Pređi na sadržaj

Orod II od Partije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Orod II od Partije
Lik Oroda II sa suncem i mesecom na srebrnoj drahmi iz Mitradatkerta.
Lični podaci
Datum rođenja70-e p. n. e.
Datum smrti38. p. n. e.
Mesto smrtiRaj, Partsko carstvo
Religijazoroastrizam
Porodica
SupružnikLaodika od Komagene
PotomstvoPakor I,
Fraat IV
RoditeljiFraat III
DinastijaArsakidi
kralj Partije
Period57—38. p. n. e.
PrethodnikFraat III,
Mitridat III
NaslednikFraat IV
SavladarPakor I

Orod II (st. grč. Ὀρώδης, par. 𐭅𐭓𐭅𐭃 Wērōd/Urūd; 70-e p. n. e. — Raj, 38. p. n. e.) je bio šahanšah Partije od 57. p. n. e. do 38. p. n. e. Njegovu vladavinu obeležili su žestoki sukobi sa Rimom, koji su počeli bitkom kod Kare u kojoj je poginuo Marko Licinije Kras 53. p. n. e. nastavili se partskom ekspanzijom na rimske teritorije na Bliskom istoku, a završili se jednom od najvećih partskih poraza u bici kod Gindara. Tokom njegove vladavine Ktesifon postao prva prestonica Partskog carstva. Josif Flavije beleži i da je za vreme Orodove vladavine 41. p. n. e. došlo do pokolja oko 5000 Jevreja u Seleukiji.

Borba oko prestola

[uredi | uredi izvor]
Srebrna drahma Orodovog brata i rivala Mitridata III iz Ekbatane. Na aversu je prikazan Mitridat, a na reversu Arsak, osnivač Partsog carstva, koji sedi i drži luk.

Godine 57. p. n. e. Orod i njegov stariji brat Mitridat su skovali zaveru protiv svog oca partskog kralja Fraata III, što je rezultiralo njegovim trovanjem i smrću. Braća su potom podelila vlast tako da je Mitridatu pripala Medija. Kako se stariji brat pokazao kao okrutan vladar, plemstvo mu je okrenulo leđa i prognalo ga, a mlađi brat zauzeo njegove posede.[1] Mitridat je zatim, uz pomoć rimskog prokonzula Sirije Aula Gabinija, pokušao da se vrati na vlast, ali ga je kod Seleukije na Tigru 55. p. n. e. porazio Orodov spahbed[a] Surena. Stariji brat se potom povukao u Vavilon, koji je Surena opseo i glađu prinudio na predaju. Umesto da pobegne, Mitridat se predao Orodu, verujući u njegovu milost. Međutim, pri njihovom susretu 54. p. n. e. bio je pogubljen.[1]

Rat sa Krasom

[uredi | uredi izvor]

Dok su trajali Orodovi sukobi sa bratom, nad Partijom se nadvijala opasnost od ekspanzionističkih nastojanja Rimske republike. Godine 56. p. n. e. na javnom sastanku trijumvira u Rimu dogovoreno je da jedan od njih, Marko Licinije Kras, posle konzulata za 55. p. n. e. dobije na upravu Siriju, 4 legije i neograničeni imperijum (lat. imperium infinitum) za rat protiv Partije.[2][3] Kras je stigao u Siriju krajem 55. p. n. e.[4][5] i odmah je podržao Mitridatova nastojanja da se vrati na presto.[4] Porazivši ga, Orod je sa glavninom vojske krenuo protiv Jermenije, koja je stala na rimsku stranu. Ostavio je Surenu sa vojskom koju je u glavnom činila konjica da ometa Krasovo napredovanje prema Seleukiji.[4] Surenini odredi i Kras sukobili su se kod Kare u severnoj Mesopotamiji 53. p. n. e.[2][4][6] U velikoj bici je višestruko brojnija rimska vojska bila uništena korišćenjem partskog hica, a Kras i njegov sin su poginuli.[1][2][4][5][6] Ovo je bila najveća pobeda Partskog carstva nad Rimljanima, koji su bili naročito osramoćeni time što su u ruke Parćana pali rimski vojni simboli.

