Operacija Kerberus

Operacija Kerberus
Deo Drugog svetskog rata
'Bojni krstaš Gnajzenau koji je učestvovao u Operaciji Kerberus'
Vreme 11. februar 1942 — 13. februar 1942. Mesto Engleski kanal Ishod nemačka taktička pobeda
Sukobljene strane
Nemačka	Ujedinjeno Kraljevstvo
Komandanti i vođe
Oto Cilijaks	Bertram Remzi
Jačina
2 bojna krstaša 1 teška krstarica 6 razrača 14 torpednih brodova 26 E-brodova 176 bombardera 252 lovca	6 razrača 3 eskortna razarača 32 motorna torpedna čamca 675 aviona
Žrtve i gubici
2 bojna krstaša oštećena 2 torpedna broda lakše oštećena 17 aviona 13 mrtvih 2 ranjena	1 razarač teško oštećen 42 aviona 40 mrtvih i nestalih 21 ranjen

Operacija Kerberus je veliki pomorski okršaj koji se odigrao tokom Drugog svetskog rata u kojem je nemačka pomorska eskadra sačinjena od bojnih krstaša Šarnhorst i Gnajzenau, teške krstarice Princ Eugen i većeg broja razarača, isplovila iz luke Brest, probila britansku blokadu u kanalu Lamanš i uplovila u svoju matičnu luku u Nemačkoj. Operacija Kerberus počela je tačno u 21.15 11. februara 1942. kada je iz Bresta isplovila nemačka eskadra koja je ostala nezapažena 12 časova sve dok se nije približila Doverskom tesnacu. Uprkos brojnim napadima od strane britanskog RAF-a, britanske mornaričke avijacije i obalske artiljerije, operacija je uspešno okončana kada su svi nemački brodovi 13. februara uplovili u nemačke luke.

Plan operacije

Po okončanju gusarskog rata u Atlantiku, nemački bojni krstaši Šarnhorst i Gnajzenau uplovili su 22. marta 1941. u francusku luku Brest. Nemačka teška krstarica Princ Eugen uplovila je u luku Brest 1. juna 1941. nakon učestvovanja u operaciji Rajnburg. U luci Brest su izvršene neophodne popravke i brodovi su snabdeveni gorivom. Međutim, kako se luka nalazila u dometu savezničkih bombardera, nemački brodovi bili su izloženi stalnim napadima iz vazduha. Imajući to u vidu, Hitler je naredio nemačkoj mornarici da ove brodove vrati u njihove baze u Nemačkoj. Nemački admiralitet je prilikom planiranja operacije izneo predlog da maršruta za povratak brodova u Nemačku ide kroz Danski tesnac, ali je u razmatranje bila uzeta i mogućnost da se brodovi u Nemačku vrate najkraćim pomorskim putem kroz Engleski kanal.

Dilema je ubrzo razrešena kada je Hitler odlučio da se brodovi probiju kroz Engleski kanal, a planiranje operacije povereno je nemačkoj pomorskoj komandi Zapad sa sedištem u Parizu. Iako je operacijom trebalo da komanduje nemački admiral Oto Cilijaks koji je komandovao pomorskom eskadrom u luci Brest (za admiralski brod izabrao je Šarnhorst), odgovornost za planiranje operacije bila je na admiralu Alfredu Salvahteru iz nemačke pomorske komande Zapad.

Pošto je operaciju naredio lično Hitler, brzo su obezbeđena sva potrebna sredstva za njenu realizaciju. Očišćeni su prolazi kroz minska polja u Engleskom kanalu, obezbeđene su dodatne stanice za ometanje britanskih radara na obali kanala, nemačke podmornice su bile zadužene za redovno izveštavanje o meteorološkoj situaciji, nekoliko razarača hitno je upućeno u Brest kako bi se pojačala pratnja eskadre, a Luftvafe je obećala stalnu lovačku zaštitu kojom je trebalo da komanduje nemački lovački as Adolf Galand koji je redovno prisustvovao sastancima sa predstavnicima nemačke mornarice na Šarnhorstu.

Admiral Cilijaks koji je lično bio veoma skeptičan po pitanju uspeha operacije Kerberus, imao je i drugih problema. Brodovi pod njegovom komandom nisu bili one iste borbene mašine koje su se od početka rata uspešno suprotstavljale britanskoj ratnoj mornarici. Zbog nedostatka stručnog osoblja, u Brestu su izvršene samo neophodne popravke. Međutim, moral nemačkih posada je bio na visokom nivou. Lokalno stanovništvo primetilo je obimne pripreme za pokret nemačkih brodova. Kako bi stvorili zabunu u pogledu pravca kretanja eskadre, Nemci su raširili lažne glasine da će eskadra zaploviti ka južnom Atlantiku. U prilog tome, članovi posade pojavljivali su se u gradu u tropskim uniformama i sa tropskim šlemovima na glavama, a francuski lučki radnici utovarivali su na brodove čitave tovare buradi sa uljem na kojima je pisalo „za upotrebu u tropskim predelima“.

