Nikola Šumonja
Nikola Šumonja | |
|---|---|
 Nikola Šumonja. Objavljeno u Bosanskoj vili (1896) | |
| Datum rođenja | 26. maj 1865. |
| Mesto rođenja | Zagreb, Austrougarska |
| Datum smrti | 1927. (61/62 god.) |
| Mesto smrti | Karlovac, Kraljevina SHS |
Nikola Šumonja (Zagreb, 26. maj 1865[1] — Karlovac, 1927) bio je srpski kulturni i prosvetni radnik.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Nikola Šumonja je rođen u Zagrebu 26. maja 1865. godine. U Sremskim Karlovcima je završio šest razreda gimnazije,[1] gde je uz Tihomira Ostojića, Jovana Maksimovića, Radoslava Markovića i druge uređivao i pisao pripovetke za list „Sloga”, čiji je bio jedan od osnivača i koji je izdavala ilegalna, istoimena družina karlovačkih đaka.[1] Poslednji broj ovog rukopisnog lista uređivao je 1884. godine.
Srpsku učiteljsku školu je završio u Karlovcu 1885. godine. Odmah je izabran za učitelja Srpske muške osnovne škole u Sarajevu,[1] gde je radio od 1. septembra 1885. godine do 1. marta 1887. godine.
Zajedno sa još tri mlada mlada sarajevska učitelja Srpske muške škole (Nikola T. Kašiković, Božidar Nikašinović, Steva Kaluđeričić) došao je na ideju o pokretanju časopisa zabavno-poučnog, namenjen široj čitalačkoj publici.[2] Časopis „Bosanska vila” je pokrenut u Sarajevu 16. decembra 1885. godine, kao prvi književni časopis u istoriji bosanskohercegovačkih Srba.[3] Mada je prvi urednik bio Božidar Nikašinović i ostali osnivači su učestvovali u saradnji oko izdavanja časopisa. Šumonja je bio zadužen za pripovedačku prozu, podlistak i književne beleške.[2]
Nismo se, usitinu da reknemo, nadali ovolikoj potpori od našega čitalačkoga svijeta, jer i suviše dobro poznajemo sve neprilike i tegobe, s kojima imaju da se bore srpski listovi. No, „Vila” je, Bogu hvala, srećno preživjela prvo vrijeme svoga života, pa ako ostane i dalje ovako, biće joj izlaženje sasvim osigurano.
— Šumonja u uredničkoj poruci čitaocima „Vile” nakon njenog desetomesečnog izlaženja.
Osim u „Bosanskoj vili”, njegovi radovi su objavljivani i u „Javoru“, „Srpskom zabavniku“, „Stražilovu“, „Nevenu“, „Ilustrovanim novinama“, „Slovincu“, „Vijencu“, „Srpskom kolu“, „Narodnoj biblioteci“, „Novom vaspitaču“ i drugim listovima .[1]
Nakon što je Božidar Nikašinović, položio učiteljski ispit i otišao na učiteljsku službu u Mostar, te završenih birokratskih procedura prenosa funkcija urednika i izdavača, Šumonja je septembra 1886. preuzeo uređivanje „Bosanske vile”. Posao koji mu je predstojao nije bio ni malo lak.[4]
Ambiciozan i naklonjen književnom radu, sa velikom energijom je uspeo da pridobije znatan broj saradnika, vodeći prepisku sa mladim piscima iz redova đaka Karlovačke gimnazije i bogoslovije.
