Pređi na sadržaj

Nuklearna anksioznost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nuklearna anksioznost može biti je jedna od manifestacija kod vojnika u ratnim zonama

Nuklearna anksioznost je vrsta bojazni, zabrinutosti ili hronični strah od propasti životne sredine nakon nuklearne katastrofe.[1][2] Ova vrsta osećaja anksioznosti je u velikoj meri zasnovan na trenutnom i predviđenom budućem stanju ljudske delatnosti u oblasti nuklearnog naoružavanja, i njegovog negativnog društvenog, političkog i zdravstvenog uticaja.[2] Na to utiče u velikoj meri i emancipatorska retorika pre svega iz Sjedinjenih Amnjeičkih Drža, puna anksioznih fantazija o atomskom dobu i dolasku sudnjeg dana objavljenih u brojnim tekstova u štampanim i digitalnim medija.[2]

I dok psihijatri i psiholozi (koji su navikli da se svakodnevno bave „rešavanjem konflikata“ u svojoj medicinskoj praksi), žele da primene svoje terapeutske tehnike u pregovorima supersila o nukleaarnom naoružavanju, postoje velike razlike između političara i pacijenata. Jer dok psihoterapeuti pokušavaju da nateraju pacijente da prepoznaju i preuzmu odgovornost za doprinos tenzijama u porodici i okruženju, politički lideri nerado žele da daju doprinos svoje zemlje smanjivanju međunarodnih tenzija, uključujući i pretnju nuklearnim sredstvima.[3]

Nuklearna anksioznost kroz istoriju[uredi | uredi izvor]

Nakon eksplozija atomske bombe nad Hirošimom 1945. strah od atomskog rata postao je čvrsto zacementiran u američkoj i svetskoj psihi
Podela Evrope tokom Hladnog rata. Članice NATO pakta su prikazane plavom, a Varšavskog pakta crvenom bojom.
Kubanska raketna kriza (ili strah od raketa) iz 1962. je savršen primer kako su međusobne pretnje između SAD i Sovjetskog Saveza (SSSR) dovele do nuklearne anksiounosti.

Nuklearnu anksioznost koja se može definisati kao „strah od nuklearnog rata i njegovih posledica“.[4] prvi put ga je opisala američki antropolog Margaret Mid, koja je 1960-ih godina zagovarala da ovaj strah treba da bude usmeren ka miru, a ne na okupljanju za apokaliptično naoružavanje.[5]

Međutim nuklearna anksioznost vuče svoje korene skoro jedan vek unazad. Strah od nuklearnog rata materijalizovao se iz ničega i verovati da je izbio, potpuno formiran, u javnu svest 6. avgusta 1945, kada su SAD detonirale atomsku bombu iznad japanskog grada Hirošime. Ali seme strepnji, tvrdi Veart...zapravo su nastale na prelazu u 20. veka, kada su naučnici i šira javnost prvi put saznali o radioaktivnosti. „Svi oni strahovi koje ljudi imaju o radioaktivnosti i eksplozijama bili su prisutni pre nego što je otkrivena nuklearna fisija“.

Prvi izmišljeni prikaz atomskog rata sa atomskim bombama koje uništavaju grad došao je od strane H.G. Vellsa 1914.

Slične naučne fantastike bile su probni elementi budućeg straha – apokalipsa, zraci smrti, radioaktivna čudovišta, usamljeni preživeli koji posrću kroz uništene gradove – prvobitno nisu imali nikakve veze sa atomskim oružjem kada su ušli u popularnu kulturu. „Sve te stvari su već bile tamo, a zatim bile pričvršćene za atomske bombe“, jer prea tvrdnji naučnika.. „nuklearna energija ima sjajne udice za hvatanje ovih starih tropa, i svi su se okupili oko nje.