Britanska reakcija

Glavnokomandujući britanske Kraljevske mornarice viceadmiral Bertram Remzi imao je na raspolaganju šest razarača, od kojih je četiri trebalo da bude u stalnoj pripravnosti na ušću reke Temze, ali se oni nisu nalazili na predviđenoj poziciji. Takođe, u sastavu raspoloživih britanskih snaga bila su i tri eskortna razarača klase Hant, koji nisu bili naoružani torpedima i nisu predstavljali opasnost za kapitalne nemačke ratne brodove dok je flotila sačinjena od 32 britanska torpedna čamca stacionirana u Doveru i Remzgejtu pod komandom Remzija, morala da računa na prisustvo nemačke flotile brzih E-brodova slične namene. Zbog različitih razloga avioni RAF-a, mornaričke avijacije i Bombarderske komande nisu bili u mogućnosti da pruže efikasnu vazdušnu podršku.

Jedan od glavnih uzroka britanske nespremnosti bio je taj što su sve britanske službe očekivale da će tajming operacije biti takav da nemački brodovi kroz najopasniji deo maršrute, Doverski tesnac (u kojem bi brodovi ušli u domet britanske obalske artiljerije) prođu tokom noći. Međutim, Nemci su smatrali da je potrebno iskoristiti element iznenađenja dok god je moguće neprimećeno napustiti luku Brest tokom noći i na taj način izbeći da britanske snage budu unapred upozorene 12 sati pre ulaska nemačkih brodova u Doverski tesnac. Početak nemačke operacije zatekao je britance nespremne. Noćne patrole britanskog mornaričkog vazduhoplovstva nisu primetile da su nemački brodovi napustili Brest zbog neispravne radarske opreme. Prve indikacije da se događa nešto neuobičajeno potekle su od britanske obalske radarske stanice koja je uočila visok nivo aktivnosti nemačkog vazduhoplovstva. Nemačke brodove u kanalu prvo su opazila dva pilota Spitfajera koja su imala izričito naređenje da održavaju radio tišinu (a na pripremi pred let nisu instruirani da vrše potragu za nemačkim ratnim brodovima), zbog čega o svom otkriću nisu obavestili svoje pretpostavljene sve do povratka u bazu.

Nije se moglo pretpostaviti da će Lovačka komanda prva uočiti nemačke brodove u kanalu zbog čega je izgubljeno značajno vreme dok je izveštaj o njihovom kretanju stigao do Bombarderske komande i Kraljevske mornarice. Nekoordinirani napadi od strane flotile torpednih čamaca i šest zastarelih dvokrilnih torpednih aviona tipa Feri Sordfiš mornaričkog vazduhoplovstva nisu imali nikakvog efekta. Ipak, hrabrost pilota Sordfiša steći će priznanje na obe strane. Remzi će kasnije napisati: „Po mom mišljenju, hrabri nalet tih šest Sordfiš aviona predstavlja jedan od najsvetlijih primera samopožrtvovanja i posvećenosti dužnosti ikada viđenih u ratu“, dok je Cilijaks izjavio: „Noćni napad šačice zastarelih aviona, kojima su upravljali ljudi čija hrabrost prevazilazi bilo koji postupak obe sukobljene strane toga dana“.

Odgovor Bombarderske komande RAF-a je bio usporen; samo 39 od 242 bombardera koja su učestvovala u akciji uspelo je da locira i napadne nemačke brodove, ali bez ikakvog uspeha. Pored bombardera, u akciji je učstvovalo i 398 Spitfajera i Harikena Lovačke komande koji su 12. februara 1942. izvršili više borbenih letova. U akciji je ukupno učestvovalo 675 aviona RAF-a (398 lovaca, 242 bombardera i 35 aviona obalske komande) koji su imali zadatak da pronađu i napadnu nemačku flotu.

U podne 12. februara 1942 u akciju je stupila i britanska obalska artiljerija. Baterija Južni Forlend koja je bila opremljena novim radarom K-tipa počela je praćenje nemačkih brodova iz sastava Grupe Brest koji su se kretali kanalom u pravcu rta Gri Nez. U 12:19 ispaljena je prva salva; kako je maksimalna vidljivost iznosila jedva 5 mi (8,0 km), nije postojala mogućnost korekture gađanja. Odraz nemačkih brodova na radaru jasno je pokazivao da se nemački brodovi kreću cik-cak kako bi izbegli britansku vatru. Baterija je nastavila sa dejstvom iako nije postojala mogućnost da se izvrši potrebna korekcija vatre. Nemački brodovi, koji su se kretali brzinom od 30 nautičkih milja ubrzo su izašli iz zone dejstva britanske obalske baterije koja je na njih bezuspešno ispalila ukupno 33 granate.

