Pređi na sadržaj

Oldžeitu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Oldžeitu
Oldžeitu prima ambasadora dinastije Juan, slika iz Džami at-tavariha, Rašida al-Dina, 14. vek.
Lični podaci
Puno imeMuhamed Kodabande Oldžeitu
Datum rođenja(1280-00-00)1280.
Mesto rođenjaHorasan, Ilkanat
Datum smrti16. decembar 1316.(1316-12-16) (35/36 god.)
Mesto smrtiSoltanija, Ilkanat
GrobSoltanija
Religijabudizam,
šiizam
Porodica
SupružnikTerdžuhan-katun,
Eltuzmiš-katun,
Adil Šah-katun,
Oldžatai-katun,
Hadži-katun,
Kutlug Šah-katun
PotomstvoAbu Said,
Sati Beg-katun
RoditeljiArgun-kan
Uruk-katun
DinastijaHulagidi,
(ogranak dinastije Biridžigin)
ilkan
Period1304—1316
PrethodnikGazan
NaslednikAbu Said

Oldžeitu (1280, Horasan — 15. decembar 1316, Soltanija) je bio ilkan, tj. kan Ilkanata, mongolskog kanata sa centrom u Persiji (1304—1316) iz dinastije Boridžigin.[1][2] Bio je sin Argun-kana, unuka osnivača kanata Hulagu-kana, i Uruk-katun. Tokom njegove vladavine došlo je do nametanja šiitskog islama kao zvanične religije carstva i do surovih progona manjina, posebno budista. Time su napuštena mongolska načela tolerantnosti.[2]

Oldžeitu, takođe poznat kao Muhamad Kodabande (24. mart 1282 — 16. decembar 1316), bio je osmi vladar iz dinastije Hulagida od 1304. do 1316. godine, sa centrom u Tabrizu, Persija. Njegovo ime na mongolskom jeziku znači „blagosloven“.

Bio je sin vladara Ilkanata kana Arguna, brat i naslednik kana Mahmuda Gazana (5. naslednik Džingis-kana), i praunuk osnivača Ilkanata kana Hulagua.

Poreklo, mladost i ilkan

[uredi | uredi izvor]

Oldžeitu je rođen 1280. godine u Horasanu, gde je njegov otac Argun-kan služio kao namesnik.[1][2] Njegova mladost nije bliže poznata.

Primio je islam zajedno sa starijim bratom kanaom Gazanom 1295. godine, pri čemu je uzeo ime Muhamed, uz koje će mu kasnije biti dodat nadimak Kodabande.[a] Oldžeitu je vremenom postao vatreni šiit, tako da je posle bratovljeve smrti i svog ustoličenja 1304. godine, počeo surovo progoniti manjine poput budista i Jevreja, napustivši mongolska načela tolerantnosti.[2] Budistima je čak dat izbor, da promene veru ili da napuste Ilkanat.

Mladost

[uredi | uredi izvor]

Oldžeitu je sin kana Arguna i njegove treće žene, keraitke Kristijan Uruk Hatun, rođen je 24. marta 1282. godine, tokom očevog namesništva u Horasanu.[3] Dobio je ime Kar-banda (vozač mazgi)[4] po rođenju, odrastao je kao budista, a kasnije je kršten 1291. godine,[5] i dobio ime Nikolja (Nikola) po papi Nikoli IV.[6] Međutim, prema Tarikh-i Uljaitu (Istorija Oldžeitua), kan Oldžeitu je prvo bio poznat kao "Oljei Buka", a zatim "Temuder", a na kraju "Karbanda".[7] Isti izvor takođe pominje da je padala kiša kada se rodio, a oduševljeni Mongoli su ga zvali mongolskim imenom Oldžeitu (Өlzijt), što znači "blagosloven". Kasnije je prešao u sunitski islam zajedno sa svojim bratom kanom Gazanom. Kao i njegov brat, promenio je svoje ime u islamsko ime Muhamed.

Učestvovao je u bitkama koje su uključivale Gazanovu borbu protiv kana Bajdua. Nakon što je njegov brat Gazan stupio na presto, postavljen je za namesnika Horasana.[8] Uprkos tome što je imenovan za naslednika kana Gazana od 1299. godine,[9] nakon što je čuo vesti o njegovoj smrti, pokušao je da eliminiše potencijalne rivale za presto. Prvi takav čin je preduzet protiv princa Alafranga, sina kana Kijakata. Ubio ga je emisar Oldžitua 30. maja 1304. godine.[10] Još jedan moćni emir, Horkudak, takođe je zarobljen i pogubljen.[11]

Vladavina

[uredi | uredi izvor]

Stigao je u ravnicu Ujan 9. jula 1304. godine,[12] i krunisan je 19. jula 1304. godine.[13] Rašid al-Din je napisao da je usvojio ime Oldžeitu nakon što je Juan car Oldžeitu Temur ustoličen u Daduu. Njegova puna kraljevska titula bila je Ghiiath al-Din Muhammad Kudabanda Oldžeitu Sultan. Nakon pristupanja, izvršio je nekoliko imenovanja, kao što je Kutlukšah na mesto glavnog komandanta vojske Ilkanata, Rašid al-Din i Sa'd al-Din Savaji kao njegovi veziri 22. jula 1304. godine. Drugo imenovanje je bio Asil al-Din , sin Nasir al-Din Tusija kao naslednik svog oca na čelu opservatorije Maragea. Druga politička odluka je opoziv Kutlukanida Kutb al-Din Šah Džahana 21. aprila 1304. godine, namesnika Kermana. Kan Očdžeitu je imenovao svog tasta i strica Irinđina za potkralja Anadolije 27. juna 1305. godine.

