: element - heptoksid (Cl₂O₇)
EO₄: element - tetroksid (OsО₄)

Kiseline

Kiseline su jedinjenja koja sadrže vodonik i kiselinski ostatak. Broj atoma vodonika u molekulu kiseline određuje baznost kiseline, pa kiseline mogu biti jednobazne, dvobazne, trobazne i četvorobazne. Prema sastavu, mogu se podeliti na kiseonične i bezkiseonične. Naziv kiseline sa manjim brojem atoma kiseonika završava se sa -asta, a sa većim brojem atoma kiseonika sa -na. Vodonik se iz kiseline može izdvojiti u reakciji sa većinom metala - jedino plemeniti metali ne mogu da ga istisnu iz kiseline (npr. Ag, Au, Cu). Lakmus papir, indikator, je u kiselinama crven, kao i metil oranž, a fenolftalein je bezbojan.

Nazivi nekih kiselinskih ostataka:

SO₃ - sulfit
SO₄ - sulfat^[14]^[15]^[16]
NO₂ - nitrit
NO₃ - nitrat
PO₃ - fosfit
PO₄ - fosfat
CO₃ - karbonat
Cl - hlorid

Baze

Baze su jedinjenja u čijem je sastavu metal i hidroksidna grupa. Hidroksidna grupa (OH) je jednovalentan, tako da atom metala vezuje onoliko hidroksidnih grupa koliko je valentan. Baze koje se dobro rastvaraju u vodi nazivaju se alkalije. Rastvorne su baze prve grupe, baze druge grupe su rastvornije što su niže u periodnom sistemu i amonijum-hidroksid. Ostale baze uglavnom nisu rastvorne.
Dobijanje baza:

rastvorne: metal + voda → baza + vodonik
bazni oksid + voda → baza
nerastvorne: so + baza → so + baza

Reference

^ Parkes, G. D. & Fil, D. 1973. Melorova moderna neorganska hemija. Naučna knjiga. Beograd.
^ Major textbooks on inorganic chemistry decline to define inorganic compounds: Holleman, A. F.; Wiberg, E. "Inorganic Chemistry" Academic Press: San Francisco. 2001. ISBN 978-0-12-352651-9.; Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II izd.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. , Cotton, F. Albert; Wilkinson, Geoffrey (1988), Advanced Inorganic Chemistry (5th izd.), New York: Wiley-Interscience, ISBN 0-471-84997-9
^ J. J. Berzelius "Lehrbuch der Chemie," 1st ed., Arnoldischen Buchhandlung, Dresden and Leipzig. 1827. ISBN 978-1-148-99953-1.. Brief English commentary in English can be found in. Jorgensen, Bent Soren (1965). „More on Berzelius and the vital force”. Journal of Chemical Education. 42 (7): 394. doi:10.1021/ed042p394.
^ Dan Berger, Bluffton College, analysis of varying inappropriate definitions of the inorganic-organic distinction: Otherwise consistent linked material differing from current article in downplaying the carbon present vs carbon absent distinctive: [1]
^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga.
^ Newman, D. K.; Banfield, J. F. (2002). „Geomicrobiology: How Molecular-Scale Interactions Underpin Biogeochemical Systems”. Science. 296 (5570): 1071—1077. PMID 12004119. S2CID 1235688. doi:10.1126/science.1010716.
^ Petrucci R.H., Harwood W.S. and Herring F.G. (2002): General Chemistry, 8th Ed. Prentice-Hall, New York. ISBN 978-0-13-014329-7.
^ Atkins P., De Paula J. (2006): Physical chemistry, 8th Ed. W. H. Freeman, San Francisco. ISBN 978-0-7167-8759-4
^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II izd.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419.
^ Petrucci, R. H.; Harwood, R. S.; Herring, F. G. (2002). General Chemistry: Principles and Modern Applications (8th izd.). Prentice Hall. str. 146. ISBN 0-13-014329-4.
^ Otoxby, D. W.; Gillis, H. P.; Butler, L. J. (2015). Principles of Modern Chemistry (8th izd.). Brooks Cole. str. 617. ISBN 978-1305079113.
^ Peter Atkins; Julio de Paula (2001). Physical Chemistry (7th izd.). W. H. Freeman. ISBN 0716735393.
^ Donald A. McQuarrie; John D. Simon (1997). Physical Chemistry: A Molecular Approach (1st izd.). University Science Books. ISBN 0935702997.
^ Pauling, Linus (1948). „The modern theory of valency”. Journal of the Chemical Society (Resumed). 17: 1461—1467. PMID 18893624. doi:10.1039/JR9480001461.
^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II izd.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419.
^ Inorganic and Theoretical Chemistry F.Sherwood Taylor 6th Edition (1942) William Heinemann

