Organizacija vlasti i pravo ustaničke Srbije

Istorija ustaničke Srbije može se podeliti na tri perioda: vreme Prvog srpskog ustanka (1804-1813), Hadži Prodanove bune (1814) i Drugog srpskog ustanka (1815). To je, ujedno, period najdužeg rata koji je Srbija vodila protiv Turaka u borbi za samostalnost. Radi se o vremenu nastajanja srpske države, tokom kojeg se ona izborila, po okončanju Drugog ustanka, za dugo željenu i hrabro osvojenu autonomiju, prošavši kroz različite stupnje u razvoju svoje državne organizacije i pravnog sistema, čije su specifičnosti ovaj proces pratile.

Centralni organi Srbije za vreme Prvog srpskog ustanka bili su vrhovni vožd, Skupština starešina i Praviteljstvujušči sovjet, uz lokalne civilne i vojne organe vlasti. Na čelu sa vrhovnim voždom, ovi organi bili su nosioci zakonodavne, izvršne i sudske vlasti u državi, u onoj meri u kojoj su to dozvoljavale državne prilike i odnos snaga među njima. Doba Prvog srpskog ustanka iznedrilo je tri ustavna zakona, iz 1805, 1808. i 1811. godine, kojima se težila uspostaviti stabilna pravna organizacija. Uz njih, važan deo pravnog sistema Srbije Prvog srpskog ustanka bile su odredbe i drugih akata, poput Zakona prote Mateje, Karađorđevog zakonika i ruskih rešenja ustavnog pitanja u Srbiji.

Period nakon Drugog srpskog ustanka obeležio je sporazum sklopljen 1815. godine između vožda Miloša Obrenovića, koji preuzima titulu kneza, sa srpske strane, i Marašli-Ali paše, sa turske. Ovaj sporazum postavio je nove temelje državnoj organizacije Srbije nakon ustanka i poslužio kao osnova kasnijih hatišerifa iz 1829, 1830. i 1833. godine i prvih ustava Srbije.

Prvi srpski ustanak

Organizacija vlasti

Skupština starešina

Skupština starešina je prvi put sazvana prilikom proglašenja vođe Prvog srpskog ustanka, u vidu zbora u Orašcu 1804. godine. Dva meseca kasnije održana je i Skupština u Ostružnici, na kojoj su donete važne odluke koje su se ticale budućnosti ustaničke države.

Sastav Skupštine i mesto na kojem će ona biti održana određivao je vrhovni vožd. Glavnu reč su, pored njega, imale i velike vojvode, koje su u njenom radu učestvovale, te su ove skupštine imale karakter vojvodskih, starešinskih skupština. Otuda i njihov naziv Skupštine starešina.

Kako su za vreme Prvog srpskog ustanka, po prirodi stvari, bila česta ratna zbivanja, ove skupštine nisu sazivane redovno, nego prema potrebi. Sastajale su se najmanje jedanput godišnje i odlučivale o najvažnijim državničkim pitanjima, kao i pitanjima vojne organizacije. One su imale važnu ulogu kada je reč o ratnim planovima, sastavljanju molbi za sultana i diplomatskim odnosima sa velikim silama. Takođe su učestvovale u donošenju ustavnih zakona, odlučivale o razrezivanju danka, uređivanju sudstva i drugih oblika državne vlasti, obavljale izbor civilnih i vojnih organa vlasti i slično.

Vrhovni vožd

Neposredno nakon događaja poznatog u istoriji pod imenom „seča knezova“, koji predstavlja pogubljenje istaknutih ličnosti srpske države od strane Turaka i koji se odigrao početkom februara 1804. godine, održan je zbor u Orašcu, čime je učinjen korak ka podizanju Prvog srpskog ustanka. Na zboru je učestvovalo oko 300 ljudi sa užeg šumadijskog područja, a za vođu ustanka je odabran, pošto su ponudu odbili Stanoje Glavaš i Teodosije Marićević, Karađorđe Petrović, čime je on postao centralna ličnost ustanka.