U međuvremenu, Orod je odneo pobedu nad Jermenijom i pokorio je. Pokorio je i Osroenu, čijeg vladara Avgara II je svrgao iako je izdao Krasa u bici. Velika Surenina pobeda izazvala je kod šahanšaha ljubomoru i strah, stoga je naložio da ga pogube. Vođstvo nad Sureninom vojskom, koja je goneći Rimljane upala u Siriju, poverio je svom najstarijem sinu Pakoru. Međutim, on nije imao uspeha i 51. p. n. e. porazio ga je Gaj Kasnije Longin, prokvestor Sirije i legat pokojnog Krasa, sa ostacima velike rimske vojske.[1][7] Neki izvori govore da je na gozbi u čast pobede kod Kare Orod priredio grčku predstavu u kojoj je Krasova glava bačena na podijum. Orod je navodno sipao istopljeno zlato u Krasova usta i rekao:

Sad uživaj u unome za čim si čitav život žudeo.[2][5]

Dalji sukobi sa Rimom

[uredi | uredi izvor]
Glava Marka Licinija Krasa, ostatak biste sa sredine 1. veka p. n. e. Danas se čuva u Luvru.

Da bi se sprečio građanski rat između Pompeja i Cezara, u Rimskom senatu je septembra 51. p. n. e. predlagano da jedan od njih dvojice povedu vojsku u novi rat protiv Partskog carstva, protiv koga je već ratovao novi sirijski guverner Marko Kalpurnije Bibul.[8][9] Tim povodom su u Italiji i regrutovane dve legije, koje su se u jesen 49. p. n. e. našle u Kapui.[8][10] Usled izbijanja građanskog rata dvojice državnika neposredno potom, do novog rimskog pohoda na istok nije došlo.[10] Po Justinu, Orod je u ovom sukobu podržao Pompejevu stranu. Razlozi su bili prijateljstvo koje su Parćani sa njim sklopili u Trećem mitridatskom ratu, a takođe i smrt Krasa, za čijeg su sina mislili da je iz Cezarove stranke, pretpostavivši da će Cezar u slučaju pobede pokušati da osveti Krasa.[1]

Ovo Orodovo mešanje je samo dodatno produbilo sukob s Rimom. Pošto je pobedio u građanskom ratu i sredio prilike u Rimskoj republici, Cezar je krenuo da sprema rat protiv šahanšaha, koji je pružio utočište Pompejevim pristalicama. Vojna sila pripremana za rat u mnogome je nadmašivala Krasovu.[b] Cezar je nameravao da povede pohod 18. marta 44. p. n. e. preko Jermenije, Kavkaza i Kaspijskoj jezera,[v][11] ali ga je u tome sprečila smrt. Posle Cezarovog pogreba, Publiju Korneliju Dolabeli je dodeljena vojska za rat protiv Oroda i njoj još pridodati odredi iz Makedonije.[g][12] Međutim, do pohoda nije ni došlo.

Godine 43. p. n. e. usledio je novi građanski rat u Rimskoj republici, u kojoj je Orod podržao stranu Cezarovih ubica predvođenih Brutom i Kasijem, kome je u pomoć poslao i svoju konjicu.[1][13] Kasije Dion govori da je Kvint Labijen bio poslat kao izaslanik Cezarovih ubica Orodu, da traži njegovu pomoć. Međutim, Orod ga je dugo zadržao na svom dvoru, oklevajući i čekajući rasplet događaja, sa druge strane se plašeći da odbije poziv u pomoć. Posle pogibije Bruta i Kasija u bitkama kod Filipa 42. p. n. e. Labijen je odlučio da ostane u Partiji.

Pakorov rat

[uredi | uredi izvor]
Bliski istok sredinom I veka p. n. e. neposredno pre partske ekspanzije pod Orodovim sinom Pakorom.

Koristeći Oktavijanovu zauzetost na zapadu i Antonijevu zauzetost u Egiptu, velika partska vojska predvođena Labijenom i Pakorom je 40. p. n. e. izvršila invaziju na Siriju i ostale rimske provincije u Aziji.[1][14] Brojni garnizoni u kojima je bila bivša vojska Bruta i Kasija prelazila je na stranu Labijena, kao bivšeg Kasijevog vojskovođe i svog nadređenog. Prvi grad koji je pružio otpor bila je Apameja, koja je pala pošto je sirijski guverner Lucije Decidije Saksa poražen i pobegao u Antiohiju. Ubrzo je pala i Antiohija, a Labijen je u poteri za Saksom upao u Kilikiju, gde ga je zarobio i pogubio. Od čitave Sirije i Fenikije, jedini se pred Parćanima održao Tir,[15] koji se nalazio na ostrvu i kao takav im bio neosvojiv usled nedostatka flote.