Literatura

Arnold F. Holleman, Egon Wiberg (2007). Lehrbuch der Anorganischen Chemie. ISBN 978-3-11-017770-1. . 102. izd., de Gruyter, Berlin.
D. F. Shriver, P. W. Atkins]], C. H. Langford (1997). Anorganische Chemie (2nd izd.). ISBN 978-3-527-29250-9. . Wiley-VCH, Weinheim.
J. Huheey, E. Keiter, R. Keiter (2003). Anorganische Chemie – Prinzipien von Struktur und Reaktivität (3rd izd.). ISBN 978-3-11-017903-3. . Walter de Gruyter, Berlin – New York.
Lothar Kolditz (ur.) (1984). Anorganikum - Lehr- und Praktikumsbuch der anorganischen Chemie; mit einer Einführung in die physikalische Chemie. ISBN 978-3-326-00077-0. Deutscher Verlag der Wissenschaften, Berlin 1967, 12. izdanje 1989; Johann Ambrosius Barth Verlag, Leipzig-Berlin-Heidelberg, 13. izdanje 1993. prevod na ruski: Mir Verlag, Moskva. (njem.)
Lehn, J. M (1995). Supramolecular Chemistry: Concepts and Perspectives. Weinheim: VCH. ISBN 978-3-527-29311-7.
Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements. ISBN 978-0-08-037941-8. (2. izd.). Butterworth-Heinemann.
Elschenbroich, C.; Salzer, A. (1992). Organometallics: A Concise Introduction. ISBN 978-3-527-28164-0. (2. izd.). Weinheim: Wiley-VCH.
Wells, A.F (1984). Structural Inorganic Chemistry (5th izd.). Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-855370-0.
Ehrhard Uhlemann, Gerhard Röbisch: (1988). Fragen und Aufgaben zur Chemie. ISBN 978-3-326-00275-0. . 3. Auflage. VEB Deutscher Verlag der Wissenschaften. Berlin.
Kapustinskiй A. F. Očerki po istorii neorganičeskoй i fizičeskoй himii v Rossii. M.-L., 1949
Žambulova M. Š. Razvitie neorganičeskoй himii (Istoriko-metodologičeskiй aspekt). Alma-Ata, 1981.- 187 s.
Neorganičeskoe materialovedenie v SSSR. Pod red. I. V. Tananaeva — Kiev: Naukova dumka, 1983. — 720 s.
Populяrnaя biblioteka himičeskih эlementov. T. 1,2. / Pod red. I. V. Petrяnova-Sokolova — M.: Nauka, 1983. — 575 s., — 572 s.
Remi G. Kurs neorganičeskoй himii. T. 1. M.: Izd-vo inostrannoй literaturы, 1963. — 920 s.
Remi G. Kurs neorganičeskoй himii. T. 2. M.: Mir, 1974. — 775 s.
Šraйver Э. Neorganičeskaя himiя. T. 1,2. / Э. Šraйver, P. Эtkins — M.: Mir, 2004. — 679 s., — 486 s.
Эnciklopediя neorganičeskih materialov / Pod red. I. M. Fedorčen-ko. V 2-h t. — Kiev: Ukr. sov. эnciklopediя, 1977. — 1652 s.
Ablesimov N. E. Sinopsis himii: Spravočno-učebnoe posobie po obщeй himii — Habarovsk: Izd-vo DVGUPS, 2005. — 84 s. — http://www.neablesimov.narod.ru/pub04c.html
Ablesimov N. E. Skolьko himiй na svete? č. 1. // Himiя i žiznь — XXI vek. — 2009. — № 5. — S. 49-52.
Ahmetov N.S. (2001). Obщaя i neorganičeskaя himiя. Moskva: Vыsšaя škola, Izdatelьskiй centr «Akademiя». ISBN 5-06-003363-5.
Stahl, P. Heinrich; Nakamo, Masahiro (2008). „Pharmaceutical Aspects of the Salt Form”. Ur.: Stahl, P. Heinrich; Warmth, Camille G. Handbook of Pharmaceutical Salts: Properties, Selection, and Use. Weinheim: Wiley-VCH. str. 92—94. ISBN 978-3-906390-58-1.
Vogel G. C.; Drago, R. S. (1996). „The ECW Model”. Journal of Chemical Education. 73 (8): 701—707. Bibcode:1996JChEd..73..701V. doi:10.1021/ed073p701.
Laurence, C. and Gal, J-F. Lewis Basicity and Affinity Scales, Data and Measurement, (Wiley 2010) ISBN 978-0-470-74957-9. str. 50-51.
