Oton I, car Svetog rimskog carstva

Ukoliko ste tražili rimskog cara, pogledajte članak Oton.

Oton I
Oton I (Magdeburški konjanik, statua iz XIII veka)
Lični podaci
Datum rođenja	(912-11-23)23. novembar 912.
Mesto rođenja	Valhauzen, Istočna Franačka
Datum smrti	7. maj 973.(973-05-07) (60 god.)
Mesto smrti	Memleben, Sveto rimsko carstvo
Porodica
Supružnik	Edita od Engleske, Adelaida od Italije
Potomstvo	Liutgarde, Liudolf, Duke of Swabia, Matilda, opatica Kvedlinburga, Oton II, Vilhelm, nadbiskup Majnca
Roditelji	Henrik I Ptičar Matilda od Ringelhajma
Dinastija	Otonska dinastija
Kralj Nemačke
Period	939 — 973.
Prethodnik	Henrik I Ptičar
Naslednik	Oton II
Car Svetog rimskog carstva
Period	962 — 973.
Prethodnik	Berengar Furlanski
Naslednik	Oton II

Oton I Veliki (nem. Otto I.; 23. novembar 912 — 7. maj 973) je bio kralj Nemačke (936—973) i car Svetog rimskog carstva (962—973). Titulu cara Svetog rimskog carstva nije nosio niko 40 godina pre njega. Sin je Henrika I Ptičara.

Biografija

Ambicija nasleđivanja Karla Velikog

Postao je kralj Nemačke 936. godine. Krunisan je za kralja u Ahenu, bivšoj prestonici Karla Velikog. Pomazan je od strane nadbiskupa od Majnca. Na svečanoj večeri povodom krunisanja ostale 4 vojvode Nemačke su služili kao pomoćnici. Već tim simbolima je želeo naglasiti da je on naslednik Karla Velikog i da ga nemačka crkva i vojvode čvrsto podržavaju.

Savez sa crkvom

Kraljevski tron u Ahenu

Oton je nameravao da koristi crkvu kao instituciju koja bi pomogla očuvanju i jačanju njegove kraljevsku moći. On je crkvi nudio bogatstvo, vojnu pomoć i monopol na pismenost. Nudio je i zaštitu od plemstva, obećavao je zadužbine.

Otkriveni veliki rudnici srebra

U Saksoniji su 938. otkrivene bogate žice srebra. To rudno blago je davalo mnogo srebra, bakra i olova tokom sledećih 200 godina. To je predstavljalo veliki deo srebra Evrope. Mineralno bogatstvo je pomoglo Otonovim aktivnostima.

Pobune

Eberhart Frankonski se pobunio 938. godine. Oton ga smenjuje. Na to se buni još nekoliko saksonskih velikaša i pokušavaju da svrgnu Otona. Vojvoda od Lorene se buni i prilazi francuskom kralju. Otonov brat Henrik Bavarski je spremao zaveru zajedno sa nadbiskupom od Majnca s namerom da ubiju Otona. Oton I je skršio tu pobunu pobedom 939. u bici kod Andernaha, u kojoj su stradali i vojvoda od Lorene i vojvoda od Frankonije.

Henrik Bavarski je pobegao u Francusku, a Oton na to odgovara podržavanjem Igoa Velikog protiv francuskog kralja i ulaskom u Francusku. Henrik i Oton su se pomirili 941, a Oton se povukao iz Francuske, tek kad je francuski kralj priznao da Lorena pripada Nemačkoj.

Da bi sprečio dalje pobune, Oton vojvodstva dodeljuje samo bliskim članovima porodice. Vojvodstvo Frankonije je držao upražnjeno kao svoj posed, a vojvodstvo Lorene je predao Konradu Crvenom, pošto se oženio Otonovom ćerkom. Na sličan način se osigurao kod svih vojvodstava.

Vojni pohodi u Italiji i istočnoj Evropi

Pobeda Otona Velikog nad Berengarom Ivrejskim

Italija se nalazila u političkom haosu. Lotar Arlski je umro 950. godine. Po svoj prilici bio je otrovan. Italijanski tron nasleđuje Adelaida, udovica poslednja tri kralja. Lokalni plemić Berengar Ivrejski je sam sebe proglasio kraljem, a to je pokušao ozakoniti prisiljavanjem Adelaide da se uda za njegovog sina. Adelaida je pobegla u Kanosu i zamolila je da Nemci intervenišu.