Usled vojnih uspeha koji su brzo po podizanju ustanka usledili pod njegovom komandom, Karađorđe je nastojao da postane nosilas čitave državne vlasti, čemu su se oštro suprotstavljale velike vojvode i drugi viđeniji činovnici. Tako je Karađorđe 1808. godine priznat za „prvog i vrhovnog srpskog predvoditelja“, kada je ustavnim zakonom dobio i pravo nasleđivanja te titule, da bi 1811. godine osigurao za sebe neograničenu vlast nakon što mu je Skupština starešina potvrdila zvanje vrhovnog vožda i nasledno pravo. Na ovaj način je učinjen korak ka stvaranju dinastije, što nije prošlo bez otpora među vojvodama i drugim Karađorđevim protivnicima. Ipak, suprotstavljanje opozije, predvođene isprva Jakovom Nenadovićem i potom Milenkom Stojkovićem, vrhovni vožd je uspeo da suzbije.

Nadležnost vrhovnog vožda obuhvatala je komandovanje vojskom, obavljanje poslova diplomatske prirode i postavljanje najvažnijih državnih činovnika. Pored toga, vrhovni vožd je bio nosilac, kako zakonodavne, tako i upravne i sudske vlasti, koju je vršio uz pomoć Praviteljstvujušćeg sovjeta i Skupštine starešina.

Praviteljstvujušči sovjet

Praviteljstvujušči sovjet, uz vrhovnog vožda i Skupštinu starešina, ubraja se među najvažnije organe ustaničke Srbije. U tom periodu je poznat i pod nazivima Narodni Sovjet, Sinod, Senat i slično. Osnovan je avgusta 1805. godine na Skupštini u Borku, usled pritisaka da se ograniči vlast vrhovnog vožda. Ipak, njegovog uticaja nije mogao u potpunosti da se oslobodi: svoju nadležnost je delom obavljao zajedno za vrhovnim voždom.

Prvi predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta bio je prota Mateja Nenadović. Kao nosilac te funkcije, on je odabrao prve članove ovog tela, da bi potom nahije izabrale sopstvene predstavnike, čiji se broj vremenom ustalio na 12. Sastav i nadležnost Praviteljstvujuščeg sovjeta, ipak, menjali su se tokom ustaničkog razdoblja, u zavisnosti od toga kakav je bio odnos snaga između vrhovnog vožda i istaknutih vojvoda, protivnika njegovog režima, koje su težile da njegovu vlast ograniče. Osnivanje Praviteljstvujuščeg sovjeta slikovito je predstavio Vuk Karadžić, opisavši ga kao „otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti“.

Civilni i vojni organi vlasti

Za vreme Prvog srpskog ustanka paralelno su postojale i civilna i vojna vlast.

Kada je reč o civilnoj vlasti, nju su činili predstavnici knežinske samouprave koji su, po proterivanju Turaka, preuzeli na sebe dužnosti organa srpske državne vlasti, u okviru nadležnosti knežinskih samouprava, mimo posebnih imenovanja. Ipak, u nekim olobođenim krajevima, Karađorđe sam postavljao knezove.

Vreme Prvog srpskog ustanka, praćeno brojnim bitkama, obeležili su, shodno tome, svojom važnom ulogom, predstavnici vojne vlasti, kojima je pripadala faktička državna vlast, jer su upravo oni predstavljali temelj snage i pokret otpora ustaničke Srbije. Vojna vlast je isprva bila spojena sa civilnom vlašću, te su se mnoge starešine potpisivale kao „knez i vojvoda“, što su znači da su bili i civilni i vojni upravnici starešina i nahija, da bi tek ustavnim zakonima iz 1808. i 1811. godine vojna vlast bila odvojena od civilne, i to čak i tada ne u potpunosti.

