Pređi na sadržaj

Operacija Opera

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Operacija Opera
Deo Izraelsko-arapskog konflikta

Mapa napada
Vreme7. jun 1981.
Mesto
Nuklearni reaktor Osirak, Irak
Ishod Razoren irački reaktor
Sukobljene strane
 Izrael  Irak
Jačina
14 aviona PVO - nepoznat broj
Žrtve i gubici
nema 10 iračkih vojnika
1 Francuz

Operacija Opera (nekada nazivana i Operacija Vavilon ili Operacija Ofra) je bila izraelska vazdušna kampanja na irački nuklearni reaktor Osirak.

Kasnih sedamdesetih, Irak je kupio nuklearni reaktor tipa Oziris od Francuske. Izraelska vojna obaveštajna služba je pretpostavila da je to bilo zbog proizvodnje plutonijuma radi daljeg razvijanja iračkog nuklearnog programa. Izrael je takođe verovao da će leto 1981. biti zadnja šansa za uništavanje reaktora, a da se ne ugrozi iračko civilno stanovništvo nuklearnim zagađenjem. Nakon tog trenutka, reaktor bi bio napunjen nuklearnim gorivom.

7. juna 1981, odred izraelskih F-16 A aviona, uz pratnju F-15 A aviona, je bombardovalo i teško oštetilo reaktor Osirak.

Pozadina

[uredi | uredi izvor]

Upotreba nuklearne energije u Iraku ima relativno dugu istoriju. Postrevolucionarni Irak je još šezdesetih godina počeo da gradi svoj nuklearni potencijal, tačnije 1963. kada je s radom počeo nuklearni reaktor koji su dopremili Sovjeti i koji je služio svrsi do 1969. godine. Irak je početkom sedamdesetih pokušao da nabavi nuklearni reaktor od Italije koja je odbila irački zahtev, ali je 1975. dobijen pozitivan odgovor od Francuske koja se pokazala spremnom da Iraku proda nuklearni reaktor, prvobitno namenjen civilnoj svrsi, koji je međutim mogao da posluži i za testiranje nuklearnih materijala i proizvodnju obogaćenog uranijuma. Francuzi su reaktor nazvali Osirak po kombinaciji imena egipatskog boga Ozirisa i reči Irak, dok je za Iračane nuklearni reaktor nosio oznaku Tarmuz I. Gradnja reaktora vrednog 275 miliona dolara počela je 1977. godine. Osim gradnje i projektovanja reaktora, Francuska je osigurala i tehničku podršku, kao i 12 kg uranijuma-235. Osirak je imao snagu 40 MW i podignut je u nuklearnom središtu al Tuvajta, južno od glavnog grada Bagdada. Reaktor je koristio visokoobogaćeni uranijumom koji je pored ostalog bio podoban za razvoj i proizvodnju atomskog oružja. Iako je Irak pred međunarodnom javnošću gradnju nuklearnog reaktora opravdao mirnodopskim ciljevima, kao jedan od najvećih izvoznika nafte malo je verovatno da je iračko vođstvo dugoročno razmatralo upotrebu nuklearne energije isključivo u civilne svrhe. Međutim, Irak je bio vrlo kooperativan s međunarodnom zajednicom u pogledu nadzora nad upotrebom nuklearne energije, pa je od 1969. godine i potpisnik Sporazuma o zabrani trgovine nuklearnim materijalom, a početkom programa Osirak 1976. dopustio je nadzor nad programom inspektorima Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA). Poslednja inspekcija IAEA je obavljena u januaru 1981. nedugo uoči izraelskog vazdušnog udara. Za razliku od Iraka, izraelski nuklearni potencijali nisu bili otkriveni za javnost, niti je Izrael potpisao Sporazum o zabrani trgovine nuklearnim materijalima, a zanimljivo je da je Francuska za Izrael sagradila nuklearni reaktor identičan Osiraku.

Napasti reaktor?

[uredi | uredi izvor]

Mogućnost da neka arapska zemlja stekne nuklearni potencijal predstavljala je prvorazrednu opasnost za izraelsku nacionalnu sigurnost, kao i izazov opstanku izraelske države. Jačanje iračke vojne moći krajem sedamdesetih sa zebnjom je posmatrano u Izraelu. Irak je brzo gradio svoje oružane snage, pa je uoči izbijanja Iračko-iranskog rata držao 190 hiljada vojnika pod oružjem, i raspolagao sa 2.200 tenkova i 450 aviona. Uvrštenje nuklearnog oružja u postojeći irački vojni arsenal iz temelja bi izmenilo strateške odnose na Bliskom istoku.