U času kada je preuzimao uredništvo, list je kasnio gotovo dva meseca, delom zbog pretrpanosti štamparije, a još više, zbog odlaska starog urednika. Mlad i preduzimljiv, predlagao se da se izdavanjem pojednih brojeva svakih osam dana nadoknadi zaostalo izlaženje i izdavanje lista što pre dovede u red.[4]
Tokom njegovog uredništva pojavili su se novi stalni saradnici Stari Jovo Hadži N. Besarović, sa svojim putopisima i Sava Kosanović sa svojim memoarskim beleškama, kao i više novih saradnika, većinom početnika, ali i pisaca koji su uživali ugled. U jednom od brojeva objavljen je i opis ramazanske večeri, autora Mustafe Hilmije Muhibić, pokazujući tada, ali i mnogo puta kasnije, da se i pored toga što se radi o srpskom časopisu, ostavlja mogućnost predstavljanja književnog umeća sunarodnika drugih etničkih i konefesionalnih grupa, doprinoseći na taj način izgradnji suživota i rušenju verskih nacionalnih i etničkih stereotipa, putem upoznavanja kulture i tradicija drugih. Istovremeno je podsticao nedovoljno neodvažne stvaraoce, pretežno sveštenike, učitelje i trgovace u opisivanju svojih krajeva i narodnih običaja, uredno sređujući i objavljujući njihove radove, čuvajući tako dragocene starine od zaborava.[4] Izdavši zaostale brojeve, Šumonja je unapredio i materijalno učvrstio list. Uvećan broj pretplatnika je zaista omogućilo redovno izlaženje lista. Do kraja 1886. godine broj „Vilinih” pretplatnika je narastao na 800. Za nešto više od pola godine, koliko je uređivao list, izašlo je 17 brojeva lista, 14 u prvoj i 3 u drugoj godini izlaženja. Zahvaljujući raznovrsnosti priloga, tokom tog perioda popularnost lista je porasla, kako među srpskim, tako i među slovenačkim, hrvatskim i češkom pretplatnicima.[4]
To nije promaklo budnom oku okupatorske vlasti, koje su ga pozvale na odsluženje trogodišnjeg vojnog roka. U pismu koje je 8. decembra 1886. godine uputio svom drugu iz đačkih dana, Radoslavu Markoviću, pisao je kako će „otići pod pušku, jer su ovdje bacili na me oko, pa će me se ovako na lak način ratosiljati”.
U oproštajnoj poruci čitaocima „Bosanske vile” zapisao je:
Ovim brojem prestajem uređivati ovaj list. Iznenadni poziv trogodišnjoj vojničkoj dužnosti prekida mi daljni rad, a tome se valja pokoriti. Žao mi je, što se to desilo baš sada, kada je izlaženje „Vile” dovedeno u potpun red, kad nije više nužde žuriti se da što prije izađe zadocnjeli broj, kad je list počeo da hvata jačega korijena i kad bi se tek moglo lagano i smišljeno raditi. Najnovija tri broja pokazuju u kakvom bi ruhu i pravcu „Vila” imala od sada izlaziti. No sada nije drukčije. (...) Pri potonjem oproštaju svome zahvaljujem svima priajteljima mojima i Bilinima, što mi potpomogoše koje pretplatom, koje radovima, koje opet moralnom pomoći, obodravanjem i hrabrenjem. Nek ostanu i dalje prijatelji ovog lista za ljubav opšte stvari i za ljubav Srpstva u Bosni.
— U Sarajevu 30. januara 1887, Nikola Šumonja [5]
U notici štampanoj na istoj strani, prijateljima i poznanicima, s kojima nije mogao posebno da se oprosti, ostavio je svoju adresu.
Očigledno je da je poziv bio hitan i da je odmah morao da napusti Sarajevo radi odlaska u vojsku u Karlovac. Ovakav potez vojnih vlasti iznenadio je i upravu sarajevske škole, jer je od 1. juna 1885. godine bio stalni učitelj u Muškoj osnovnoj školi u Sarajevu.
Mada su prema Privremenom vojnom zakonu učitelji bili oslobođeni vojne službe i samo su tokom raspusta odlazili na vojne vežbe,[4] regrutovan je avgusta 1886. godine. Školski odbor sarajevske crkveno-školske opštine je intervenisao preko Zemaljske vlade kod Ratnog vojnog ministarstva da se učitelj Nikola Šumonja oslobodi od obaveze služenja vojnog roka, jer je potreban u školi, pa 1. oktobra 1886. godine nije stupio na vojnu dužnost kao i ostali obveznici. Jovan Jovanović Zmaj je na svoj ironično-satiričan način prokomentarisao ovaj čin austrougarske vlasti:
Čestiti urednik „Bosanske vile”, mada je učitelj, ipak je uzet u vojnike. Među tim su mnogi redovni vojnici u Bosni i Hercegovini desertirali i sakrili se u šume. I tako dobitak naše armade samo se zove ŠUMONjA, a gubitnici su ZAISTA ŠUMONjE.