Vojvode su, najčešće, upravljale jednom nahijom, mada su pod svojom vlašću mogle imati i neku veću teritoriju. Hijerarhijski posmatrano, ispod vojvoda su u organizaciji vojne vlasti bile podvojvode (veliki kapetani), zatim buljubaše (kapetani), koji su bili starešine knežina ili grupe sela, te male buljubaše, kao starešine sela.

Vojna organizacija ustaničke Srbije 1811. godine uspostavljena je na sledeći način: na čelu se nalazio vožd, koga slede popečitelj vojni, glavnokomandujući iznutra, glavnokomandujući, komandant, vojvoda, gradski komandant, kapetan, kaplar, momak i vojnik.

Sudska vlast

Uporedo sa podizanjem Prvog srpskog ustanka, javila se potreba i za temeljnim uspostavljanjem sudske organizacije. Tako je na pomenutoj Skupštini starešina u Ostružnici održanoj aprila 1804. godine Karađorđe izdao naredbu da starešine dođu sa dvojicom-trojicom istaknutih ljudi koji bi bili izabrani za sudije jer se „bez sudova opstati ne može“.

Tako je Praviteljstvujušči sovjet naredne, 1805. godine, doneo važan zakonik o sudu, naziva Učreždenije sudejstv, kojim je osnovan sistem četvorostepenog sudstva: ustanovljeni su seoski sud, knežinski sud, nahijski sud i Veliki narodni sud, odnosno Praviteljstvujušči sovjet. Novo sudsko uređenje sprovedeno je nakon reogranizacije Sovjeta 1811. godine, čime je osnovan Veliki vilajetski sud. Na njegovom čelu se nalazio vilajetski sudija, koji je ujedno bio i ministar pravosuđa. Ovaj sud bio je sud drugog stepena, koji je sudio po žalbama na presude magistrata, prvostepenih sudova, ali je sudio i za neka teška krivična dela kao prvostepeni sud: za krivična dela ubistvo, pljačku, hajdučiju, zloupotrebu vlasti i slično.

Ipak, sudska vlast se za vreme Prvog srpskog ustanka nije pokazala kao neprikosnovena, jer je vožd imao da utiče na njen rad, čak i da poništava odluke koje bi sudovi doneli.

Nakon sloma Prvog srpskog ustanka, propada i organizacija sudstva za njegovo vreme uspostavljena.

Ustavno pitanje

Počeci srpske ustavnosti

Temelje pravne organizacije na kojoj je počivala ustanička Srbija, i na čijim su osnovama kasnije sazrevali njeno državno ustrojstvo i pravni poredak, postavio je svojim pravnim tekstovima Božidar Grujović, poznat i pod imenom Teodor Filipović. U pitanju su tzv. Za pamjat i Slovo, dva akta koja su se odnosila na pravnu organizaciju Praviteljstvujuščeg sovjeta, čiji je Grujović 1805. godine postao prvi sekretar, i vrhovnog vožda kao centralnog organa vlasti. Upravo na osnovu tih tekstova Skupština održana u Smederevu iste godine donela je i prvi ustavni zakon u vidu nekoliko pravnih akata.

Zakon prote Mateje

U svojim „Memoarima“, prota Mateja Nenadović opisuje na koji način je izradio svoj Zakon, 1804. godine. Kao uzor mu je poslužila tzv. moskovska Krmčija iz 1787. godine u štampanom obliku. Nema dokaza da je Zakon primenjivan na teritoriji cele Srbije; verovatno se primenjivao samo u Valjevskoj nahiji.

