Osmanski radnički bataljon

Osmanski radnički bataljon (turski: Amele Taburları, jermenski: Աշխատանքային բատալիոն, grčki: Τάγματα Εργασίας) je bio oblik prinudne radne snage u kasnom Osmanskom carstvu. Izraz se povezuje sa razoružanjem i ubijanjem osmanskih jermenskih vojnika tokom Prvog svetskog rata, osmanskih Grka tokom genocida nad Grcima u Osmanskom carstvu, kao i tokom Turskog rata za nezavisnost.^[1]^[2]

Pregled

Tokom Prvog svetskog rata, Osmansko carstvo se oslanjalo na radničke bataljone za logistički deo rata. Carstvo je imalo oskudnu infrastrukturu. Prema Hilmaru Kajzeru, ljudi su bili podeljeni u bataljone koji su imali od 25 hiljada do 50 hiljada ljudi, u zavisnosti od toga da li je carstvo bilo u ratu ili ne. Radnici su morali da konstruišu puteve i železnice i da prevoze potrebne materijale vojsci na frontu.^[3] Mnogi od regruta su bili hrišćani, u kojima je najviše bilo Jermena, Grka i hrišćana iz Sirije.^[4]

Jermeni u radničkim bataljonima

Jermeni nisu služili u oružanim snagama Osmanskog carstva do 1908. godine. Nakon mladoturske revolucije, koja je proglasila da će se završiti nepravedna distinkcija između muslimana i hrišćana u carstvu, Jermeni su bili tretirani kao jednaki građani i morali su da služe vojsci.

Dana 25. februara 1915. godine, nakon poraza Osmanlija u bici kod Sarikamiša, Jermeni su optuženi da su radili protiv carstva i da više neće biti mobilizovani u oružane snage, iz razloga "da ne bi sarađivali sa Rusima". Jermeni koji su ratovali u vojci su bili razoružani i uključeni u radničke bataljone. Tradicionalno, u vojsku su bili regrutovani samo muškarci od 20 do 45 godina. Mlađi (15-20) i stariji (45-60) ne-muslimanski vojnici su korišćeni kao logistička podrška preko radničkih bataljona. Pre februara, neki od jermenskih regruta su radili kao radnici hamali, da bi posle bili pogubljeni.^[5]

Prikazi

Grčki romanopisac Ilijas Venezis je opisao situaciju u svom radu Number 31328 (Το Νούμερο 31328). Prema njemu, od 3 hiljade regrutovanih u Venezisov radnički bataljon, samo je 23 preživelo.^[6]

Lejla Nejzi je objavila studiju gde je proučavala dnevnik Jašara Pakera, člana jevrejskog društva u ranom 20. veku u Ankari, koji je bio regrutovan u radnički bataljon dva puta, prvo za vreme grčko-turskog rata (1919-22), a zatim i u Drugom svetskom ratu, ratu u kom Turska nije učestvovala. Studija Nejzi je prikazala sliku uslova života u ovim bataljonima, koji su bili stvoreni od ne-muslimana.^[7]

Reference

^ Morris, Benny; Ze'evi, Dror (2019). The Thirty-Year Genocide. Harvard University Press. p. 387. ISBN 9780674240087
^ „Notes on the Genocides of Christian Populations of the Ottoman Empire”. www.genocidetext.net. Pristupljeno 2021-08-04.
^ Kaiser, Hilmar (2002). Kieser, Hans-Lukas; Schaller, Dominik J. (eds.). Armenian genocide and the Shoah. Chronos. pp. 190–191. ISBN 978-3-0340-0561-6.
^ Kaiser, Hilmar (2002). Kieser, Hans-Lukas; Schaller, Dominik J. (eds.). pp. 191
^ Toynbee, Arnold. Armenian Atrocities: The Murder of a Nation. London: Hodder and Stoughton, 1915, pp. 181–2.
^ Rincón, Manuel González (2006). El número 31328: el libro del cautiverio (na jeziku: španski). Universidad de Sevilla. ISBN 978-84-472-1056-5.
^ Strong as Steel, Fragile as a Rose: A Turkish Jewish Witness to the Twentieth Century, Leyla Neyzi paper on the basis of Yaşar Paker's diary published in the Jewish Social Studies in Fall 2005

[1] Morris, Benny; Ze'evi, Dror (2019). The Thirty-Year Genocide. Harvard University Press. p. 387. ISBN 9780674240087

[2] „Notes on the Genocides of Christian Populations of the Ottoman Empire”. www.genocidetext.net. Pristupljeno 2021-08-04.

[3] Kaiser, Hilmar (2002). Kieser, Hans-Lukas; Schaller, Dominik J. (eds.). Armenian genocide and the Shoah. Chronos. pp. 190–191. ISBN 978-3-0340-0561-6.

[:0-4] Kaiser, Hilmar (2002). Kieser, Hans-Lukas; Schaller, Dominik J. (eds.). pp. 191

[5] Toynbee, Arnold. Armenian Atrocities: The Murder of a Nation. London: Hodder and Stoughton, 1915, pp. 181–2.

[6] Rincón, Manuel González (2006). El número 31328: el libro del cautiverio (na jeziku: španski). Universidad de Sevilla. ISBN 978-84-472-1056-5.

[7] Strong as Steel, Fragile as a Rose: A Turkish Jewish Witness to the Twentieth Century, Leyla Neyzi paper on the basis of Yaşar Paker's diary published in the Jewish Social Studies in Fall 2005

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]