Cramer, R. E.; Bopp, T. T. (1977). „Graphical display of the enthalpies of adduct formation for Lewis acids and bases”. Journal of Chemical Education. 54: 612—613. doi:10.1021/ed054p612.
Wyman, Jeffries; Tileston Edsall, John. „Chapter 9: Polybasic Acids, Bases, and Ampholytes, Including Proteins”. Biophysical Chemistry - Volume 1.
de Levie, Robert (1999). Aqueous Acid–Base Equilibria and Titrations. New York: Oxford University Press.
Jameson, Reginald F. (1978). „Assignment of the proton-association constants for 3-(3,4-dihydroxyphenyl)alanine (L-dopa)”. Journal of the Chemical Society, Dalton Transactions (na jeziku: engleski) (1): 43—45. doi:10.1039/DT9780000043.
Helfferich, Friedrich G. (1962-01-01). Ion Exchange (na jeziku: engleski). Courier Corporation. ISBN 9780486687841.
„Titration of Diprotic Acid”. dwb.unl.edu. Arhivirano iz originala 7. 2. 2016. g. Pristupljeno 2016-01-24. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Kotz, John C.; Treichel, Paul M.; Townsend, John; Treichel, David (2014-01-24). Chemistry & Chemical Reactivity (na jeziku: engleski). Cengage Learning. ISBN 9781305176461.
Lehninger, Albert L.; Nelson, David L.; Cox, Michael M. (2005-01-01). Lehninger Principles of Biochemistry (na jeziku: engleski). Macmillan. ISBN 9780716743392.
Ebbing, Darrell; Gammon, Steven D. (2016-01-01). General Chemistry (na jeziku: engleski) (11th izd.). Cengage Learning. ISBN 9781305887299.
„The Top 10 Industrial Chemicals - For Dummies”. dummies.com. Pristupljeno 2016-02-05.
„Sulfuric acid”. essentialchemicalindustry.org. Pristupljeno 2016-02-06.
McMillin, John R.; Tracy, Gene A.; Harvill, William A.; Credle, William S. Jr. (8. 12. 1981), Method of and apparatus for making and dispensing a carbonated beverage utilizing propellant carbon dioxide gas for carbonating, Pristupljeno 2016-02-06 CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Barrett, G. C.; Elmore, D. T. (jun 2012). 8 - Biological roles of amino acids and peptides - University Publishing Online. ISBN 9780521462921. doi:10.1017/CBO9781139163828. Arhivirano iz originala 2. 3. 2016. g. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Graham, Timur (2006). „Acid Buffering”. Acid Base Online Tutorial. University of Connecticut. Arhivirano iz originala 13. 2. 2016. g. Pristupljeno 2016-02-06. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Voet, Judith G.; Voet, Donald (2004). Biochemistry. New York: J. Wiley & Sons. str. 496–500. ISBN 978-0-471-19350-0.
Zumdahl, Steven S. (1997). Chemistry (4th izd.). Boston: Houghton Mifflin. ISBN 9780669417944.
Phillips, John; Strozak, Victor; Wistrom, Cheryl (2000). Chemistry: Concepts and Applications. Glencoe McGraw-Hill. str. 558. ISBN 978-0028282107. „Students often are confused when associating reduction with the gain of electrons.”
Robertson, William (2010). More Chemistry Basics. National Science Teachers Association. str. 82. ISBN 978-1-936137-74-9.
Rodgers, Glen (2012). Descriptive Inorganic, Coordination, and Solid-State Chemistry. Brooks/Cole, Cengage Learning. str. 330. ISBN 978-0-8400-6846-0.
Zumdahl, Steven; Zumdahl, Susan (2009). Chemistry. Houghton Mifflin. str. 160. ISBN 978-0-547-05405-6.
Schüring, J. (2000). Redox: Fundamentals, Processes and Applications. Springer. ISBN 978-3-540-66528-1.