Primio je poslanstva dinastije Juan (19. septembar 1305. godine), Čagataj kanata (u ličnostima Čapara, sina kana Kaidua i Duve, sina Baraka) i Zlatne Horde (8. decembra 1305. godine) iste godine, uspostavivši unutarmongolski mir.[14] Njegova vladavina je takođe doživela talas migracija iz centralne Azije tokom 1306. godine. Određeni bordžigidski prinčevi, kao što su Mingkan Ke'un (unuk Arika Bokea i deda budućeg Arpa Ke'una), Sarban (Kaiduov sin), Temur (potomak Jodži Kasara) došli su u Horasan sa 30.000[15] ili 50.000 sledbenika.

Preduzeo je pohod na Herat protiv kartidskog vladara Fahr al-Dina 1306. godine, ali je uspeo samo nakratko da ga zauzme; njegov emir Danišmend je ubijen tokom zasede. Svoj drugi vojni pohod započeo je juna 1307. godine, prema Gilanu. To je bio uspešan pohod zahvaljujući kombinovanim snagama emira kao što su Sutai, Esen Kutluk, Irinđin, Sevinč, Čupan, Togkan i Mu'min. Uprkos početnom uspehu, njegov glavnokomandujući Kutlukšah je poražen i ubijen tokom kampanje, što je otvorilo put Čupanu da se uzdigne. Nakon toga, naredio je još jedan pohod na Kartide, ovog puta pohodom je komandovao sin pokojnog emira Danišmenda Bujai. Bujai je bio uspešan nakon opsade od 5. februara do 24. juna 1306. godine, i konačno je zauzeo citadelu. Poznato je da je odred franačkih stručnjaka za mangonel pratio vojsku Ilkanida u ovom osvajanju.[16]

Mauzolej kana Oldžeita u Sultaniji, Iran.

Još jedan važan događaj iz 1307. godine, bio je završetak Jami al-Tavariha od strane Rašida al-Dina 14. aprila 1307. godine.[17] Kasnije 1307. godine, izbila je pobuna u Kurdistanu pod vođstvom izvesnog Muse, koji je tvrdio da je Mahdi. Ustanak je brzo ugušen.[18] Još jedna verska pobuna, ovoga puta 10.000 jakih hrišćana, izbila je u Erbilu. Uprkos svim naporima Mar Jaballaha III da spreči predstojeću propast, citadela je konačno zauzeta nakon opsade od strane trupa Ilkanata i kurdskih plemena 1. jula 1310. godine, a svi branioci su masakrirani, uključujući mnoge asirske stanovnike donjeg grada.[19]

Važna promena u administraciji dogodila se 1312. godine, kada je Oldžeituov vezir Sa'd al-Din Savaji uhapšen pod optužbom za korupciju i pogubljen 20. februara 1312. godine. Ubrzo ga je zamenio Tadž al-Din Ali Šah, koji će biti na čelu civilne uprave Ilkanata. do 1323. godine. Još jedna žrtva čistke bio je Tadž al-Din Avadži, sledbenik Sa'd al-Dina. Kan Oldžeitu je takođe konačno pokrenuo poslednju kampanju protiv Mameluka, u kojoj je bio neuspešan, iako je navodno nakratko zauzeo Damask.[20] Bilo je to kada su mamelučki emiri, bivši guverner Alepa—Šams al-Din Kara Sonkur i guverner Tripolija—al-Afram prebegli kod kana Oldžeitua. Uprkos zahtevima za ekstradiciju iz Egipta, ilkan je postavio Kara Sonkura (sada pod novim imenom Ak Sonkur) za guvernera Marage i al-Aframa za guvernera Hamadana.[21] Kara Sonkur je kasnije 17. januara 1314. godine, oženio Oljath—ćerku Abaka Kana.[22]

U međuvremenu, odnosi između ostalih mongolskih carstava su se zagrevali. Novi kan Zlatne Horde, kan Uzbeg je poslao izaslanika kanu Oldžeitu, obnavljajući svoje pretenzije na Azerbejdžan 13. oktobra 1312. godine, kan Oldžeitu je takođe podržao potonjeg tokom rata Čagataj-Juan 1314. godine, anektirajući južni Avganistan nakon što je proterao Kara'unasa.[23] Nakon što je odbio vojske Čagataja, imenovao je svog sina Abu Saida da upravlja Horasanom i Mazandaranom 1315. godine, sa ujgurskim plemićem Amirom Sevinčem kao njegovim starateljem. Još jedan potomak Džoči Kasara, Baba Ogul, stigao je iz Centralne Azije iste godine, pljačkajući Harezm na svom putu, izazivajući mnogo uznemiravanja. Na proteste izaslanika Zlatne Horde, kan Oldžeitu je morao da pogubi Babu, tvrdeći da nije bio obavešten o takvim nedozvoljenim radnjama.[24]