Ipak, tek 1945. strah od atomskog rata postao je čvrsto zacementiran u američkoj psihi. „Kada je došla Hirošima, nije bila samo priča o tome da loši ljudi mogu da unište civilizaciju. To je bila stvarna realnost", pa su se strahovi udvostručili kada su i SAD i Rusija počele da razvijaju hidrogenske bombe ranih 1950-ih, kao savršeno racionalan odgovor na atomske bombe.

Katastrofa u Černobilu koja se dogodila u Ukrajini tokom Hladnog rata je najkatastrofalniji nuklearni događaj do sada, jer je oslobodila više od 5.300 petabekerela radioaktivnih materijala

Hladni rat se smatra inauguracionim događajem za interesovanje naučnika za ovu temu, pošto je nekoliko društvenih naučnika pokušalo da prodre u etiologiju i veličinu ovog fenomena u nastajanju. Na primer, Upitnik o nuklearnim stavovima (iz 1986. godine) je psihometrijski instrument koji se sastoji od 15 stavki koje imaju za cilj da procene nuklearnu zabrinutost, nuklearno poricanje, nuklearnu podršku i strah od budućnosti.[6][7]

Među uzorkom mladih odraslih osoba, žene su imale značajno veći nivo nuklearne zabrinutosti i straha od budućnosti i niži nivo nuklearne podrške i nuklearnog poricanja.[8]

Rusko-ukrajinski rat 2022. je najveći sukob u modernoj evropskoj istoriji od Drugog svetskog rata

Iz longitudinalne perspektive, otkriveno je da nuklearna anksioznost, označena nuklearnom zabrinutošću i nuklearnim strahom, stalno raste među mladim odraslim osobama u Sjedinjenim Američkim Državama koji su više puta ispitivani tokom 1980-ih.[6]

Međunarodni sukobi su ključni pokretači nuklearne anksioznosti na nivou pojedinca i zajednice; dakle, doba Hladnog rata, koje je dobro poznato po geopolitičkim tenzijama između Zapadnog i Istočnog bloka, karakteriše nuklearna anksioznost.[9] Kubanska raketna kriza (ili strah od raketa) iz 1962. je savršen primer kako su međusobne pretnje između SAD i Sovjetskog Saveza (SSSR) dovele do međunarodne nestabilnosti i očekivanih nuklearnih napada.[10] Takođe katastrofa u Černobilu koja se dogodila u Ukrajini tokom Hladnog rata je najkatastrofalniji nuklearni događaj do sada, jer je oslobodila više od 5.300 petabekerela radioaktivnih materijala u poređenju sa drugom najzapaženijom nuklearnom nesrećom u istoriji čovečanstva (dok je npr. akcident u Fukušimi oslobodio samo 520 petabekerela.[11]

Rusko-ukrajinski rat 2022. je nesumnjivo najtragičniji događaj u modernoj evropskoj istoriji od Drugog svetskog rata, koji izaziva finansijska, socijalna i zdravstvena opterećenja koja ostaju neprocenjiva[12]. Od 1. jula 2022. godine, više od 12 miliona Ukrajinaca je bilo prinuđeno da napusti svoje domove, sa preko pet miliona izbeglica koje su primile susedne zemlje i oko sedam miliona interno raseljenih.[13] Kao vojni sukob, očekuje se da će ovaj rat stvoriti značajan pritisak na zdravstvene sisteme u Ukrajini i susednim zemljama zbog rastućih potreba pogođenih zajednica.[14][15]

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO), nadzor i podrška mentalnom zdravlju su osnovne funkcije strategija reagovanja na vanredne situacije javnog zdravlja, kao što su izbijanja zaraznih bolesti i vojni sukobi.[16][17]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Nuklearno oružje, kao što je raketa Peršing 2 bilo je uzrok nuklearne anksioznosti širom sveta tokom Hladnog rata (koji je predstavljao sprovođenje politike sa „pozicije sile“ od strane velikih država, radi ostvarivanja političkih ciljeva, a da ipak ne dođe do opšteg ratnog sukoba).