Prota Mateja je u svom Zakoniku predvideo sledeća krivična dela i kazne za njih:

→ Ubistvo. Za ovo delo bila je predviđena smrtna kazna;

→ Otmica devojke. Kažnjavala se trčanjem kroz šibe (kazna za ženika, kuma i starog svata) i batinanjem štapom za ostale koji su otmici učestvovali;

→ Krađa domaće životinje. Kazna je bila batinanje štapom, kao i novčana kazna u visini dvostruke vrednosti ukradene životinje;

→ Bekstvo iz vojske. Kazna je bila trčanje kroz šibe;

→ Bekstvo sa straže. Kazna je bilo streljanje;

→ Krivokletstvo. Davanje lažnog iskaza ili lažno zaklinjanje kažnjavalo se batinanjem štapom, novčanom kaznom i gubitkom časti i ugleda; Prihvatanje za oružje pri svađi ili psovci. Kazna je bila batinje štapom.

Prvi ustavni zakon

Prvi ustavni zakon donet za vreme Prvog srpskog ustanka vezuje se za 1805. godinu. Njime su regulisani odnosi između vožda i Praviteljstvujuščeg sovjeta, pri čemu je svaki od organa dobio izvesna prava. Ovim ustavnim zakonom je uređeno i pitanje sudstva: potvrđen je status svetovnih i svešteničkih sudova i propisan sudski postupak. Na kraju jedne od uredaba ovog ustavnog zakona, reči zakonodavca bile su: „Ovo se zove serbska sloboda!“

Rusko rešenje ustavnog pitanja

Diplomatska aktivnost ruske strane, ponajviše pukovnika Paulučija i Konstantina Rodofinikina, predstavnika Rusije u Srbiji, rezultirala je predlaganjem nekoliko akata koji su predviđali na koji način treba urediti ustavno uređenje srpske države.

Ideja Paulučijeve konvencije iz 1807. godine zasnivala se na pružanju pokroviteljstva Srbiji od strane Rusije. Ovom konvencijom je predviđeno u Srbiji budu osnovani ruski garnizoni, da Rusija u Srbiju pošalje sposobnog „zemljeupravitelja“ i slično. Ovaj akt, ipak, nije zaživeo: pod izgovorom da je izgubio pečat, a u stvari smatrajući da uređenje koje je ovaj akt predlagao ne bi bilo u interesu Srbije, vožd Karađorđe nije pristao da njegovu potvrdu. To je zbog toga što bi, drugim rečima, prema merilima ovog akta, Srbija bila uređena kao kakva ruska gubernija.

Predlog Konstantina Rodofinikina, ustavni akt koji je poneo naziv „Osnovanije praviteljstva serbskago“, takođe iz 1807. godine, imao je u osnovi pružanje vrhovne vlasti Praviteljstvujuščem sovjetu, koji bi bio sačinjen od vojvoda („sijatelni voždi“), dotadašnjih istaknutih sovjetnika („prevashodni senatori“) i izabranih predstavnika nahija („sovjetnici senata“). Vožd Karađorđe je prema ovom aktu predviđen za predsednika Senata, dodeljeno mu je pravo na tri glasa i titula „svetlejši knez“. Vojvode i istaknuti sovjetnici određeni su za plemstvo i doživotni mandat, dok su predstanici nahija mogli ući u plemstvo samo ako bi bili tri puta izabrani u Senat.

Ipak, sve to nije bilo dovoljno da ovaj akt uspe; barem ne da se ostvari u potpunosti. Rodofinikinova zamisao nije naišla na odobrenje ruskog cara Aleksandra I, te nije ni mogla biti sprovedena. Najzad, neke odredbe su ipak inkorporine u kasnije ustavno uređenje Srbije: Srbija je podeljena na dvanaest okruga; Praviteljstvujušči sovjet je premešten u Beograd; u gradove su postavljeni gradski poglavari, dok su u sela postavljeni knezovi, iz reda pismenih boraca; Srbiji je pružen protektorat Rusije; strancima je zabranjeno da kupuju kuće; uvedena je opšta mobilizacija.

Drugi ustavni zakon

Karađorđe Petrović i Mladen Milovanović (predsednik Sovjeta 1808. godine i zamenik vožda od 1811. do 1813. godine), uz pomoć Ivana Jugovića, započeli su još jednu ustavnu reformu koja je iznedrila drugi ustavni zakon, 1808. godine.