Oldžeituova vladavina je takođe zapamćena po kratkom pokušaju invazije Ilkanida na Hidžaz. Humaidah ibn Abi Numaii, stigao je na dvor Ilkanata 1315. godine, ilkan je sa svoje strane obezbedio Humejdi vojsku od nekoliko hiljada Mongola i Arapa pod komandom Sejida Taliba al-Dilkandija da stavi Hidžaz pod kontrolu Ilkanida. Takođe je planirao da ekshumira tela kalifa Ebu Bekra i Omara iz njihovih grobova u Medini. Međutim, ubrzo nakon što je ekspedicija prošla Basru, dobili su vest o Ilkanovoj smrti, a veliki deo vojske je dezertirao. Preostale – tri stotine Mongola i četiri stotine Arapa – je razbila horda od četiri hiljade beduina koju je predvodio Muhamed ibn Isa (brat Muhanne ibn Ise) u martu 1317. godine.[25]

Spoljašnja politika

[uredi | uredi izvor]
Gazan i Oldžeitu, slika Rašida al-Dina iz Džami at-tavariha, 14. vek.

Kan Oldžeitu je vodio aktivnu osvajačku politiku. Tokom njegove vladavine je, uz velike ljudske gubitke, pokorena mala i faktički nezavisna provincija Gilan, na severu Persije, i nametnuta vlast nad autonomnim sultanatom Herat na severoistoku. Nastavio je održavati veze sa evropskim zemljama u cilju osvajanja Levanta od Mamelučkog sultanata u Egiptu. Pregovarao je sa papom, Templarima i Kiparskom kraljevinom o organizovanju novog krstaškog rata, do koga, na kraju, nije došlo zbog građanskog rata na Kipru i kasnijeg raspuštanja Templarskog reda. Godine 1312. ilkan je, koristeći kao povod beg nekih sirijskih emira, prešao Eufrat i sam napao Mameluke. Njegova vojska uspela je privremeno osvojiti Damask i opsela je utvrđeni grad po imenu Al-Rahba, koji ni uz velike gubitke nije uspela osvojiti. Sledeće godine usledilo je konačno povlačenje Mongola iz Sirije.

Jačanje Osmanlija

[uredi | uredi izvor]

Početkom 14. veka nastavlja se dalje jačanje Turaka Osmanlija, koji raspadom Oldžeituovog vazala, Rumskog sultanata, stvaraju novu maloazijsku državu.[26] Njih su u početku obuzdavali almogaveri, plaćenici u službi Vizantije, ali, oni su se, pošto nisu bili isplaćeni a njihov vođa cezar Rožer de Flor ubijen, okrenuli protiv nje 1305. godine.[26][27] Pošto Mala Azija nije bila branjena, zbog sukoba sa almogaverima na evropskom tlu, vizantijski car Andronik II Paleolog, pozvao je kana Oldžeitua u pomoć protiv Turaka. Pregovori između Vizantinaca i izaslanika Ilkanata dugo su vođeni u Nikeji, gde je dogovoreno da car pošalje svoju nezakonitu kćer, poznatu kao Despina-katun [b], za ženu ilkanu, koji će mu poslati vojsku od 40.000 ljudi. Kako su pregovori bili spori, kan Oldžeitu mu je tek 1308. godine, poslao vojsku, i to manju, od 30.000 ljudi. Ova vojska branila je Bitiniju od Turskih napada uspevši i da ih porazi u nekoliko slučajeva. Međutim, moć Osmanlija nastavila je rasti i gradovi, kao što su Bursa i Nikeja postajali su sve ugroženiji.[28] Ni pomoć srpskih trupa velikog vojvode Novaka Grebostreka, 1313. godine, nija imala trajnog dejstva na političku situaciju u Maloj Aziji.[28][29]

Formiranje Gruzije

[uredi | uredi izvor]

U to vreme dolazi i do početka konsolidacije gruzijskih zemalja. Godine 1313. kralj Gruzije je, posle dugog regentstva, po drugi put postao Giorgi V, koji, zaklevši se na vernost kanu Oldžeituu, počinje ujedinjavati gruzijske državice. Godine 1315. Gruzini guše pobune protiv Ilkanata u Maloj Aziji, što je bio poslednji put da ratuju na strani Mongola. Do oslobođenja Gruzije nije došlo za života kana Oldžeitua, ali njegovo poverenje i popustljivost prema Gruzinima pokazaće se kao greška kasnije.

Mecenatstvo

[uredi | uredi izvor]
Plafon Oldžeituovog mauzoleja u Soltaniji.