Spoljašnje veze

What is the difference between an inorganic and organic compound? MadSci Network: Chemistry, Nov. 30, 2000
Inorganic Chemistry^{[mrtva veza]}
Listing of strengths of common acids and bases

[мелор-1] Parkes, G. D. & Fil, D. 1973. Melorova moderna neorganska hemija. Naučna knjiga. Beograd.

[2] Major textbooks on inorganic chemistry decline to define inorganic compounds: Holleman, A. F.; Wiberg, E. "Inorganic Chemistry" Academic Press: San Francisco. 2001. ISBN 978-0-12-352651-9.; Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II izd.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. , Cotton, F. Albert; Wilkinson, Geoffrey (1988), Advanced Inorganic Chemistry (5th izd.), New York: Wiley-Interscience, ISBN 0-471-84997-9

[3] J. J. Berzelius "Lehrbuch der Chemie," 1st ed., Arnoldischen Buchhandlung, Dresden and Leipzig. 1827. ISBN 978-1-148-99953-1.. Brief English commentary in English can be found in. Jorgensen, Bent Soren (1965). „More on Berzelius and the vital force”. Journal of Chemical Education. 42 (7): 394. doi:10.1021/ed042p394.

[4] Dan Berger, Bluffton College, analysis of varying inappropriate definitions of the inorganic-organic distinction: Otherwise consistent linked material differing from current article in downplaying the carbon present vs carbon absent distinctive: [1]

[ParkesNeorganskaHemija-5] Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga.

[Newman02-6] Newman, D. K.; Banfield, J. F. (2002). „Geomicrobiology: How Molecular-Scale Interactions Underpin Biogeochemical Systems”. Science. 296 (5570): 1071—1077. PMID 12004119. S2CID 1235688. doi:10.1126/science.1010716.

[7] Petrucci R.H., Harwood W.S. and Herring F.G. (2002): General Chemistry, 8th Ed. Prentice-Hall, New York. ISBN 978-0-13-014329-7.

[8] Atkins P., De Paula J. (2006): Physical chemistry, 8th Ed. W. H. Freeman, San Francisco. ISBN 978-0-7167-8759-4

[9] Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II izd.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419.

[10] Petrucci, R. H.; Harwood, R. S.; Herring, F. G. (2002). General Chemistry: Principles and Modern Applications (8th izd.). Prentice Hall. str. 146. ISBN 0-13-014329-4.

[Oxtoby8th-11] Otoxby, D. W.; Gillis, H. P.; Butler, L. J. (2015). Principles of Modern Chemistry (8th izd.). Brooks Cole. str. 617. ISBN 978-1305079113.

[Atkins7th-12] Peter Atkins; Julio de Paula (2001). Physical Chemistry (7th izd.). W. H. Freeman. ISBN 0716735393.

[McQuarrie1st-13] Donald A. McQuarrie; John D. Simon (1997). Physical Chemistry: A Molecular Approach (1st izd.). University Science Books. ISBN 0935702997.

[14] Pauling, Linus (1948). „The modern theory of valency”. Journal of the Chemical Society (Resumed). 17: 1461—1467. PMID 18893624. doi:10.1039/JR9480001461.

[greenwood-15] Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II izd.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419.

[16] Inorganic and Theoretical Chemistry F.Sherwood Taylor 6th Edition (1942) William Heinemann

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

Normativna kontrola
Međunarodne	FAST
Državne	Španija Francuska BnF podaci Nemačka Izrael Sjedinjene Države Japan Češka
Ostale	Enciklopedija Britanika IdRef