U julu 1979. na čelu Iraka predsednika el Bakra je nasledio mladi Sadam Husein, čija je agresivna politika već sledeće godine rezultovala ratom s Iranom. Početkom osamdesetih opala je iračka kooperativnost s inspekcijama IAEA, što je potvrdilo sumnje Tel Aviva da se irački nuklearni program kreće u drugom smeru. Izrael su zabrinjavali i bliski odnosi između Iraka i Pakistana, koji je u to vreme takođe užurbano radio na svojoj nuklearnoj bombi i čija bi tehnička pomoć Iraku u realizaciji projekta premostila nekoliko godina potrebnih za razvoj takvog ambicioznog cilja. Uzevši sve to u obzir, izraelske obaveštajne službe procenile su kako vreme potrebno da Irak dođe u posed nuklearnog oružja varira između deset i samo dve godine.

Gradnja reaktora Osirak u al Tuvajti dugo je bila visokorangirana tema izraelske politike - prvo se njome bavila laburistička vlada s mandatom od 1974. do 1977, a potom i desni Likud koji je sastavio vladu 1977. godine. Laburisti su se uglavnom oslanjali na političke metode u rešenju problema iračkog nuklearnog programa, pre svega diplomatskim pritiskom na Francusku da obustavi tehnološku pomoć Iraku. No, dolaskom Likuda na vlast izraelski odnos prema problemu reaktora Osirak se menja. Novi izraelski premijer Menahem Begin zaključio je da tako važno pitanje za nacionalnu sigurnost ne sme biti prepušteno slučaju ili volji Francuske pa su izraelske tajne službe već 1979. izvele diverziju delova reaktora u proizvodnji na teritoriji Francuske. Nakon što irački nuklearni program time ipak nije zaustavljen, jedina preostala mogućnost bila je uništavanje reaktora na iračkom tlu. Međutim, napad na iračku teritoriju povlačio je ozbiljne međunarodno-pravne i vojne posledice, uključujući i mogućnost iračke odmazde na Izrael, kao i sigurnu osudu napada u međunarodnoj zajednici. Još jedna činjenica dovodila je u pitanje isplativost napada na irački nuklearni reaktor - mirovni proces s Egiptom. Naime, postojala je mogućnost da akcija ugrozi odnose Izraela s njegovim najtežim arapskim neprijateljem Egiptom, koji su nakon potpisivanja Kemp Dejvidskog sporazuma bili u uzlaznoj putanji. Na teškoj debati u izraelskoj vladi početkom juna 1981, na kojoj se raspravljalo o pitanju Osiraka, donesena je odluka da se izvede vazdušni napad na irački nuklearni reaktor. Za Begina, koji je preživio Holokaust, gradnja Osiraka za jevrejski narod bila je jednaka tehnološki unapređenoj verziji Hitlerovog konačnog rešenja. Međutim, prema nekim procenama, osim strateškog imperativa koji je nalagao nužnost napada na Osirak, Begina je u donošenju odluke o napadu i njegovom datumu vodio puki politički pragmatizam. Naime, njegov Likud je stajao loše u predizbornim procenama uoči predstojećih parlamentarnih izbora, pa se očekivalo da uništenje iračkog nuklearnog reaktora sasvim sigurno ojača podršku izraelskih birača Beginovoj stranci. Izraelska akcija imala je i određeni vremenski pritisak. Naime, morala je biti izvedena pre nego što obogaćeni uranijum stigne u proizvodnju u Osirak, budući da bi uništenje reaktora u kojem se proizvodi uranijum izazvalo veliku ekološku i ljudsku katastrofu, i dovelo do nesagledivih političkih posledica za Izrael.

Napad na reaktor na tragu je izraelske vojne doktrine koja se oslanjala na preventivni napad i koja se najbolje ogledala u udaru na okolne arapske zemlje u trećem Izraelsko-arapskom ratu 1967, i u odlučnoj akciji oslobađanja talaca iz otetog aviona u Entibu 1976. godine. Nuklearni reaktor Osirak je pre izraelskog vazdušnog napada u junu 1981. već jednom bio meta vazdušnih napada. Osim spomenute diverzije izraelskih tajnih agenata, koji su na francuskom tlu uništili komponente reaktora u izgradnji, 30. septembra 1980. tokom Iračko-iranskog rata, iranski je borbeni avion raketirao i lakše oštetio Osirak.