Kao i kan Gazan, ovaj ilkan je bio pokrovitelj nauke i umetnosti. Pravo umetničko delo njegove vladavine je grad Soltanija, koji je podigao za novu prestonicu, zamenivši u toj funkciji Tabriz.[30] U njegovo doba, došlo je do napretka medicine u Ilkanatu. Godine 1313. u Persiji je objavljena prva knjiga kineske medicine štampana izvan Kine, sa crtežima izrađenim u Kini; delo Rašida al-Dina. Kineska akupunktura nije se raširila po Srednjem istoku, zato što je, prema muslimanskom shvatanju, zahtevala preterano blizak kontakt i doticanje celog tela. S druge strane, dijagnostika pomoću pulsa postala je omiljena među muslimanima na Srednjem istoku, jer je lekaru bilo dovoljno da dotakne zglob pacijenta da bi uspostavio dijagnozu i propisao lečenje. Pomoću ove nove metode lekari su mogli lečiti i žene a da ne ukaljaju čast njihovih porodica.[31]

Smrt i nasledstvo

[uredi | uredi izvor]

Dana 16. decembra 1316. godine, kan Oldžeitu je umro u svojoj prestonici Soltaniji, možda otrovan od svog prvog vezira Rašida al-Dina. Nasledio ga je sin Abu Said.

Porodica

[uredi | uredi izvor]

Kan Oldžeitu je imao trinaest supruga i nekoliko dece, ali samo jednog preživelog sina i ćerku:

Kan Oldžeitu je takođe navodno imao još jednog sina, Ilčija, za kojeg se tvrdilo da je predak dinastija Argun i Tarkan u Avganistanu i Indiji.[32]

Supruge

  • Terdžuhan-katun iz plemena Kurkan - ćerka Lagzija Guregena (sin Argun Aka) i Baba Katun, majka Dovlandi-katun;
  • Eltuzmiš-katun iz plemena Kurkan, (udala se 1296. godine, umrla 10. oktobra 1308. godine, sahranjena je u mauzoleju u Sultaniji),[33] ćerka je Kutlug Timur Kurkana, sestra Tarakai Kurkana, (prethodno supruga kana Kijakatoa i kana Abake - majka Bastama, Bajazita, Tajgura i Sati Beg-katun);
  • Hadži-katun - majka kana Abu Saida, kći Čičaka, sina Sulamiša i Todogaj Katun;
  • Kutlug Šah-katun - majka Sultan-katun, (verila se 18. marta 1305. godine, udala se 20. juna 1305. godine), kći Irinjina,[34] i Končak Katun;
  • Bulugan-katun Kurasani, unuka Argun-akaa, prethodno supruga kana Gazana, (udala se 23. juna 1305. godine, umrla 5. januara 1310. godine, u Bagdadu), ćerka Tasua i Mangli Tegin Katun;
  • Kundžuškab-katun iz plemena Kurkan, prethodno supruga kana Gazana, (udala se 1305. godine), ćerka Šadija Kurkana i Orkudak Katun;
  • Oldžatai-katun, sestra Hadži-katun, prethodno supruga Argun-kana - majka Abul-Kejra, (udala se 1306. godine, umrla 4. oktobra 1315. godine);
  • Sojurhatmiš-katun, sestra Hasana Buzurga iz porodice Džalair, kćerka emira Huseina Džalaira;
  • Kongtai-katun iz plemena Kurkan, kći Timura Kurkana;
  • Dunja-katun, ćerka al-Malika al-Malika Nadžm ad-Din Gazija, vladara Mardina;
  • Adil Šah-katun - majka Sulejman Šaha, kćerka emira Sartaka, emir-ordua Bulughan Katun Buzurga;[35]
  • Despina-katun, kćer vizantijskog cara Andronika II Paleologa;[36]
  • Tuha-katun, dama optužena da je imala aferu sa sinom emira Čupana, Demaskom Kajom;

Muška deca

  • Bastam (1297— 15. 10. 1309. godine), - oženio se Uljai Kutlug Katun 12. januara 1305. godine, (nazvan po Bajazitu Bastamiju);
  • Bajazit (1300— 19. 4. 1308. godine), (nazvan po Bajazitu Bastamiju);
  • Muhamed Tajgur (rođen 3.12. 1306. godine), (nazvan po Bajazitu Bastamiju);
  • Sulejman Šah (umro 10. 8. 1310. godine);
  • Abul-Kejr, (rođen 1305. godine, umro u detinjstvu, sahranjen pored kana Gazana u Šanb Gazanu);
  • Abu Said (1305—1335), budući ilkan;
  • Ilči [v]

Ženska deca

  • Dovlandi-katun, (umrla 1314. godine) udata 30.9. 1305. godine, za emira Čupana (ili Čobana)
  • Sati Beg-katun, ćerka Eltuzmiš - katun, udata prvo za emira Čupana, 6.9. 13019. godine, kasnije drugi put udata 1336. godine, za Arpa-kana i treći put udata 1339. godine, za Sulejman-kana, namesnika Ilkanata;
  • Sultan-katun.

