Pređi na sadržaj

Nikola II od Svetog Omera

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Nikola II od Svetog Omera bio je gospodar polovine Tebe u franačkoj Grčkoj od 1258. do svoje smrti 1294. godine. Iz svoja dva braka postao je jedan od najbogatijih i najmoćnijih barona svog vremena, sagradivši zamak u Tebi, kao i dvorac Navarino. On je takođe služio kao bail Kneževine Ahaje u ime Napuljskih Anžujaca između 1287. i 1289. godine.

Život

[uredi | uredi izvor]

Nikola je bio sin barona Bele od Svetog Omera i baronese Bone de la Roš, sestre gospodara Atine i Tebe, vojvode Gija I de la Roša. Nakon sklapanja njihovog braka, 1240. godine, vojvoda Gaj I je dao baronu Beli vlast nad polovinom Tebe.[1]

Zajedno sa svojom braćom, Otom i Jovanom, učestvovao je u Ratu za nasledstvo Eubeje kao član koalicije većine prinčeva franačke Grčke, koji su se suprotstavljali ekspanzionističkoj politici kneza od Ahaje, Vilijama II od Vilarduena.[2][3] Kralj Karlo I Napuljski ga je 1273. godine, poslao kao svog izaslanika na bugarske i srpske dvorove, ali je ubrzo pao u nemilost kralja Karla I, pa je bio prinuđen da razmeni svoje posede u Moreji sa drugima na Siciliji, pod neposrednom Karlovom kontrolom. Njegov položaj i domeni su vraćeni tek nakon smrti kralja Karla I 1285. godine.[2] Tokom tog vremena, baron Nikola II je često boravio u Italiji, gde je kralj Karlo I koristio njega i druge gostujuće Morejce barone kao savetnike o poslovima Kneževine.[4]

Godine 1287., napuljski namesnik Robert od Artoa ga je imenovao za guvernera Anžujaca (baili) u Kneževini Ahaji,[2][5] u nasledstvu vojvode Vilijama I Atinskog, koji je upravo umro i čiji je naslednik vojvoda Gaj II. bio još uvek maloletan. U to vreme, baron Nikola je bio drugi najbogatiji i najuticajniji baron koji je živeo na latinskom istoku posle vojvode Gaja II.[6][7] Nastavio je Vilijamovu politiku utvrđivanja Mesenije i sagradio zamak u Navarinu i manju tvrđavu u Maniatohoriju kod Modona.[6][7][8] Njegov režim je ostao upamćen po miru i prosperitetu: prema Morejskoj hronici, „vladao je plemenito i mudro, i držao zemlju u miru“. Nasledio ga je 1289. godine, baron Voštice Gi de Šarpinji.[6]

Mapa grčkih i latinskih država u južnoj Grčkoj oko. 1278. Nikolin domen, Teba, ležao je u okviru Atinskog vojvodstva (svetlozelenog).

Baron Nikola II se ženio dva puta, oba puta za bogate naslednice. Njegova prva žena bila je Marija Antiohijska, ćerka kneza Boemunda VI Antiohijskog, a druga, oko. 1280, bila je Ana, ćerka despota Mihaila II Komnina Duke i udovica kneza Vilijama II Vilarduena.[2][6][9] Uz finansijsku pomoć baronese Marije Antiohijske, baron Nikola II je sagradio zamak Svetog Omera (na grčkom Σανταμερι, Santameri) u Kadmeji, drevnom akropolju Tebe, koji je u Morejskoj hronici mnogo hvaljen kao najjači i najlepši u Grčkoj. Bio je bogato opremljen i ukrašen freskama koje prikazuju podvige njegovih predaka u Svetoj zemlji. Danas je opstala samo kula.[8][10] Ana je, s druge strane, kao kneginja - udovica, donela sa sobom znatnu imovinu, uključujući zamkove Kalamata i Člemoutsi, koji su, prema A. Bonu, obuhvatali „neke od najplodnijih zemalja i najjaču tvrđavu u Moreji“. To je zabrinulo kralja Karla I, koji nije želeo da ustupi ove teritorije već veoma moćnom i bogatom podaniku; u tom slučaju, oni su u septembru 1281. godine, razmenjeni sa polovinom domena nedavno preminulog Leonarda od Verolija, uključujući imanja u Moreji (u Elidi i Meseniji) i Italiji.[11]

Oba njegova braka su bila bez dece, a nakon njegove smrti 1294. godine, nasledio ga je mlađi brat Oton.[8][12]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Lognon 1969, str. 244
  2. ^ a b v g PLP 24699
  3. ^ Lognon 1969, str. 246
  4. ^ Bon 1969, str. 149, 153
  5. ^ Bon 1969, str. 153, 159
  6. ^ a b v g Lognon 1969, str. 261
  7. ^ a b Bon 1969, str. 159
  8. ^ a b v Perra (2011), Νικόλαος Β΄
  9. ^ Bon 1969, str. 156, 707
  10. ^ Bon 1969, str. 156
  11. ^ Bon 1969, str. 156, 159
  12. ^ Bon 1969, str. 706

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Bon, Antoine (1969). La Morée franque. Recherches historiques, topographiques et archéologiques sur la principauté d'Achaïe [The Frankish Morea. Historical, Topographic and Archaeological Studies on the Principality of Achaea] (in French). Paris: De Boccard. OCLC 869621129.
  • Longnon, Jean. (1975). „The Frankish States in Greece, 1204–1311”. Ur.: Setton, Kenneth M.; Hazard, Harry W. str. 234—275. ISBN 0-299-06670-3.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). A History of the Crusades, Volume III: The Fourteenth and Fifteenth Centuries. Madison and London: University of Wisconsin Press.
  • Perra, Foteini (2011). Οικογένεια Σεντ Ομέρ. Encyclopedia of the Hellenic World, Boeotia (in Greek). Foundation of the Hellenic World.
  • Trapp, Erich; Beyer, Hans-Veit; Kaplaneres, Sokrates; Leontiadis, Ioannis (1990). "24699. Σαῖντ ̓Ομέρ, Νικόλας ΙΙ. ντὲ". Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (in German). Vol. 10. Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. ISBN 3-7001-3003-1.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никола_II_од_Светог_Омера&oldid=28973969”