Pređi na sadržaj

Отрантски замак

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ortantski zamak
Naslovna strana trećeg izdanja
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Castle of Otranto
AutorHoras Volpol
ZemljaVelika Britanija
Jezikengleski
Žanr / vrsta delagotički
horor
Izdavanje
Datum1764.
Prevod
PrevodilacMilena Dasukidis
Datum
izdavanja		2011: Mali Nemo

Otrantski zamak (engl. The Castle of Otranto) je roman Horasa Volpola. Prvi put je objavljen 1764. godine i generalno se smatra prvim gotičkim romanom. U drugom izdanju, Volpol je dodao podnaslov – Gotička priča. Smešten u ukleti zamak, roman kombinuje medijevalizam i teror u stilu koji je opstao do danas. Estetika romana oblikovala je moderne gotičke knjige, filmove, umetnost, muziku i gotičku supkulturu.[1]

Volpol je bio inspirisan da napiše priču nakon jedne noćne more koju je imao u svom neogotičkom domu u Tviknemu, u jugozapadnom Londonu. Tvrdeći da je video duha u noćnoj mori — koja je uključivala i „gigantsku ruku u oklopu” — Volpol je uključio ove elemente u roman, a takođe se oslanjao na svoje znanje o srednjovekovnoj istoriji.[2]

Roman je pokrenuo književni žanr koji će postati izuzetno popularan krajem 18. i početkom 19. veka, sa autorima kao što su Klara Riv, En Redklif, Vilijam Tomas Bekford, Metju Luis, Meri Šeli, Brem Stoker, Edgar Alan Po, Robert Luis Stivenson i Džordž di Morije.[3]

Knjigu je u Srbiji prvi put objavila izdavačka kuća Mali Nemo 2011. godine, u prevodu Milene Dasukidis.[4]

Radnja

[uredi | uredi izvor]

Radnja prati Manfreda, gospodara Ortantskog zamka, i njegovu porodicu. Knjiga počinje na dan venčanja njegovog bolešljivog sina Konrada i princeze Izabele. Međutim, nedugo pre venčanja, na Konrada pada džinovski šlem i ubija ga. Ovaj neobjašnjivi događaj smatra se posebno zlokobnim u svetlu drevnog proročanstva, „da će zamak i gospodarstvo Otranto preći iz ruku trenutne porodice, kad god pravi vlasnik postane prevelik da bi ga nastanio”. Manfred, prestravljen da Konradova smrt označava početak kraja njegove loze, odlučuje da to spreči ženidbom se sa Izabelom, nakon što se razvede od svoje sadašnje supruge, Hipolite, za koju smatra da nije u stanju da mu rodi pravog naslednika u svetlu Konradovog bolešljivog stanja i njegove prerane smrti.

Međutim, dok Manfred pokušava da oženi Izabelu, ona beži u crkvu uz pomoć seljaka po imenu Teodor. Manfred naređuje Teodorovu smrt dok razgovara sa fratrom Džeromom, koji je obezbedio Izabelinu bezbednost u crkvi. Kada Teodor skine svoju košulju da bi bio ubijen, Džerom prepoznaje ranu ispod njegovog ramena i identifikuje ga kao sopstvenog sina. Džerom moli za život svog sina, a Manfred mu govori da mora ili da se odrekne princeze ili života svog sina. Prekida ih truba i ulazak vitezova iz drugog kraljevstva, koji žele da vrate Izabelu njenom ocu, Frederiku, zajedno sa zamkom, jer Frederik polaže jače pravo na njega (što je još jedan razlog zašto Manfred želi da se oženi Izabelom). Ovo navodi vitezove i Manfreda da se utrkuju da pronađu Izabelu.

Teodora, koga je Manfred zaključao u kulu, oslobađa Manfredova ćerka Matilda. On beži do podzemne crkve i pronalazi Izabelu. Sakriva je u pećini i čuva je da bi je zaštitio od Manfreda i na kraju se bori sa jednim od misterioznih vitezova. Teodor teško povređuje viteza, za koga se ispostavlja da je Izabelin otac, Frederik. Nakon toga, svi se vraćaju u zamak da reše stvari. Frederik se zaljubljuje u Matildu, a on i Manfred sklapaju dogovor da će jedan drugom oženiti ćerku. Frederik odustaje od ovoga nakon što ga upozori priviđenje kostura.

Manfred, sumnjajući da se Izabela sastaje sa Teodorom u crkvi, dolazi tamo sa nožem, gde se Matilda sastaje sa Teodorom. Zamenjujući svoju ćerku za Izabelu, on je ubode nožem. Dok Matilda umire, otkriva se da je Teodor pravi princ Otranta, ostavljajući Manfreda da se pokaje. Pojavljuje se džinovski sablasni duh, proglašava proročanstvo ispunjenim i razbija zidove zamka.