Religija

[uredi | uredi izvor]

Kan Oldžeitu je ispovedao budizam, hrišćanstvo i islam tokom svog života. Nakon što je nasledio svog brata, kan Oldžeitu je potpao pod uticaj šiitskih teologa Al-Hilija i Maitama Al Bahranija.[37][38] Iako drugi izvor navodi da je prešao na islam na nagovor svoje žene.[39] Nakon Al-Hilijeve smrti, kan Oldžeitu je preneo ostatke svog učitelja iz Bagdada u svetilište sa kupolom koje je sagradio u Sultaniji. Kasnije, otuđen frakcijskim sukobima između sunita, kan Oldžeitu je promenio svoju školu mišljenja u šiitski islam 1310. godine.[40] U nekom trenutku je čak razmišljao o prelasku na tengriizam početkom 1310. godine.[41] Mamelučki istoričar al-Safadi spomenuo je u svom biografskom rečniku A'ian al-ʻAsr da je kan Oldžeitu ponovo postao sunit u poslednjih nekoliko godina pre svoje smrti u Ramazanu 716. godine po Hidžri.[42]

Zaostavština

[uredi | uredi izvor]

On je nadgledao završetak izgradnje grada Sultanije[43] na ravnicama Kongkur-Oleng 1306. Godine 1309. kan Oldžeitu je osnovao Dar al-Saiiedah („Sajedova loža“) u Širazu u Iranu i dao joj prihod od 10.000 dinara godišnje. Njegova grobnica u Sultaniji, 300 km zapadno od Teherana, ostaje najpoznatiji spomenik Ilkanidske Persije. Prema Ruju Gonzalesu de Klaviju, njegovo telo je kasnije ekshumirao Miran Šah.[44]

Odnosi sa Evropom

[uredi | uredi izvor]

Trgovinski kontakti

[uredi | uredi izvor]

Trgovinski kontakti sa evropskim silama bili su veoma aktivni tokom vladavine kana Oldžeitua. Đenovljani su se prvi put pojavili u glavnom gradu Tabrizu 1280. godine, i zadržali su stalnog konzula do 1304. godine. Kan Oldžeitu je takođe dao puna trgovačka prava Mlečanima putem ugovora 1306. godine, (još jedan takav ugovor sa njegovim sinom kanom Abu Saidom potpisan je 1320. godine).[45] Prema Marku Polu, Tabriz je bio specijalizovan za proizvodnju zlata i svile, a zapadni trgovci su mogli da kupuju drago kamenje u velikim količinama.[46]

Vojni savez

[uredi | uredi izvor]

Posle svojih prethodnika kana Arguna i kana Gazana, kan Oldžeitu je nastavio diplomatske uvertire sa Zapadom i ponovo je izrazio nade Mongola u savez između hrišćanskih naroda Evrope i Mongola protiv Mameluka, iako je sam kan Oldžeitu prešao na islam.

Poslanstvo iz 1305. godine

[uredi | uredi izvor]

U aprilu 1305. godine, poslao je mongolsko poslanstvo koje je predvodio Buskarelo de Gizolfi francuskom kralju Filipu IV od Francuske,[47] papi Klementu V i kralju Edvardu I od Engleske. Pismo kralju Filipu IV, jedino preživelo, opisuje vrline sloge između Mongola i Franaka:

„Mi, sultan Oldžeitu. Mi govorimo. Mi, koji smo se snagom Neba uzdigli na presto (...), mi, potomci Džingis-kana (...). Istina, ne može biti ništa bolje od Ako neko nije u skladu ni sa vama ni sa nama, onda bismo se branili zajedno".

— Izvod iz Oldžeituovog pisma kralju Filipu IV Lepom. Francuski nacionalni arhiv.[48]

Oldžeituovo pismo kralju Filipu IV Kapetu, 1305. godine. Napisano klasičnim mongolskim pismom, sa kineskim pečatom „真命皇帝天順萬夷之寶“ na klasičnom kineskom koji je poklonio Temur Kan od Juana. Ogromna rolna je dimenzija 302k50 cm.

Takođe je objasnio da su unutrašnji sukobi između Mongola sada završeni:

„Sada smo svi mi, Temur Kan, Čapar, Toktaj, Togba i mi sami, glavni potomci Džingis-Kana, svi mi, potomci i braća, pomireni kroz nadahnuće i pomoć Božiju. Tako da iz Nangkijana (Kina) ) na Orijentu, do jezera Dala, naši ljudi su ujedinjeni i putevi su otvoreni."