Otonov sin Liutdolf i brat Henrik napadaju Italiju sami za sebe da bi iskoristili priliku. Oton je bio ogorčen, pa 951. sam napada Italiju i prisiljava Berengara Ivrejskog da se zakune na odanost.

Oton uzima Adelaidu sebi za ženu. Otonova ženidba izaziva nove pobune. Sin Liutdolf se boji za svoju poziciju kao naslednik, pa se 953. buni uz pomoć Konrada Crvenog i nadbiskupa od Majnca. Oton ih kažnjava i oduzima im Lorenu, ali sukobi su nadalje bili promenljivog uspeha.

Rat sa Mađarima i pobeda

Konrad Crveni i Liutdolf su napravili najveću grešku udružujući se sa Mađarima. Veliki ugarski napadi po južnoj Nemačkoj ujedinjuju nemačko plemstvo. Plemstvo lišava Konrada i Liutdolfa njihovih titula i poseda, a Otonovu poziciju potvrđuju.

Oton pobeđuje Mađare u velikoj bici na Leškom polju 10. avgusta 955. i otad se Mađari više ne pojavljuju u Nemačkoj. Mađari su se otada stalno nastanili u Panonskoj niziji i više nisu ugrožavali Evropu. Oton je time učvrstio svoju poziciju u Nemačkoj.

Otonski sistem

Sveto rimsko carstvo u trenutku Otonove smrti.
Mgft. = markgrofovije
Hzt. = vojvodstva
Kgr. = kraljevstva

Oton je ojačao crkveno plemstvo, odnosno, biskupe i opate na račun sekularnog plemstva, koje mu je ugrožavalo vlast.

Stvorio je nekoliko načina kontrole crkve:

• Da bi kontrolisao biskupe i opate stvorio je instituciju kraljevskog postavljanja biskupa i opata. Biskupi i opati su postavljani kao kraljevski vazali. Pod tim uslovima crkveni izbori postaju formalnost, a kralj popunjava crkvu svojim rođacima i lojalnim službenicima.
• Uspostavio je sistem posedovanja crkvi. Po nemačkom zakonu sve što je izgrađeno na nečijoj zemlji pripada onome čija je to zemlja, sem ako poveljom nije dato drugačije pravo. Oton je agresivno zahtevao za mnoge crkve da priznaju da su na kraljevoj zemlji.
• Uspostavio je sistem sekularnih upravnika crkvenih imanja. Ti upravnici su dobijali deo prihoda, a njihova pozicija nije bila nasledna, nego je zavisila od kraljeve volje.

Oton je dao biskupima i opatima velike komade zemlje, na koje sekularno plemstvo nije imalo pravo oporezivanja. U zemljama oduzetim od Slovena na istočnim granicama Oton osniva biskupije i dodeljuje im velike komade zemlje.

Te sve reforme su ojačale Otonovu centralnu vlast, a gornji deo nemačke crkve delovao je kao deo kraljevskog aparata. Tokom Gregorijanskih reformi u XI veku doći će do sukoba oko moćnih biskupija između Otonovih naslednika i papa, što je poznato i kao borba za investituru.

Carska titula

Garant nezavisnosti Papske države

Početkom sedme decenije 10. veka Italija je ponovo zapala u politički metež. Berengar Ivrejski je zauzeo severni deo Papske države, pa je papa Jovan XII zamolio Otona Velikog da interveniše. Oton je pomogao u uspostavljanju pređašnjeg stanja, pa je 2. februara 962. postao car Svetog rimskog carstva.

Posle toga su car i papa potpisali sporazum, po kome je car garant nezavisnosti Papske države.

Papa stvara savez protiv Otona

Papa Jovan XII se ipak bojao velike moći Otona Velikog, pa kad je Oton otišao u Nemačku šalje izaslanike Mađarima i Vizantiji, s ciljem da se stvori savez protiv Otona Velikog. Oton Veliki se vraća novembra 963, saziva sinod biskupa na kome svrgavaju papu Jovana XII i postavljaju laika Lava VIII za papu.