Iako niko ne zna šta budućnost nosi, strahovi ljudi su veoma stvarni — a čini se da se nuklearna anksioznost izazvana nuklearnim oružjem sve češće pojavljuje kod pacijenata u ordinacijama psihologa.[18]

Mada za sada nema tačnih podataka o broju osoba sa ovom vrstom anksioznosti, psiholozi kažu da su njihovi pacijenti sve više zabrinuti zbog mogućeg nuklearnog obračuna.[18]

Jasno je da javnost ima duboko usađene strahove od nuklearnog holokausta. Nedavna anketa Galupa pokazala je da skoro dva od tri Amerikanca „često“ brine o šansama za nuklearni rat. Anketa Vašington posta među odraslima i tinejdžerima iz 1984. pokazala je da obe starosne grupe nagomilavanje nuklearnog oružja svrstavaju među najvažnije probleme sa kojima se suočavaju Sjedinjene Američke Države. U stvari, skoro dva od tri tinejdžera to vide kao najveći problem nacije; svaki četvrti je rekao da ih strah od nuklearnog rata primorava da se „često brinu o smrti“.[3]

Studija Univerziteta u Mičigenu pokazala je da se strah srednjoškolaca od nuklearnog rata četiri puta povećao između 1975. i 1982. Drugo istraživanje o dečjim pogledima na budućnost pokazalo je da su u poređenju sa ranim 1960-im, deca 1980-ih generalno pesimističnija.[3]

Kako, kažu stručnjaci za mentalno zdravlje, sa osećajem beskonačnosti i impulsivnosti danas žive mnogi Amerikanci u mladosti. Profesor Robert J. Lifton sa Siti univerziteta u Njujorku, koji je proučavao posledice Hirošime, naziva to „psihičkom umrtvljenošću“ – smanjenom sposobnošću osećanja.[3]

Opšte informacije[uredi | uredi izvor]

Za mnoge je nuklearna anksioznost usko povezana sa Hladnim ratom između SAD i Sovjetskog Saveza. Nakon atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija u Drugom svetskom ratu, razorni potencijal ovog oružja bio je previše jasan, što je dovelo do značajne zabrinutosti među civilima, političarima, i vojnim osobljem u slučaju njihove upotrebe. Iako je Hladni rat završen 1991. godine, zabrinutost oko nuklearnog naoružanja ostaje, a igrači uključeni u ove nuklearne sukobe su se promenili tokom poslednjih decenija.[2]

Za mnoge je nuklearna anksioznost usko povezana sa Hladnim ratom između SAD i SSSR-a, na šta je uticao Plan invazije Varšavskog pakta, „Sedam dana do reke Rajne”. da zauzmu celu Zapadnu Nemačku. Prema procenama stručnjaka invaziju bi izvršili tenkovima i oklopnim vozilima uz upotrebu neutronskih bombi gde bi se nanela ogromna šteta protivničkoj vojsci ali uz minimalne štete u gradovima, jer neutronska bomba nema rušilački karakter kao atomska bomba.

Za razliku od nuklearnih strahova iz 1950-ih, 1960-ih i 1980-ih, današnja anksioznost neprestano rikošetira između kablovskih vesti, društvenih medija i onlajn foruma.[19] U doba masovnog informisanja uz pomoć najnovijih vesti na pametnim telefonima,[20] za većinu građana znači dobrovoljno prihvatanje stalnog stresa.[21][22]

Dr Graham Davey profesor psihologije na Univerzitetu u Saseksu u Engleskoj koji se specijalizovao za anksiozne poremećaje, napominje da savremeni korisnici vesti doživljavaju simptome nalik traumi zbog izloženosti emisijama i najnovijim vestima, prema podacima iz njegovog istraživanja...[18]