— Izvod iz Oldžeituovog pisma kralju Filipu IV Lepom Kapetu. Francuski nacionalni arhiv.[49]

Ova poruka je uverila evropske narode da franko-mongolski savez, ili bar pokušaji takvog saveza, nisu prestali, iako su kanovi prešli na islam.[50]

Poslanstvo iz 1307. godine

[uredi | uredi izvor]

Drugo poslanstvo je poslato na Zapad 1307. godine, ovo poslanstvo je vodio Tomaso Ugi di Sijena, Italijan opisan kao Oldžeituov ilduči („Mačevalac“).[51] Ovo poslanstvo je ohrabrilo papu Klimenta V da 1307. godine govori o velikoj mogućnosti da bi Mongoli mogli da prdaju Svetu zemlju hrišćanima, i da izjavi da ga mongolsko poslanstvo od kana Oldžeitua „ohrabruje kao duhovnu hranu“.[52] Odnosi su bili prilično topli: 1307. godine papa Kliment V je imenovao Jovana od Montekorvina za prvog nadbiskupa Hanbalika i patrijarha Orijenta.[53]

Prevod Oldžeituove poruke Buskarela de Gizolfija, na poleđini pisma (vidljivo ovde).

Evropski narodi su shodno tome pripremili krstaški rat, ali su ga odložili. Memorandum koji je izradio Veliki majstor vitezova Hospitalaca Gijom de Viljare o vojnim planovima za krstaški rat predviđao je mongolsku invaziju na Siriju kao preliminarnu zapadnu intervenciju (1307/8).[54]

Vojna operacija 1308. godine

[uredi | uredi izvor]
Mongolski vojnici u vreme vladavine kana Oldžeitua, u Džami al-Tavariku od Rašid-al-Din Hamadanija, BnF. MS. Supplement Persan 1113. 1430-1434 AD.

Vizantijski car Andronik II udao je ćerku za kana Oldžeitua i zatražio pomoć od Ilkanata protiv povećanja moći Osmanlija. Godine 1305. kan Oldžeitu je obećao svom tastu 40.000 ljudi, a 1308. godine, poslao je 30.000 ljudi da povrate mnoge vizantijske gradove u Bitiniji i Ilkanidska vojska je razbila odred emira Osmana I.[55]

Poslanstvo iz 1313. godine

[uredi | uredi izvor]

Dana 4. aprila 1312. godine, papa Kliment V je proglasio krstaški rat na saboru u Beču. Drugo poslanstvo je kan Oldžeitu poslao na Zapad i kralju Edvardu II 1313. godine.[56] Iste godine je francuski kralj Filip IV „uzeo krst”, dajući zavet da će krenuti u krstaški rat na Levantu, odazvavši se tako pozivu pape Klimenta V na krstaški rat. Međutim, Enguerrand de Marigni ga je upozorio da ne ode,[57] i ubrzo je poginuo u nesreći u lovu.[58]

Konačno rešenje sa Mamelucima biće pronađeno tek kada je OLDžeituov sin potpisao sporazum iz Alepa sa Mamelucima 1322. GODINE.

Porodično stablo

[uredi | uredi izvor]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Toluj, regent Mongolskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
8. Hulagu-kan, ilkan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Sorkohtani Beki
 
 
 
 
 
 
 