Građanski rat

Kad je car Oton napustio Rim izbija građanski rat između pristalica Jovana XII i pristalica cara. Jovan XII ponovo postaje papa nakon velikog krvoprolića. Pri tome je ekskomunicirao sve one, koji su ga svrgli. Oton Veliki se vraća treći put u Rim. Papa Jovan je umro pre Otonova dolaska, tako da je Oton svrgao njegovog naslednika. Građane Rima je prisilio da daju obećanje da neće postavljati papu bez carskog odobrenja.

Oton je neuspešno ratovao po južnoj Italiji nekoliko puta od 966. do 972. godine.

Porodično stablo

8. Liudolf, vojvoda Saksonije

4. Oton I, vojvoda Saksonije

9. Oda Billung

2. Henrik I Ptičar

10. perhaps Henry of Franconia

5. Hedvig od Frankonije

1. Oton I

6. Ditrih od Ringelhajma

13. Matilda, Abbess of Herford

3. Matilda od Ringelhajma

7. Reinhild

Literatura

• Althoff, Gerd (2013). Die Ottonen: Königsherrschaft ohne Staat (na jeziku: German) (3rd izd.). Kohlhammer Verlag. ISBN 978-3-17-022443-8. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Arnold, Benjamin (1997). Medieval Germany , 500–1300 A Political Interpretation. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-333-61091-6. 
• Barraclough, Geoffrey (1946). The Origins of Modern Germany. Basil Blackwell. Arhivirano iz originala 02. 04. 2012. g. Pristupljeno 26. 06. 2020.  – preko Questia (potrebna pretplata)
• Becher, Matthias (2012). Otto der Große (na jeziku: German). C.H.Beck. ISBN 978-3-406-63061-3. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Bernhardt, John W. (1993). Itinerant Kingship and Royal Monasteries in Early Medieval Germany, c. 936–1075. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52183-3. 
• Beumann, Helmut (2000). Die Ottonen (na jeziku: German) (5th izd.). Kohlhammer Verlag. ISBN 978-3-17-016473-4. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Cantor, Norman F. (1994). The Civilization of the Middle Ages. Harper Perennial. ISBN 978-0-06-092553-6. 
• Collins, Roger (2010). Early Medieval Europe 300–1000 (3rd izd.). Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-00673-7. 
• Duckett, Eleanor Shipley (1968). Death and Life in the Tenth Century. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-06172-3. 
• Gwatkin, H. M.; Whitney, J. P.; Tanner, J. R.; Previté-Orton, C. W., ur. (1922). The Cambridge Medieval History: Volume III. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-04534-6. 
• Heather, Peter (2014). The Restoration of Rome: Barbarian Popes and Imperial Pretenders. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-936852-5. 
• Holböck, Ferdinand (2002). Married Saints and Blesseds: Through the Centuries. Ignatius Press. 
• Keller, Hagen (2008). Die Ottonen (na jeziku: German) (4th izd.). C.H.Beck. ISBN 978-3-406-44746-4. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Keller, Hagen; Althoff, Gerd (2008). Die Zeit der späten Karolinger und der Ottonen: 888–1024. Gebhardt Handbuch der deutschen Geschichte Band 3 (na jeziku: German). Klett-Cotta. ISBN 978-3-608-60003-2. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• McBrien, Richard P. (2000). Lives of the Popes: The Pontiffs from St. Peter to Benedict XVI. HarperCollins. ISBN 978-0-06-087807-8. 
• Poole, Reginald L. (april 1911). „Burgundian Notes”. The English Historical Review. 26 (102): 310—317. doi:10.1093/ehr/xxvi.cii.310. 
• Reuter, Timothy (1991). Germany in the Early Middle Ages 800–1056. Addison Wesley Longman. ISBN 978-0-582-49034-5. 
• Schutz, Herbert (2010). The Medieval Empire in Central Europe: Dynastic Continuity in the Post-Carolingian Frankish Realm, 900–1300. Cambridge Scholars Publishing. str. 41—70. ISBN 978-1-4438-1966-4. 
• Thompson, James Westfall (1928). Feudal Germany (2 vols.). University of Chicago Press. Arhivirano iz originala 28. 10. 2010. g. Pristupljeno 26. 06. 2020.  – preko Questia (potrebna pretplata)