Internalizovanje negativnih vesti posebno je rasprostranjeno u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je APA-ino istraživanje Stres u Americi iz 2017. pokazalo da 95% Amerikanaca redovno prati vesti. Svaki peti Amerikanac, ili 20%, navodi da stalno proverava svoje društvene mreže, što je značajno povećanje u odnosu na 2016. godinu Više od polovine ispitanih reklo je da loša vest kod njih izaziva stres.[18]

Niko ne zna potencijalne dugoročne psihijatrijske efekte nuklearne anksioznosti. Kliničke studije o ovom pitanju su retke, a pošto se Amerika decenijama nije borila sa ozbiljnim nuklearnim protivnikom, patologija ove anksioznosti tek treba da bude u potpunosti dokumentovana. Dejvi sugeriše da je anksioznost privremena i vezana za negativne izveštaje vesti, ali kada su vesti u velikoj meri negativne, kao što mnogi pacijenti osećaju danas, anksioznost je hronična reakcija.[18]

Strategije suočavanja osoba koja rade sa nuklearnim oružjem[uredi | uredi izvor]

Da bi bolje razumeli psihološke mehanizme koji omogućavaju ljudima da žive sa bombom, istraživači su nedavno skrenuli pažnju na fizičare, inženjere i vojne stratege koji rade sa nuklearnim oružjem. Uopšteno govoreći, njihove strategije suočavanja uključuju:[3]

  • korišćenje načina koji prikriva katastrofalne posledice nuklearnog rata,
  • tretiranje masovna ljudske smrti kao „kolateralne štete“.
  • raketu MKS, nazvanu „Pejskeper“, označavaju kao „oružje sa ograničenom štetom“.
  • neke nuklearne uređaje oznaćavaju kao „čiste bombe“.

Kerol Kon, viši naučni saradnik Centra za psihološke studije, napisala je u svom članku o nuklearnom jeziku objavljenom u časopisu eng. Bulletin of the Atomic Scientists...

... Nuklearni jezik otkriva mehanizme distanciranja i poricanja... učenje takvog jezika daje osećaj kontrole, osećaj ovladavanja tehnologijom koja se konačno ne može kontrolisati. [3]

Fokusirajući se na tehnologiju, kao što je Kon primetila, na ovaj način osoba ne mora da razmatra šira pitanja nuklearnog rata. Kao što to čini inženjer koji je dizajnirao uređaj za navođenje projektila, koji je rekao jednom prilkom u svom istraživaču...ali ovo što sam napravim ne eksplodira.[3]

Mnogi od ovih istih mehanizama suočavanja - poricanje, prihvatanje tehnologije, izbegavanje lične odgovornosti - sve više se vidi i u široj javnosti.[3]