Njime je regulisan odnos između Sovjeta i vožda, te je on, praktično, njihov zajednički akt. Sastojao se od svega dve odredbe: prva, između ostalog, glasi da „Sovjet Narodni, svi komendanti, knezovi i sav narod priznajemo Gospodara Karađorđa Petrovića i njegovo zakono potomstvo za pervog i verhovnog serbskog predvoditelja“, dok druga navodi da „Sve zapovjesti izdaje Gospodar Đorđe Petrovič preko Sovjeta Narodnja i u dogovoru sa Sovjetom Narodnim“. Drugim ustavnim zakonom je vožd priznao Sovjet Narodni za vrhovni sud.

Prema tome, ovim aktom je voždu pružena izrazito jaka centralna vlast. Ipak, usled protivljenja velikog broja vojvoda ustavnom uređenju koje bi se tako zasnovalo, ovaj akt nije bio iznet na Skupštinu koja je o njemu trebalo da odluči.

Treći ustavni zakon

Treći ustavni zakon je osmišljen tako da ispravi nedostatke akta iz 1808. godine. U tom smislu, on je predstavljao svojevrstan kompromis, koji je trebalo da izađe u susret nezadovoljnim vojvodama, odnosno starešinama, a da u što manjoj meri, sa druge strane, ograniči vlast vožda.

Ovaj ustavni akt donet je u formi uzajamnih zakletvi. Sastavljen je od sedam akata. Njime je izvršena reforma sastava Praviteljstvujuščeg sovjeta: iz dotadašnjih dvanaest članova izdvojeno je šest, koji su postavljeni za popečitelje (ministre), dok su ostali činili „Veliki vilajetski sud“, na čijem je čelu bio ministar pravde. Za ministra pravde postavljen je Petar Todorović, za ministra inostranih poslova Milenko Stojković, unutrašnjih Jakov Nenadović, finansija Sima Marković, prosvete Dositej Obradović i za vojnog ministra Mladen Milovanović. Ministri su imali ravnopravan status i bili samostalni u radu u okviru nadležnosti koje su njihovim resorima dodeljene. Sednicama Vlade predsedavao je vožd.

Karađorđev zakonik

Glavni članak: Karađorđev zakonik

Uprkos nazivu, autor Karađorđevog zakonika, kao ni vreme njegovog nastanka, nisu poznati. Pretpostavlja se da je donet posle Trećeg ustavnog zakona, nakon što je Karađorđe uspeo da porazi svoju političku opoziciju, jer se među ovim odredbama prepoznaje namera da se spreči zloupotreba vlasti od strane starešina. Za njih su predviđene veoma stroge kazne u slučaju da vlast pokušaju da zloupotrebe. Poznato je pak da je Karađorđev zakonik imao četrdeset jedan član, od čega su sačuvani članovi 9. i 10. i članovi od 14. do 41.

Karađorđev zakonik je izrađen pod velikim uticajem pravnih propisa koji su važili u Vojnoj krajini. Razlozi za to su višestruki: u Vojnoj Krajini je bilo srpskog naroda, sama Srbija je bila poprište velikog broja bitaka, a i gotovo je izvesno da je autor ovog Zakonika bio poreklom Srbin, koji je u Vojnoj krajini živeo, te je njene propise dobro poznavao. Samo neke od odredaba koje tome svedoče su: o dezertiranju posle izgubljene bitke, o zabrani pucanja bez odobrenja, o zadržavanju municije i druge vojne opreme, o ubistvu, ranjavanju i drugim telesnim povredama, o špijunaži i izdaji.

