Obligaciono pravo

Obligaciono pravo je grana privatnog prava u okviru sistema građanskog prava i pravna disciplina koja proučava pravno uređenje obligacionih odnosa. Obligacija predstavlja pravnu vezu (vinculum iuris) kojom su jedna ili više strana (dužnika) dužne da postupe ili se uzdrže od određenog postupka. Obligacija, stoga, nameće dužnost ispunjenja dužniku, a istovremeno stvara pravo na zahtevanje ispunjenja kod poverioca kome se izvršenje isporučuje.

Izraz „obligaciono pravo“ ima više značenja u pravnom kontekstu, a najčešće se koristi u sledećim aspektima:

Predmet studiranja: Kao nastavni predmet na pravnim fakultetima.
Naučna disciplina: Oblast prava koja se bavi proučavanjem uređenja obligacionih odnosa.
Objektivno obligaciono pravo: Deo materijalnog građanskog prava koji reguliše samu prirodu obligacionih odnosa.
Subjektivno obligaciono pravo: Prava poverilaca na dugovanu činidbu.

Istorija obligacionog prava

Obligaciono pravo spada u red najstarijih pravnih disciplina. Kroz preuzete principe rimskog prava stvara se široka osnova na kojoj će početkom 19. veka i kasnije biti postavljene tzv. moderne kodifikacije građanskog prava. Obligaciono pravo sa svojim institutima i pravilima istovremeno je i stabilno i promenljivo^[1].

Stabilnost se ogleda u vremenskoj postojanosti čitavog niza pravila koja dolaze još iz rimskog prava (način postanka i prestanka obligacije, izvršenja ugovora, naknada štete), dok se promenljivost vidi u činjenici mnogih principa i pravila koja starom pravu nisu bila poznata ili su bila u početnom obliku (princip konsensualizma, autonomije volje, kolektivni ugovori, osiguranje). To je dovelo danas do toga da je postignut visok stepen uopštavanja konkretnih obligacionih odnosa.

Na promene u obligacionom pravu utiču različiti faktori: ekonomski, stepen moralne i tehničke civilizacije, filozofsko i političko opredeljenje jedne sredine (npr. individualistička filozofija i liberalizam uticali su na stvaranje tzv. teorije o autonomiji volje). Uticaj ovih opštih filozofskih i političkih pogleda naročito je vidljiv kod ustanove javnog poretka – ova ustanova nema unapred datu sadržinu već se ona menja u zavisnosti od određenih vanpravnih činjenica.

U 19. veku, jedan od najvećih koraka u razvoju obligacionog prava bio je donošenje Napoleonovog kodeksa (Code Napoléon) 1804. godine u Francuskoj. Ovaj kodeks je predstavljao prvu kodifikaciju savremenog građanskog prava koja je obuhvatala sve aspekte građanskog prava, uključujući i obligaciono pravo. Napoleonov kodeks je imao veliki uticaj na pravne sisteme drugih zemalja, uključujući Italiju, Španiju, Belgiju, kao i delove Latinske Amerike.

U Nemačkoj je 1900. godine usvojen Nemački građanski zakonik (BGB), koji je bio jedan od najvažnijih pravnih dokumenata koji je regulisao građansko i obligaciono pravo u Evropi. Ovaj zakonik je pružio sveobuhvatan okvir za obligaciono pravo i postao je model za razvoj drugih pravnih sistema.

U savremenom pravu, obligaciono pravo je često deo šireg građanskog prava i uređuje se kroz nacionalne zakone, ali i kroz međunarodne i evropske regulacije.

Istorijski razvoj obligacionog prava nije bio samo rezultat pravnih reformi, već i ekonomskih i filozofskih promena. Ekonomska ekspanzija i razvoj trgovine, kao i filozofski pravci poput liberalizma i individualizma, uticali su na formulaciju novih pravnih principa u obligacionom pravu, kao što su princip autonomije volje, princip slobode ugovaranja i drugi.

Definicija i pojam

Obligaciono pravo se može definisati kao skup pravnih normi koje regulišu obligacione odnose — pravne odnose u kojima jedna strana (poverilac) ima pravo na izvršenje određene radnje od druge strane (dužnika). To uključuje pravo poverilaca na izvršenje obaveza (subjektivno pravo) i pravila koja regulišu taj proces (objektivno pravo).

Objektivno obligaciono pravo: Obuhvata pravne norme koje uređuju nastanak, sadržaj, prenos i prestanak obaveza u obligacionim odnosima.
Subjektivno obligaciono pravo: Pravo poverioca da zahteva od dužnika izvršenje dugovanih radnji, što podrazumeva dužnikovu obavezu.