Mnogi stručnjaci za mentalno zdravlje se nadaju da će ove psihološke odbrane biti rešene i da će se supersile kretati ka onome što Lifton naziva „osećajem zajedničke sudbine“.[3]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Clayton, Susan; Manning, Christie; Krygsman, Kirra; Speiser, Meighen (March 2017), Mental Health and Our Changing Climate: Impacts, Implications, and Guidance (PDF), American Psychological Association
  2. ^ a b v g „Nuclear Anxiety | Greenhaven Publishing”. www.greenhavenpublishing.com. Pristupljeno 2021-12-18. 
  3. ^ a b v g d đ e ž z Trafford, Abigail (1987-12-08). „HOW AMERICANS DEAL WITH THEIR NUCLEAR ANXIETY”. Washington Post (na jeziku: engleski). ISSN 0190-8286. Pristupljeno 2021-12-18. 
  4. ^ Smith, Tom W. (1988). „A Report: Nuclear Anxiety”. Public Opinion Quarterly. 52 (4): 557. doi:10.1086/269131. 
  5. ^ Dvorak, Anna Elizabeth (2018). „James W. Feldman (Editor). Nuclear Reactions: Documenting American Encounters with Nuclear Energy. xix + 324 pp., figs., tables, index. Seattle: University of Washington Press, 2017. $90 (cloth).”. Isis. 109 (1): 224—225. ISSN 0021-1753. doi:10.1086/696608. 
  6. ^ a b Newcomb, Michael D. (1989). „Assessment of Nuclear Anxiety Among American Students: Stability over Time, Secular Trends, and Emotional Correlates”. The Journal of Social Psychology. 129 (5): 591—608. PMID 2811320. doi:10.1080/00224545.1989.9713778. 
  7. ^ Newcomb, Michael D. (1986). „Nuclear attitudes and reactions: Associations with depression, drug use, and quality of life.”. Journal of Personality and Social Psychology (na jeziku: engleski). 50 (5): 906—920. ISSN 1939-1315. doi:10.1037/0022-3514.50.5.906. 
  8. ^ Newcomb, Michael D. (1986). „Nuclear attitudes and reactions: Associations with depression, drug use, and quality of life”. Journal of Personality and Social Psychology. 50 (5): 906—920. PMID 3712231. doi:10.1037/0022-3514.50.5.906. 
  9. ^ Holsti, K. J. (1998). „Scholarship in an era of anxiety: the study of international politics during the Cold War”. Review of International Studies. 24 (5): 17—46. doi:10.1017/S0260210598000175. 
  10. ^ Hay, John (2020-11-30), The United States of Apocalypse, Cambridge University Press, str. 1—14, Pristupljeno 2024-01-24 
  11. ^ Steinhauser, Georg; Brandl, Alexander; Johnson, Thomas E. (2014). „Comparison of the Chernobyl and Fukushima nuclear accidents: A review of the environmental impacts”. Science of The Total Environment (na jeziku: engleski). 470-471: 800—817. doi:10.1016/j.scitotenv.2013.10.029. 
  12. ^ Sheather, Julian (2022-02-25). „As Russian troops cross into Ukraine, we need to remind ourselves of the impact of war on health”. BMJ (na jeziku: engleski): o499. ISSN 1756-1833. doi:10.1136/bmj.o499. 
  13. ^ „How many Ukrainian refugees are there and where have they gone?” (na jeziku: engleski). 2022-02-28. Pristupljeno 2024-01-24. 
  14. ^ The Lancet Regional Health – Europe (2022). „The regional and global impact of the Russian invasion of Ukraine”. The Lancet Regional Health - Europe. 15. PMC 9072997 Slobodan pristup. PMID 35531494. doi:10.1016/j.lanepe.2022.100379. 
  15. ^ Zaliska, Olha; Oleshchuk, Oleksandra; Forman, Rebecca; Mossialos, Elias (2022). „Health impacts of the Russian invasion in Ukraine: need for global health action”. The Lancet (na jeziku: engleski). 399 (10334): 1450—1452. doi:10.1016/S0140-6736(22)00615-8. 
  16. ^ „Ensuring a coordinated and effective mental health response in emergencies”. www.who.int (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-24. 
  17. ^ „Mental health in emergencies”. www.who.int (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-24. 
  18. ^ a b v g d Lybarger, Jeremy (2018). „The threat of nuclear war Psychologists say more of their patients fear a catastrophic conflict between the United States and North Korea”. www.apa.org. Pristupljeno 2021-12-18. 
  19. ^ Smith, Tom W. (1988). „A Report: Nuclear Anxiety”. Public Opinion Quarterly. 52 (4): 557. doi:10.1086/269131. 
  20. ^ Kovačević-Lepojević, M: Pojam i karakteristike internet-zavisnosti Specijalna edukacija i rehabilitacija (Beograd), Vol. 10, br. 4. 615-631, 2011
  21. ^ Feldman, James W. (2017-05-01). Nuclear Reactions: Documenting American Encounters with Nuclear Energy. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-99963-0
  22. ^ Weinstein, A. & Lejoyeux, M. (2010). Internet Addiction or Excessive Internet Use. #e. American Journal of Drug and Alcohol Abuse. 35 (5): 277—283.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нуклеарна_анксиозност&oldid=27873279”