Prave razloge za ovakav potez vlasti, uređivačko i književno angažovanje u „Bosanskoj Vili”, ipak je bilo lako naslutiti. Osnovna je pretpostavka da se vlastima najviše zamerio kada je u 20. broju „Vile” uvrstio svoju pripovietku „Pod gvozdenim krstom”, u kojoj je oslikao satradanje običnih ljudi, prilikom ulaska Austrougarske u Bosnu i Hercegovinu. Već nakon objavljivanja prve epizode, ova pripovetka sa jasnom tendencijom protiv okupacije je zabranjena, pošto je Benjamin Kalaj uveo oštru cenzuru na otkrivene komentare političkog režima. Što se nije smelo reći u bosansko-hercegovačkim novinama, slato je u Srbiju ili u srpske novine u Vojvodini, gde je austrougarska uprava bila daleko umerenija. Tako je pripovetna avgusta i septembra 1887. u celini objavljena u novosadskom „Javoru”, čiji je vlasnik bio Jovan Jovanović Zmaj.[6] Vojni rok je služio godinu dana. Nakon toga je primljen za učitelja u Srpskoj osnovnoj školi u Petrinji.[1] Godine 1890, u Zagrebu je s odličnim uspehom položio ispit za učitelja građanskih škola i iste godine postao je učitelj vežbaonice pri Srpskoj ženskoj učiteljskoj školi u Gornjem Karlovcu.[1] U Karlovcu je uveo Svetosavske besede, srpske javne zabave s programom.[7]
Visoki školski savez postavio ga je 1. septembra 1895. godine za profesora, a od 12. decembra 1896. godine za direktora Srpske pravoslavne muške učiteljske škole u Pakracu.[1] Predavao je sledeće predmete: psihologiju i pedagogiju, logiku i didaktiku, metodiku, istoriju pedagogiju. Rukovodio je školskom praksom i bio je nadzornik internata učiteljske škole. Funkciju direktora je obavaljao do 1921. godine.
Od 1922. do penzionisanja 1926. je radio kao direktor Državne učiteljske škole u Gospiću.[8]
Umro je 1927. godine, boraveći kod ćerke, koja je radila kao profesor u Karlovcu. Sahranjen je na pravoslavnom groblju na Dubovcu u Karlovcu.[8]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž Bosanska vila & 30. 1. 1896, str. 30.
- ^ a b Lasica 2016, str. 56.
- ^ Lasica 2016, str. 55.
- ^ a b v g d Krajišnik & 13. 1. 2011.
- ^ Šumonja & 1. 2. 1887, str. 48.
- ^ Stejn 2006.
- ^ Radeka 1975, str. 318.
- ^ a b Radeka 1975, str. 256.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Trajković, Borjanka (2006). Nikola T. Kašiković: život i delo. Beograd: Narodna biblioteka Srbije. ISBN 86-7035-138-2.
- Stejn, Vervat (2006). Subotić, Ljiljana; Kleut, Marija; Bugarski, Nataša, ur. Četvrti međunarodni simpozijum Sustret kultura Zbornik radova. Novi Sad: Filozofski fakultet. str. 659-669. ISBN 86-80271-36-5. Pristupljeno 1. 9. 2018.
- Kašiković, Nikola T., ur. (30. 1. 1896). „Prvi pokretači i urednici Bosanske vile” (PDF). Bosanska vila. Sarajevo: Prva srpska štamparija Riste J. Savića. XI/ 2. Pristupljeno 1. 9. 2018.
- Šumonja, Nikola (1. 2. 1887). Šumonja, Nikola, ur. „Poštovanim čitaocima” (PDF). Bosanska vila. Sarajevo: Prva srpska štamparija Riste J. Savića. II/ 3. Pristupljeno 2. 9. 2018.
- Krajišnik, Đorđe (13. 1. 2011). „Bosanska vila 1885.-1914. Bosanska vila za uređivanja Nikole Šumonje”. Blin magazin. Arhivirano iz originala 02. 09. 2018. g. Pristupljeno 1. 9. 2018.
- Lasica, Bojana M. (2016). Letić, Marija, ur. Nauka i evrointegracije : zbornik radova sa naučnog skupa (Pale, 22 - 24. maj 2015) - Srpski književni časopisi u BiH u vrijeme Austrougarske i njihov doprinos u razvoju prosvjete, kulture i nacionalnog identiteta. Pale: Univerzitet u Istočnom Sarajevu Filozofski fakultet Pale. ISBN 978-99938-47-78-6.
- Radeka, Milan (1975). Jelić, Ratko, ur. Gornja krajina - Karlovačko vladičanstvo. Zagreb: Savez udruženja pravoslavnih sveštenika SR Hrvatske.