Operaizam

Operaizam je jedna marksistička struja nastala u Italiji šezdesetih godina dvadesetog veka. Naziv je izveden iz italijanske reči operaio odnosno operaia (radnik odnosno radnica). Operaistička teorija polazi uvek od postavke, za razliku na primer od kritike vrednosti, da su to uvek borbeni subjekti koji u društvenim borbama stvaraju istoriju. „Autonomnom subjektu kapitalu“, što je izraz inspirasan kritikom vrednosti iz kritičke teorije Horkajmera i Adorna suprotstavljaju „autonomni subjekt radnika“ u borbi.

Nastanak teorije

Teoretska polazna tačka

Teoretska polazna tačka bio je časopis "Quaderni Rossi" (Crvene sveske, it.) koji je početkom šezdesetih začeo Raniero Pancieri, između ostalih. Nasuprot načinu čitanja Marksove teorije po istorijskom ključu na koji je uticao Antonio Gramši, u „Crvenim sveskama“ je fokus usmeren na faktor discipline. Razvoj proizvodnih snaga ne podleže automatski nekom istorijskom zakonu (istorijski determinizam), već je nužno prožet stalnim discipliniranjem i upravljanjem osoba u radnom procesu. Zbog toga je to teren na kome mogu da nastanu borbe za prevazilaženje kapitalizma. Odbijanje rada, lažno bolovanje, sabotaže i zabušavanje na radnom mestu rasturaju neophodnu disciplinu, ometaju razvoj produktivnih snaga i dovode do kriza i potencijalne revolucije. Kao sredstvo za stvaranje svesti i agitacije operaisti su upotrebili „radničke ankete“, koncept koji je već Marks razvio. Participativna analiza „klasnog sastava“ u tzv. „militantnim istraživanjima“ od strane ili zajedno sa radnicima trebalo bi da razvije specifičnu tačku začetka efektivnih borbi.

Istorijska polazna tačka

Operaizam u Italiji je nastao u situaciji u kojoj mladi radnici nisu više osećali da ih zastupaju tadašnja komunistička partija i sindikati, jer ih nisu nisu interesovali konkretni problemi sa fabričkom disciplinom i što su pokušavali da se uklope u sistem. Tako je došlo do mnogih divljih štrajkova iz kojih je proistekao jedan široki društveni pokret. Masovni zamah društvenih pokreta "olovne jeseni" 1969. doveo je na scenu pored „masovnog radnika“ i nove subjekte. Iz teoretske i praktične kritike bilo gradskih indijanaca, feminista ili drugih društvenih aktera nastala je teza o "operaio/a sociale" (društvenom radniku, it.). Ovakva figura bila je u cetru teorije i prakse Autonomije posle raspada ultralevičarskih organizacija početkom sedamdesetih. Pokret autonomaša delovao je decentralistički, raznovrsno i militantno. Nakon što su ponovo planule društvene borbe 1977., italijanska država je masovno progonila i na kraju rasturila pokret uključujući tu i kriminalizaciju (direktna veza između oružanih grupa kao što su Crvene brigade i autonomaša bila je iskonstruisana od strane države i medija). Hiljade ljudi je uhapšeno pod optužbom za terorizam ili već samo zbog simpatije sa teroristima.

Teoretičari

Raniero Pancieri, Mario Tronti, Romano Alkati, Antonio Negri, Serđo Bolonja, Danijel Montaldi

Postoperaizam

Postoperaizam prati tradiciju italijanskog operaizma, ali povezuje njegov pristup sa teoretskim aspektima francuskog poststrukturalizma. Glavni pojmovi postoperaizma su imperija, bio-moć i bio-politika, imaterijalni rad, mnoštvo i suverenitet.

Poznati zastupnici su Antonio Negri, Majkl Hart i Mauricio Lacarato.