Deo vojske predvođen Labijenom je pokorio skoro čitavu Kilikiju, većinom bez otpora. Neki gradovi su primili partske garnizone, da bi se kasnije pobunili i zato bili surovo kažnjeni. Labijen je zatim prodro na zapad do Jonije i Lidije. Antonije je krenuo s vojskom da zaustavi njihovo dalje napredovanje, ali, pošto je stigao do Fenikije, morao je otići u Italiju da izgladi odnose sa Oktavijanom.[14] Istovremeno, Pakor je krenuo prema Judeji, da dovede na vlast Antigona Hasmonejca, koji mu je u zamenu za tu uslugu bio ponudio 1000 talenata i harem od 500 devojaka.[15] Pred nadolazećom vojskom Jerusalim se pobunio i Pakor je sa svojim štićenikom ušao bez borbe u grad, a zatim ga opljačkao.[16] Usledile su odmazde nad prethodnim vladarima u kojima je dotadašnji prvosveštenik Hirkan II bio poslat u Vavilon, gde je osakaćen, a Fasael, brat kralja Iroda Velikog, bio je pogubljen.[6] Irod je zatim pobegao u Masadu sa svojim pristalicama i naložnicama koje su pripadale haremu ponuđenom Parćanima.[17] Posle ovolikih osvajanja partske vojske, Antonije, koji je do tada rat sa Parćanima koristio kao izgovor da ostane na Istoku, počeo se ozbiljnije pripremati za sukob tako što je sa ostalim trijumvirima sporazumom u Brundiziju podelio interesne sfere.[17][18][19][20]

Konačan poraz

[uredi | uredi izvor]
Srebrna drahma Pakora iz Ekbatane. Na aversu je prikazan princ sa lovorovim vencem. Na reversu je prikazan strelac koji sedi i u jednoj ruci drži luk. Oko njega piše: „kralj kraljeva, Arsak,[d] donosilac obilja, pravedan, slavni, prijatelj Grka”.

Godine 39. p. n. e. Antonije je poslao Publija Ventidija Basa sa nekoliko legija da spreči dalje napredovanje Parćana.[21] Dolazak Ventidija iznenadio je Labijena koji je u tom trenutku raspolagao samo malom vojskom. Odmetnuti Rimljanin je bio potisnut sve do planine Taurus, gde je, na zapadnoj granici Kilikije, čekao partsku tešku konjicu. Pošto su i jedna i druga strana dobile pojačanja, došlo je do bitke u kojoj je Bas taktički nadmudrio Labijena, čija se nedisciplinovana vojska posle velikih gubitaka delom predala, a delom dala u beg. Labijen je bio ubijen.[21] Povrativši vlast nad čitavom Malom Azijom, Bas je nastavio prema Siriji, gde je Farnapat, nasposobniji Orodov vojskovođa, pokušao da mu prepreči prolaz kod Amanskog prevoja. Našavši se u borbi prsa u prsa Farnapat je pretrpeo težak poraz i poginuo je.[21] Ostaci vojske su se povukli preko Eufrata, pri čemu je Sirija izgubljena.

Godine 38. p. n. e. Orod je poslao Pakora sa velikom vojskom da povrati izgubljene položaje u Siriji. Bas je odlučio da ga zadrži na samoj granici i zauzeo je brdo Gindar. Pakor je, namamljen od strane Basa i lažnih uhoda, prešao Eufrat i upao u klopku kod Gindara.[1][22] Prevarivši se da se rimska vojska razbežala u poteri za rimskim vojnicima, napao je rimski logor, gde je Bas nametnuo borbu prsa u prsa.[1] U velikoj borbi Parćani su izgubili veliki broj ljudi, a poginuo je i sam Pakor.[1][22] Ovo je bio jedan od najtežih poraza koja je pretrpelo Partsko carstvo,[1] bitka koja je donela Rimljanima osvetu za poraz kod Kare.

Potisnuvši Parćane u Mediju i Mesopotamiju, Ventidije se posvetio učvršćavanju rimskog primata nad bliskoistočnim narodima koji su se pokazali verolomnim u dotadašnjim sukobima napavši Komagenu. Preostale partske pristalice u Siriji je uništio novi guverner Gaj Sosije, a Publije Kanidije Kras je napao Jermeniju.[22]

Smrt i nasledstvo

[uredi | uredi izvor]

Orod je bio iznenađen i teško pogođen porazom i pogibijom svog najstarijeg sina. Justin govori i da je psihički oboleo. Najpre, da nekoliko dana uopšte nije govorio, kao da je zanemeo, i da nije uzimao hranu. Nešto kasnije povremeno mu se dešavalo da poziva Pakora, kao da ga je video i čuo, umišljajući da razgovara s njim. Orod je imao i još jedan problem, od svojih trideset sinova trebalo je da izabere svog naslednika.[1] Šahanšah je imao jednu suprugu Laodiku, kćerku komagenskog kralja Antioha i Isije. Pored nje je imao i brojne konkubine od kojih je i izniklo tako veliko potomstvo i koje su sada neprestano spletkarile radeći u korist svojih sinova.[1] Na kraju je za naslednika izabran Fraat, sin jedne od tih brojnih konkubina. Godine 38. p. n. e. Orod je bio ubijen u Raju od strane svog novog naslednika,[1][23] zajedno sa Laodikom. Da bi obezbedio presto, Fraat je zatim pogubio i svu svoju braću.[23]