Izraelski F-16 koji je učestvovao u napadu na Osirak 1981. godine

Izraelski planeri detaljno su isplanirali akciju uništenja iračkog nuklearnog reaktora, za šta su odabrani najbolji piloti moćnog Izraelskog ratnog vazduhoplovstva. Lokacija reaktora nalazila se otprilike 1.100 kilometara vazdušne linije udaljena od Izraela, što je zahtevalo dugi let preko neprijateljske teritorije, pa su za uspešno izvođenje sprovedene opsežne pripreme koje su uključivale i vežbu dugotrajnog leta na trasi te dužine, kao i gađanje sličnog objekta. Grupa od osam izraelskih vazduhoplova F-16, namenjenih za uništenje cilja, i šest letelica F-15, koje je trebalo da im pruže vazdušnu podršku, uzletela je 7. juna 1981. u 15:55 po lokalnom vremenu iz vazdušne baze Ecion na jugu Izraela. Nakon niskog leta vazdušnim prostorima Jordana i Saudijske Arabije, kako bi izbegli radare arapskih zemalja, u popodnevnim satima izraelski avioni su stigli do mete. Nakon identifikacije cilja, u 17:55 sati prvi je izraelski avion raketirao nuklearni reaktor, nakon čega je cilj bombardovalo preostalih sedam F-16. Iračka protivvazdušna odbrana bila je zatečena napadom i nije stigla da pravovremeno reaguje, pa je u samo osamdeset sekundi reaktor Osirak uništen.

Povratak letelica u Izrael protekao je u redu, pa se svih četrnaest izraelskih aviona uspešno vratilo u polaznu bazu. Izraelski vazdušni napad imao je 11 žrtava - život je izgubilo 10 iračkih vojnika i jedan francuski tehničar koji je radio na održavanju. Vesti o izraelskom napadu na irački reaktor Osirak objavljene su u medijima tek 24 sata nakon što je napad izveden, a zanimljivo je da je Irak tek tada priznao da se napad dogodio. Izraelska je vojska s dozom ironije saopštila da je napadom nuklearni duh Bagdada vraćen natrag u bocu.

Sasvim očekivano, izraelska akcija naišla je na oštre reakcije u inostranstvu, a napad je osudilo i Savet bezbednosti Ujedinjenih naroda uz glas čvrstog izraelskog saveznika, Sjedinjenih Država. Izraelu, koji je i sam vredno radio na svom nuklearnom programu, u međunarodnoj su javnosti zamerana dvostruka merila.

Reaktor Osirak je u izraelskom vazdušnom napadu u potpunosti uništen, a gubitak reaktora značio je težak udarac iračkom nuklearnom programu od kojeg se Irak nikad nije u potpunosti oporavio. Uprkos tome, Sadam Husein nije nameravao da odustane od nuklearnog programa, pa je zatraženo od Francuske da obnovi reaktor. Irački zahtjev za obnovom Osiraka francuska vlada je prvobitno prihvatila, međutim Pariz se kasnije povukao, a 1984. godine objavljuje da je nuklearna saradnja Francuske i Iraka okončana. Ostavši bez reaktora Osirak, Irak je osamdesetih godina bio prisiljen da se okrene se manje ambicioznom procesu obogaćivanja uranijuma elektromagnetskom separacijom izotopa.

Mesto na kojem se nuklearni reaktor nalazio zatvoreno je nakon napada, pa se i dalje nalazilo pod nadzorom inspektora IAEA. Iako su inspektori UN-a nakon Zalivskog rata 1991. godine pronašli dokaze iračkih namera razvoja nuklearnog oružja, nisu pronađeni čvrsti dokazi o postojanju programa pre 1981. godine, odnosno dokazi o nameri upotrebe Osiraka u vojne svrhe. Iako izvan funkcije, irački reaktor Osirak bio je visokorangirana meta savezničkih aviona tokom Zalivskog rata pa je tada i treći put bio meta vazdušnog napada. Angloameričkom invazijom Iraka 2003. godine iračkom nuklearnom programu u potpunosti je došao kraj.

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]

Napomena: Ovaj tekst ili jedan njegov deo je preuzet sa veb sajta hrvatskog časopisa Hrvatski vojnik. Vidi dozvolu.