4. Abaka-kan, ilkan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Jisundžin-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Argun-kan, ilkan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Kajmiš-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Oldžeitu
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Uruk-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Sluga Božji na persijskom.
  2. ^ Možda je u pitanju bila careva sestra Marija Paleologina.
  3. ^ Nije dokazano da je postojao. Navodno predak Argun i Turkan dinastije u Avganistanu.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 372-373.
  2. ^ a b v g Vederford 2007, str. 291.
  3. ^ Ryan, James D. (1998). „Christian Wives of Mongol Khans: Tartar Queens and Missionary Expectations in Asia”. Journal of the Royal Asiatic Society. 8 (3): 411—421. S2CID 162220753. doi:10.1017/s1356186300010506. 
  4. ^ Dashdondog, Bayarsaikhan -12-07). The Mongols and the Armenians (1220-1335). BRILL. . 2010. str. 203. ISBN 978-90-04-18635-4.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  5. ^ Jackson, Peter -05-01). The Mongols and the West: 1221-1410. Routledge. . 2014. str. 177. ISBN 978-1-317-87899-5.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  6. ^ Arghun had one of his sons baptized, Khordabandah, the future Öljeitu, and in the Pope's honor, went as far as giving him the name Nicholas", Histoire de l'Empire Mongol, Jean-Paul Roux, p. 408.
  7. ^ Kāshānī, ʻAbd Allāh ibn ʻAlī.; كاشانى، عبد الله بن على. . Tārīkh-i Ūljāytū (in Persian). Hambalī, Mahīn., همبلى، مهين. (Chāp-i 2 ed.). Tehran: Shirkat Intishārat-i ʻIlmī va Farhangī. . 2005. ISBN 964-445-718-8.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). OCLC 643519562.  Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  8. ^ Özgüdenli, Osman Gazi. "OLCAYTU HAN - TDV İslâm Ansiklopedisi". islamansiklopedisi.org.tr (in Turkish). Retrieved 2020-04-10.
  9. ^ Rashīd al-Dīn Ṭabīb, Jāmiʿ al-tawārīkh, ed. Muḥammad Raushan and Muṣṭafa Mūsavī. . Tehran: Alburz. 1994. , p. 1324
  10. ^ ALĀFRANK – Encyclopaedia Iranica". www.iranicaonline.org. Retrieved 2020-04-10.
  11. ^ The Cambridge history of Iran. Volume V.. Fisher, W. B. (William Bayne). . Cambridge: University Press. –1991. . 1968. str. 397—406. ISBN 0-521-06935-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). OCLC 745412.  line feed character u |title= na poziciji 103 (pomoć); Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  12. ^ Tulibayeva, Zhuldyz M (2018-06-26). „Mirza Ulugh Beg on the Chinggisids on the Throne of Iran: The Reigns of Öljaitü Khan and Abu Sa'id Bahadur Khan”. Golden Horde Review. 6 (2): 422—438. .
  13. ^ The Cambridge history of Iran. Volume V.. Fisher, W. B. (William Bayne). . Cambridge: University Press. –1991. . 1968. str. 397—406. ISBN 0-521-06935-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). OCLC 745412.  line feed character u |title= na poziciji 103 (pomoć); Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  14. ^ The Cambridge history of Iran. Volume V.. Fisher, W. B. (William Bayne). . Cambridge: University Press. –1991. . 1968. str. 397—406. ISBN 0-521-06935-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). OCLC 745412.  line feed character u |title= na poziciji 103 (pomoć); Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  15. ^ Jackson, Peter, January 27- (4 April 2017). The Mongols & the Islamic world : from conquest to conversion. New Haven. . 1948. str. 201—206. ISBN 978-0-300-22728-4.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). OCLC 980348050.  Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  16. ^ Peter Jackson, The Mongols and the West, p. 315.
  17. ^ Kamola, Stefan (2013-07-25). Rashīd al-Dīn and the making of history in Mongol Iran (PhD thesis). pp. 204–224. hdl:1773/23424.
  18. ^ Peacock, A. C. S. -10-17). Islam, Literature and Society in Mongol Anatolia. Cambridge University Press. . 2019. str. 249. ISBN 978-1-108-49936-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  19. ^ Brill Online. Encyclopaedia of Islam. Second edition Second edition. Leiden: Brill Online. OCLC 624382576.  Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  20. ^ Stevens, John. The history of Persia. Containing, the lives and memorable actions of its kings from the first erecting of that monarchy to this time; an exact Description of all its Dominions; a curious Account of India, China, Tartary, Kermon, Arabia, Nixabur, and the Islands of Ceylon and Timor; as also of all Cities occasionally mentioned, as Schiras, Samarkand, Bokara, &c. Manners and Customs of those People, Persian Worshippers of Fire; Plants, Beasts, Product, and Trade. With many instructive and pleasant digressions, being remarkable Stories or Passages, occasionally occurring, as Strange Burials; Burning of the Dead; Liquors of several Countries; Hunting; Fishing; Practice of Physick; famous Physicians in the East; Actions of Tamerlan, &c. To which is added, an abridgment of the lives of the kings of Harmuz, or Ormuz. The Persian history written in Arabick, by Mirkond, a famous Eastern Author that of Ormuz, by Torunxa, King of that Island, both of them translated into Spanish, by Antony Teixeira, who lived several Years in Persia and India; and now rendered into English.