Iako se termini „obavezno pravo“, „tražbeno pravo“ i „dugovinsko pravo“ takođe koriste, izraz „obligaciono pravo“ je najšire prihvaćen u srpskom pravnom sistemu zbog svoje neutralnosti i univerzalne upotrebe u pravnim propisima i sudskoj praksi^[2].

Obligaciono pravo u Srbiji

Obligaciono pravo u Srbiji je deo građanskog prava i reguliše obligacione odnose, odnosno pravne odnose koji proističu iz ugovora, štetnih događaja, sticanja bez osnova, poslovodstva bez naloga i drugih zakonom određenih činjenica koje dovode do nastanka obligacija, Ovo pravo obuhvata pravila koja se odnose na nastanak, prenos, izmenu i prestanak obaveza.

Izvori obligacionog prava u Srbiji

Obligaciono pravo u Srbiji reguliše se Zakonom o obligacionim odnosima (ZOO)^[3], koji je usvojen 1978. godine i od tada je više puta menjan i dopunjavan. Ovaj zakon sadrži sveobuhvatna pravila koja se odnose na različite obligacije i druga pitanja koja utiču na obaveze i prava strana u obligacionim odnosima. ZOO je u velikoj meri inspirisan principima kontinentalnog prava i ima značajan uticaj na pravni sistem Srbije.

Pored samog ZOO, obligaciono pravo u Srbiji se zasniva i na drugim pravnim izvorima, kao što su Ustav Republike Srbije, potvrđeni međunarodni ugovori, drugi zakoni, podzakonski akti, autonomni opšti akti pravnih lica i pravni običaji.

Razlike u odnosu na druge grane prava

Obligaciono pravo se od stvarnog prava razlikuje po čitavom nizu pravnih karakteristika. Po subjektima, koji su uvek određena lica, po svom relativnom karakteru, po predmetu, jer je kod stvarnog prava predmet stvar, a kod obligacionog davanje, činjenje i trpljenje, po dejstvima zastarelosti i sl.

Obligaciono pravo se od naslednog, koje je takođe deo građanskog prava, razlikuje jer se nasledno pravo bavi pravnim regulisanjem imovinskopravnih odnosa za slučaj smrti jednog lica (poslovi mortis causa), dok obligaciono pravo reguliše poslove za života lica (inter vivos).

Obligaciono pravo sa svojom osobinom da reguliše promet robe i usluga ne razdvaja se od trgovinskog (privrednog) prava. Međutim, zbog specifičnosti poslova koje uglavnom proizilaze iz posebnog statusa njihovih subjekata, postoji niz pravila koja važe samo za privredno, a ne i za obligaciono pravo. Ta razlika ne utiče na potpuno razdvajanje materije u smislu posebnih zakonika, mada je u nekim pravnim sistemima i to slučaj.^[4]

Značaj

Obligaciono pravo je od suštinskog značaja u društvima gde je promet roba i usluga razvijen i intenzivan. Ono reguliše brojne aspekte svakodnevnog života, kao što su:

Zaključivanje i raskid ugovora.
Pitanja prenosa duga i ustupanja potraživanja.
Odgovornost za štetu i oslobađanje od odgovornosti.
Obezbeđenje prava poverilaca i uticaj na prava iz drugih oblasti prava (npr. stvarno pravo, nasledno pravo).

Reference

^ Perović, Slobodan (1990). Obligaciono pravo. Beograd.
^ Obligaciono pravo. Pravna biblioteka. Edicija Udžbenici i priručnici. Beograd: Službeni glasnik. 2024. ISBN 978-86-519-3039-6.
^ Serbia; Radojević, Miodrag, ur. (2021). Zakon o obligacionim odnosima: prema stanju zakonodavstva od 11. marta 2020. godine. Pravna biblioteka. Edicija Zakoni i propisi (Drugo izdanje izd.). Beograd: Službeni glasnik. ISBN 978-86-519-2610-8.
^ Radišić, Jakov (2004). Obligaciono pravo: opšti deo (7. izd izd.). Beograd: Nomos. ISBN 978-86-81781-45-6.

[1] Perović, Slobodan (1990). Obligaciono pravo. Beograd.

[2] Obligaciono pravo. Pravna biblioteka. Edicija Udžbenici i priručnici. Beograd: Službeni glasnik. 2024. ISBN 978-86-519-3039-6.

[3] Serbia; Radojević, Miodrag, ur. (2021). Zakon o obligacionim odnosima: prema stanju zakonodavstva od 11. marta 2020. godine. Pravna biblioteka. Edicija Zakoni i propisi (Drugo izdanje izd.). Beograd: Službeni glasnik. ISBN 978-86-519-2610-8.

[4] Radišić, Jakov (2004). Obligaciono pravo: opšti deo (7. izd izd.). Beograd: Nomos. ISBN 978-86-81781-45-6.

[1]

[2]

[3]

[4]