Šest razarača koji su dodeljeni Razmiju bili su nespremni za akciju. Umesto da se nalaze na predviđenim pozicijama oni su bili u Severnom moru gde su imali bojevo gađanje. Nakon prijema naređenja uputili su se punom brzinom ka jugu ali su zakasnili i uspeli su samo da ispale torpednu salvu u pravcu nemačkih brodova. Ni jedno britansko torpedo nije pogodilo cilj, ali je vatra sa nemačkih brodova Gnajzenau i Princ Eugen teško oštelila britanski rararač HMS Vuster. Nekoliko salvi sa Gnajzenaua u potpunosti je uništilo desnu stranu komadnog mosta kao i kotlove br. 1 i 2. Vatra sa Princa Eugena pogodila je četiri puta razarača koji se zapalio. Kapetan Fein je sa komadnog mosta Gnajzenaua naredio prekid vatre verujući da razarač tone.

Ishod

Kasno izjutra, 13. februara 1942 admiral Cilijaks poslao je poruku admiralu Salvahteru u Pariz: „Dužnost mi je da vas izvestim da je Operacija Kerberus u potpunosti uspela.“

Britansko vazduhoplovstvo i ratna mornarica su tokom neuspelog pokušaja sprečavanja proboja nemačke pomorske grupe Brest kroz kanal pretrpeli značajne gubitke. Jedan razarač je teško oštećen, a oborena su 42 britanska aviona. Nemački gubici bili su iznenađujuće mali: Šarnhorst je dva puta naleteo na minu, u visini Flašinga i Amelanda, ali je 13. februara 1942 u 10.00 bezbedno uplovio u luku Vilhelmshafen (oštećenja od mina popraveljna su u roku od 3 meseca). Gnajzenau je takođe nalete na minu u visini Teršelinga ali je pretrpeo neznatno oštećenje kada je magnetna mina koja je eksplodirala na nekoliko metara od trupa broda, napravila manji otvor u njegovom desnom boku onesposobivši pritom jednu od njegovih turbina. Posadi je trebalo 30 minuta da osposobi brod za plovidbu, pa je zajedno sa srećnim Princ Eugenom koji nije pretrpeo nikakva oštećenja (prilikom britanskog vazdušnog napada poginuo je jedan član posade) nastavio plovidbu u pravcu Nemačke. Samo 11 dana kasnije Gnajzenau će biti teško oštećen tokom bombardovanja luke Kil od strane britanskih bombardera. Nemački torpedni brodovi T13 i Jaguar pretrpeli su manja oštećenja od fragmenata bombi i mitraljeske vatre od čega su na Jaguaru ranjena dva, a poginuo je jedan član posade. Luftvafe koja je sve vreme trajanja operacije pružala vazdušnu podršku nemačkom pomorskom sastavu izgubila je 17 aviona i 11 pilota.

Uspeh operacije izazvao je talas oduševljenja širom Nemačke ali su članovi posada brodova koji su u njoj učestvovali bili isuviše premoren da bi učestvovali u veselju.

U Britaniji je raspoloženje bilo prilično tmurno. U uvodniku Londonskog tajmsa pisalo je: Vice admiralu Cilijaksu pošlo je za rukom ono što nije uspelo ni vojvodi Medini Sidoniji. Ovako ozbiljan udarac ponosu naše mornarice nije se dogodio još od 17 veka ........ Označio je kraj legende kraljevske mornarice po kojoj u ratno vreme ni jedana neprijateljska flota neće moći da prođe kroz ono što sa ponosom zovemo Engleski kanal.

Ipak, Stiven Roskil će primetiti: „Komanda nemačke mornarice je, nakon sabiranja rezultata operacije došla do zaključka da se radilo o taktičkoj pobedi, ali i strateškom porazu. Tri moćna ratna broda koja su u njoj učestvovala nisu više mogla da dejstvuju protiv savezničkih konvoja u Atlantiku, već su dodeljena odbrani Norveške od moguće savezničke invazije. Prepad na Sent Nazer, koji će uslediti nekoliko nedelja kasnije, u potpunosti će otkloniti pretnju koju su nemački kapitalni ratni brodovi predstavljali za saveznički pomorski saobraćaj u Severnom Atlantiku.

Literatura

• Gerhard, Koop; Klaus-Peter, Schmolke; Brooks, Geoffrey (2001). Heavy Cruisers of the Admiral Hipper Class: The Admiral Hipper, Blucher, Prince Eugen, Seydlitz and Lutzow. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-332-9. .
• Potter, John Deane. FIASCO The Break-out of the German Battleships. New York: Stein and Day Publishers. 1970.
• Roskill, Stephen Wentworth. The War at Sea. London: Her Majesty's Stationery Office. 1956.

Spoljašnje veze

• Operacija „Kerberus“ 11-13. februar 1942 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. februar 2009)