  21. ^ The Cambridge history of Iran. Volume V.. Fisher, W. B. (William Bayne). . Cambridge: University Press. –1991. . 1968. str. 397—406. ISBN 0-521-06935-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). OCLC 745412.  line feed character u |title= na poziciji 103 (pomoć); Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  22. ^ Kāshānī, ʻAbd Allāh ibn ʻAlī.; كاشانى، عبد الله بن على. . Tārīkh-i Ūljāytū (in Persian). Hambalī, Mahīn., همبلى، مهين. (Chāp-i 2 ed.). Tehran: Shirkat Intishārat-i ʻIlmī va Farhangī. . 2005. ISBN 964-445-718-8.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). OCLC 643519562.  Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  23. ^ The Cambridge history of Iran. Volume V.. Fisher, W. B. (William Bayne). . Cambridge: University Press. –1991. . 1968. str. 397—406. ISBN 0-521-06935-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). OCLC 745412.  line feed character u |title= na poziciji 103 (pomoć); Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  24. ^ Jackson, Peter, January 27- (4 April 2017). The Mongols & the Islamic world : from conquest to conversion. New Haven. . 1948. str. 201—206. ISBN 978-0-300-22728-4.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). OCLC 980348050.  Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  25. ^ al-Najm Ibn Fahd, Itḥāf al-wará, 3/155–156
  26. ^ a b Ćorović 1989, str. 167.
  27. ^ Mičeta 2014, str. 66.
  28. ^ a b Ćorović 1989, str. 170.
  29. ^ Mičeta 2014, str. 74-75.
  30. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 415.
  31. ^ Vederford 2007, str. 270.
  32. ^ Mahmudul Hasan Siddiqi, History of the Arghuns and Tarkhans of Sind, 1507-1593 (1972), p. 249.
  33. ^ Blair, Sheila . Text and image in medieval Persian art. Edinburgh. . 2014. str. 126. ISBN 978-0-7486-5578-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). OCLC 858824780.  Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  34. ^ Lambton, Ann K. S. (January 1, . Continuity and Change in Medieval Persia. SUNY Press. . 1988. str. 293. ISBN 978-0-887-06133-2.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  35. ^ Hillenbrand, Robert; Peacock, A. C. S.; Abdullaheva, Firuza (January 29, . Ferdowsi, the Mongols and the History of Iran: Art, Literature and Culture from Early Islam to Qajar Persia. I. B. Tauris. . 2014. str. 131. ISBN 978-1-780-76015-5.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  36. ^ Korobeinikov, Dimitri . Byzantium and the Turks in the Thirteenth Century. Oxford University Press. . 2014. str. 212. ISBN 978-0-198-70826-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  37. ^ Alizadeh, Saeed; Alireza Pahlavani; Ali Sadrnia. Iran: A Chronological History. p. 137.
  38. ^ Al Oraibi, Ali (2001). "Rationalism in the school of Bahrain: a historical perspective". In Lynda Clarke (ed.). Shīʻite Heritage: Essays on Classical and Modern Traditions. Global Academic Publishing. p. 336.
  39. ^ The preaching of Islam: a history of the propagation of the Muslim faith By Sir Thomas Walker Arnold, p. 197.
  40. ^ Ann K.S. Lambton, Continuity and Change in Medieval Persia, ed. Ehsan Yarshater, (Bibliotheca Persica, 1988), p. 255.
  41. ^ Kamola, Stefan (2013-07-25). Rashīd al-Dīn and the making of history in Mongol Iran (PhD thesis). pp. 204–224. hdl:1773/23424.
  42. ^ . Vol. 4. دار الفكر المعاصر. p. 314.
  43. ^ Stevens, John. The history of Persia. Containing, the lives and memorable actions of its kings from the first erecting of that monarchy to this time; an exact Description of all its Dominions; a curious Account of India, China, Tartary, Kermon, Arabia, Nixabur, and the Islands of Ceylon and Timor; as also of all Cities occasionally mentioned, as Schiras, Samarkand, Bokara, &c. Manners and Customs of those People, Persian Worshippers of Fire; Plants, Beasts, Product, and Trade. With many instructive and pleasant digressions, being remarkable Stories or Passages, occasionally occurring, as Strange Burials; Burning of the Dead; Liquors of several Countries; Hunting; Fishing; Practice of Physick; famous Physicians in the East; Actions of Tamerlan, &c. To which is added, an abridgment of the lives of the kings of Harmuz, or Ormuz. The Persian history written in Arabick, by Mirkond, a famous Eastern Author that of Ormuz, by Torunxa, King of that Island, both of them translated into Spanish, by Antony Teixeira, who lived several Years in Persia and India; and now rendered into English.
  44. ^ González de Clavijo, Ruy . Embassy to Tamerlane, 1403-1406. Le Strange, G. (Guy), 1854-1933. Kilkerran: Hardinge Simpole. . 2009. str. 162. ISBN 978-1-84382-198-4.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). OCLC 465363153.  Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  45. ^ Jackson, str. 298.
  46. ^ Jackson, str. 298.
  47. ^ Mostaert and Cleaves, pp. 56–57, Source Archived 2008-04-04 at the Wayback Machine
  48. ^ Quoted in Jean-Paul Roux, Histoire de l'Empire Mongol, p. 437.
  49. ^ Source
  50. ^ Jean-Paul Roux, in Histoire de l'Empire Mongol ISBN 2-213-03164-9: "The Occident was reassured that the Mongol alliance had not ceased with the conversion of the Khans to Islam. However, this alliance could not have ceased. The Mamelouks, through their repeated military actions, were becoming a strong enough danger to force Iran to maintain relations with Europe.", p. 437.
  51. ^ Peter Jackson, p. 173.
  52. ^ Peter Jackson, The Mongols and the West, p. 171.
  53. ^ Foltz, str. 131
  54. ^ Peter Jackson, p. 185.
  55. ^ I. Heath, Byzantine Armies: AD 1118–1461, pp. 24–33.
  56. ^ Peter Jackson, p. 172.
  57. ^ Jean Richard, "Histoire des Croisades", p. 485.
  58. ^ Richard, str. 485.

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Ibn Fahd, Najm al-Din Umar ibn Muḥammad (1983–1984) [Composed before 1481]. Shaltūt, Fahīm Muḥammad (ed.). Itḥāf al-wará bi-akhbār Umm al-Qurá إتحاف الورى بأخبار أم القرى (in Arabic) (1st ed.). Makkah: Jāmi‘at Umm al-Qurá, Markaz al-Baḥth al-‘Ilmī wa-Iḥyā’ al-Turāth al-Islāmī, Kullīyat al-Sharīʻah wa-al-Dirāsāt al-Islāmīyah.
  • Hope, Michael . Power, Politics, and Tradition in the Mongol Empire and the Īlkhānate of Iran. Oxford University Press. . 2016. ISBN 978-0198768593.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
Oldžeitu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Олџеиту&oldid=28820433”