Galerija

[uredi | uredi izvor]
  • Partski konjanik sa nategnutim lukom, Palaco Madama u Torinu.
    Partski konjanik sa nategnutim lukom, Palaco Madama u Torinu.
  • Novčić sa likom Kvinta Labijena kovan u Siriji i jugoistočnoj Maloj Aziji. Na aversu je njegov lik, a na reversu konj pod punom opremom.
    Novčić sa likom Kvinta Labijena kovan u Siriji i jugoistočnoj Maloj Aziji. Na aversu je njegov lik, a na reversu konj pod punom opremom.
  • Srebrna drahma Oroda II iz Mitradatkerta. Na aversu je šahanšah sa suncem i mesecom, a na reversu strelac koji sedi.
    Srebrna drahma Oroda II iz Mitradatkerta. Na aversu je šahanšah sa suncem i mesecom, a na reversu strelac koji sedi.
  • Novčić Oroda II koji prikazuje njega na aversu, a Tihu na reversu.
    Novčić Oroda II koji prikazuje njega na aversu, a Tihu na reversu.
  • Srebrna drahma Oroda II. Na aversu je šahanšah sa krilatom boginjom pobede i dijademom iza glave, a na reversu sedeći strelac.
    Srebrna drahma Oroda II. Na aversu je šahanšah sa krilatom boginjom pobede i dijademom iza glave, a na reversu sedeći strelac.
  • Novčić Oroda II iskovan u Seleukiji 48. p. n. e. Na aversu je šahanšah, a na reversu Tiha.
    Novčić Oroda II iskovan u Seleukiji 48. p. n. e. Na aversu je šahanšah, a na reversu Tiha.
  • Novčić Oroda II sa kraja njegove vladavine koji prikazuje njega na aversu, a sedećeg strelca na reversu.
    Novčić Oroda II sa kraja njegove vladavine koji prikazuje njega na aversu, a sedećeg strelca na reversu.

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ General.
  2. ^ 16 legija i 10.000 konjanika nalazilo se u Brundiziju, 6 je prebačeno u Apoloniju.
  3. ^ Cezar je odatle nameravao da se vrati u Galiju i tako opiše krug oko „zemaljske kugle” pod rimskom vlašću. Kako se tada verovalo da je planeta mnogo manja nego što zapravo jeste, verovao je da se na istočnoj obali Kaspijskog jezera nalazi Galija.
  4. ^ U pitanju je bila velika politička igra i najverovatnije rat takve prirode nije ni bio planiran. Marko Antonije je želeo tu vojnu silu na svojoj strani, pa je Dolabeli tražio da se kandiduje za tu poziciju da ne bi bilo očigledno da je želi za sebe.
  5. ^ Partski vladari uzimali su ime Arsak u čast osnivača Partskog carstva Arsaka I.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Justin, XLII.4.
  2. ^ a b v g Fraj 1980, str. 154.
  3. ^ Mirković 2018, str. 298-299.
  4. ^ a b v g d Mirković 2018, str. 308.
  5. ^ a b v Sajmon 2017, str. 118.
  6. ^ a b v Sajmon 2017, str. 122.
  7. ^ Mirković 2018, str. 339.
  8. ^ a b Mirković 2018, str. 311.
  9. ^ Plutarh, „Antonije”.5.
  10. ^ a b Mirković 2018, str. 313.
  11. ^ Mirković 2018, str. 337.
  12. ^ Mirković 2018, str. 343.
  13. ^ Mirković 2018, str. 352.
  14. ^ a b Plutarh, „Antonije”.30.
  15. ^ a b Sajmon 2017, str. 121.
  16. ^ Sajmon 2017, str. 121-122.
  17. ^ a b Sajmon 2017, str. 123.
  18. ^ Mirković 2018, str. 358.
  19. ^ Mirković 2018, str. 362.
  20. ^ Mirković 2018, str. 363.
  21. ^ a b v Plutarh, „Antonije”.33.
  22. ^ a b v Plutarh, „Antonije”.34.
  23. ^ a b Justin, XLII.5.

Literatura

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ород_II_од_Партије&oldid=28414637”