• Zimmermann, Wilhelm (2010) [1st. pub. 1877]. A Popular History of Germany: From the Earliest Period to the Present Day, Volume II. Henry J. Johnson. ISBN 978-1-145-40896-8. 
• Arnulf of Milan (1072—1077). „Liber gestorum recentium” (PDF). Ur.: Zey, Claudia. Monumenta Germaniae Historica (MGH). Scriptores rerum Germanicarum in usum scholarum separatim editi. Vol. 67 (1994). Translated by W. North. Hahnsche Buchhandlung. ISBN 978-3-7752-5388-8. 
• Thietmar of Merseburg (1012—1018). „Chronicon Thietmari Merseburgensis”. Ur.: Warner, David A. Ottonian Germany. The Chronicon of Thietmar of Merseburg (2001). Translated by David A. Warner. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-4926-2. 
• Vita Mathildis reginae posterior (c. 1003, written for Matilda's great-grandson Henry II), ed. Bernd Schütte. Die Lebensbeschreibungen der Königin Mathilde. MGH SS rer. Germ. in usum scholarum 66. Hannover, 1994. 143–202. Edition by Georg Heinrich Pertz. MGH SS 4: 282–302; tr. in Sean Gilsdorf, Queenship and Sanctity, 88–127. Digital MGH archive.
• Bachrach, David (2009). „Exercise of royal power in early medieval Europe: the case of Otto the Great 936–73”. Early Medieval Europe. Wiley-Blackwell. 17 (4): 389—419. doi:10.1111/j.1468-0254.2009.00283.x. 
• Gallagher, John Joseph (1938). Church and state in Germany under Otto the Great (936–973). Catholic University of America. OCLC 3235092. 
• Hill, Boyd H., Jr. (1972). Medieval Monarchy in Action: The German Empire from Henry I to Henry IV. Barnes & Noble. ISBN 978-0-389-04652-3. 
• Howorth, H. H. (1880). „The Spread of the Slaves. Part III. The Northern Serbs or Sorabians and the Obodriti”. The Journal of the Anthropological Institute of Great Britain and Ireland. 9: 181—232. JSTOR 2841974. doi:10.2307/2841974.  (potrebna pretplata)
• Lasko, Peter (1995). Ars Sacra: 800–1200. Yale University Press. chapter 9. ISBN 978-0-300-06048-5. 
• Menzel, Wolfgang (2011) [1st. pub. 1871]. The History of Germany: From the Earliest Period to the Present Time Vol. I. Bell & Daldy. ISBN 978-1-178-77378-1. Arhivirano iz originala 02. 09. 2018. g. Pristupljeno 26. 06. 2020.  – preko Questia (potrebna pretplata)
• Reuter, Timothy (2000). The New Cambridge Medieval History, Vol. III: c. 900–c. 1024. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-36447-8. 
• Althoff, Gerd; Keller, Hagen (1985). Heinrich I. und Otto der Grosse: Neubeginn auf karolingischem Erbe. Muster-Schmidt. ISBN 978-3-7881-0122-0. 
• Hiller, Helmut (1980). Otto der Große und seine Zeit. List. ISBN 978-3-471-77847-0. 
• Laudage, Johannes (2001). Otto der Große: (912–973). Eine Biographie. Friedrich Pustet. ISBN 978-3-7917-1750-0. 
• Schneidmüller, Bernd (2003). Schneidmüller, Bernd; Weinfurter, Stefan, ur. Otto I. Die deutschen Herrscher des Mittelalters. Historische Porträts von Heinrich I bis Maximilian I (919–1519). C.H. Beck. ISBN 978-3-406-50958-2. 
• Wies, Ernst W. (1998). Otto der Große. Kämpfer und Beter (3rd izd.). Bechtle. ISBN 978-3-7628-0483-3. 
• Zeller, Bernhard (2006). Liudolfinger als fränkische Könige? Überlegungen zur sogenannten Continuatio Reginonis. Corradini, Richard: Text & identities in the early middle ages, Denkschriften , 344. Band. Forschungen zur Geschichte des Mittelalters vol. 12. Österreichische Akademie der Wissenschaften. Philosophisch-Historische Klasse. str. 137—151. ISBN 978-3-7001-3747-4. 

Spoljašnje veze

• Oton I, njegovi preci i potomci (jezik: engleski)
• „Charter given by Emperor Otto for the monastery Hilwartshausen showing the Emperor's seal, 12.2.960”. Collections of the "Lichtbildarchiv älterer Originalurkunden". Philipp University of Marburg.  "Guest-Access" and further information.
• Urkunde Ottos I. für Stift Geseke, 25. Juni 958