Osim toga, Karađorđev zakonik zadržao je i neke odredbe srpskog običajnog prava, koje su se ticale kolektivne odgovornosti, kazni za razbojnike i lopove, kazne za slučaj nehatnog ubistva i krađe stoke, o dokaznim sredstvima i slično. Zatim, Zakonik sadrži i odredbe koje su nastale pod uticajem crkvenog zakonodavstva: zabranjuje se otmica devojke kao način sklapanja braka, a svešteniku koji venča otetu devojku pretila je visoka kazna. Beleže se i odredbe o zaštiti majke koja bi rodila vanbračno dete, o smrtnoj kazni za čedomorstvo, kao i one koje su utvrđivale crkvenu nadležnost za razvod brakova.

Drugi srpski ustanak

Dvojna uprava

Drugi srpski ustanak, podignut godinu i po dana nakon sloma Prvog, trajao je svega šest meseci. Počeo je i okončao se iste, 1815. godine. Centralna ličnost ovog ustanka bio je vožd Miloš Obrenović, njegov vođa. U osnovi njegove politike bilo je da se ustanovi stabilan režim u srpskoj državi, nasuprot nametnutih turskih pretenzija posle Prvog ustanka.

Dve velike pobede u Drugom srpskom ustanku, pobede na Ljubiću i Dublju, omogućile su Srbima da stupe u pregovore sa turskom stranom, prilikom kojih su uspeli da se izbore za izvesne povlastice i bolji položaj svoje države.

Sporazumom između Miloša Obrenovića, sa srpske strane, i rumelijskog seraskera Marašli Ali-paše, sa turske, Drugi srpski ustanak je okončan. Ovim sporazumom bilo je dogovoreno sledeće:

→ Srpskim knezovima je dato pravo da prikupljaju danak bez mešanja osmanske strane;

→ U svakoj nahiji je dopušteno da sedi po jedan srpski knez koji učestvuje u suđenju Srbima, uz muselima, koji je još nazivan i vojvodom;

→ U Beogradskom pašaluku obrazovana je Narodna kancelarija, kao najviše administrativno telo, sastavljena od 12 knezova iz svake od 12 nahija pašaluka, sa zadatakom da sudi Srbima za veća dela i predavanje danka paši.

Porta je ovaj sporazum legalizovala u vidu osam sultanovih fermana. Oni su pružili pravo Srbima na manji harač, data im je amnestija, spahije su mogle da ubiraju prihode sa feudalnih poseda sa u skladu sa zakonom, srpski trgovci su mogli slobodno da putuju po celoj teritoriji Osmanskog carstva, turska vojska je broavila samo u gradovima Beogradskog pašaluka, dopušteno im je da porez Turskom carstvu plaćaju u dve rate. Od 1815. godine Srbi imaju pravo i na novu titulu: titulu kneza.

Dogovor Miloša Obrenovića i Marašli-Ali paše podrazumevao je uspostavljanje posebne, dvojne, srpsko-tursku upravu, na kojoj se zasnivalo uređenje Srbije po okončanju Drugog srpskog ustanka.

Tako su u Beogradskom pašaluku sa osmanske strane vlast vršili: vezir, u čijoj sviti su uticajnu ulogu imali ćehaja-beg, koji je bio vezirov predstavnik, haznadar, šef blagajne, divan-efendija, sekretar kancelarije, kao i alaj-beg, starešina spahija. Sudsku vlast je vršio kadija.

Sa srpske strane, nosioci vlasti bili su vrhovni knez, Narodna kancelarija, nahijski obor-knezovi, knežinski knezovi i seoski kmetovi.

Dvojna uprava trajala je sve do 1830. godine, do donošenja vremena turskih Hatišerifa, čije donošenje označava novo doba srpske državne i pravne organizacije.

Literatura

• Mirković, Zoran. Srpska pravna istorija. Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. 2019.
• Ljušić, Radoš. Istorija za treći razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera. Zavod za udžbenike, Beograd. 2008.
• Bubalo, Đorđe. Krestić V. Petar. Vladari Srbije: jedanaest vekova državotvorstva. Mladinska knjiga, Beograd. 2016.
• Marković, Ratko. Ustavno pravo. Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. 2019.