Manfred abdicira kneževinu i povlači se u religiju zajedno sa Hipolitom. Teodor postaje princ ostataka zamka i ženi se Izabelom, jer ona jedina može da razume njegovu tugu.

Likovi

[uredi | uredi izvor]
Ilustracija iz 1794.
  • Manfred — gospodar Otrantskog zamka. On je Konradov i Matildin otac i Hipolitin muž. Nakon što mu je sina ubila džinovska kaciga, on postaje opsednut idejom da se razvede od Hipolite, želeći za suprugu mnogo mlađu Izabelu, koja je trebalo da se uda za njegovog sina. Manfred služi kao glavni antagonista romana; on je diktatorski vladar i otac i pokreće zaplet u prikazu poremećene okrutnosti nad svojom decom.
  • Hipolita — Manfreda supruga i majka Konrada i Matilde. Nakon što je izgubila sina, ostaje joj samo Matilda da se izbori sa tiranskim poremećajem uma koji njen muž pokazuje. Manfred namerava da se razvede od nje zbog njene sterilnosti i na osnovu toga što je njihov brak u stvari nevažeći jer su u srodstvu. Suočena sa pretnjom razvoda, Hipolita je žalosna, ali podložna volji svog muža. Ona popušta volji svoga supruga, ostavljajući po strani svoj moral i sreću kako bi on mogao da dobije ono što želi.
  • Konrad — petnaestogodišnji sin Manfreda i Hipolite i Matildin mlađi brat. Na prvim stranicama romana zgnječen je džinovskim šlemom pre venčanja sa Izabelom.
  • Matilda — ćerka Hipolite i opresivnog Manfreda. Ona se zaljubljuje u Teodora, na njenu veliku žalost jer njeni roditelji ne odobravaju ovu vezu. Pojavom Frederika stvari postaju još komplikovanije jer Frederik žudi za Matildom. Ona služi kao zabranjena žena, česti motiv gotičke književnosti.[5] Frederik i Manfred planiraju da jedan drugome ožene ćerku, uništavajući Matildinu nadu da će biti sa Teodorom. Na kraju romana, greškom je ubija njen otac.
  • Izabela — Frederikova ćerka i Konradova verenica (na početku romana). Nakon Konradove smrti, ona jasno stavlja do znanja da bi, iako nije volela Konrada, više volela da se udala za njega nego za njegovog oca, koji je proganja kroz čitav roman. Izabela i Matilda se prepiru oko činjenice da oboje gaje osećanja prema Teodoru. Nakon Matildine smrti, Teodor se ženi Izabelom i njih dvoje postaju gospodar i gospodarica zamka.
  • Teodor — na početku romana, Teodor se pojavljuje kao sporedan lik, čija je uloga isključivo da ukaže na značaj šlema kao veze sa ispunjenjem proročanstva. Međutim, on dobija sve veći značaj nakon što Manfred naredi da se zatvori pod šlemom zbog svoje drskosti, odakle beži i pomaže Izabeli da pobegne iz zamka. Kasnije se u romanu otkriva da je on izgubljeni sin fratra Džeroma. Teodor nastavlja da štiti Izabelu od Manfredove požude. On osvaja srca i Izabele i Matilde, ali se ženi Izabelom nakon Matildine smrti. On takođe kasnije postaje vladar Otrantskog zamka.
  • Fratar Džerom — fratar u manastiru kod Ortantskog zamka. Manfred pokušava da ga izmanipuliše da podrži njegov plan da se razvede od svoje žene i da je ubedi da se složi sa ovim planom. Kasnije se saznaje da je on Teodorov otac.
  • Frederik — davno izgubljeni Izabelin otac koji se pojavljuje kasno u romanu. U početku se protivi Manfredu, sve dok se ne dogovori da oženi Matildu.
  • Bjanka — Matildina sluškinja koja ima komičnu ulogu u inače veoma melodramatičnom romanu.
  • Dijego i Žakez — njih dvojica, poput Bjanke, su sluge u Ortantskom zamku.

Istorija

[uredi | uredi izvor]
Roman je inspirisan noćnom morom koju je Volpol imao u kući Stroberi Hil (na slici je gravura gotičke vile iz 18. veka).[2]

Ortantski zamak je napisan 1764. godine kada je Horas Volpol bio poslanik u parlamentu. Volpol je bio fasciniran srednjovekovnom istorijom, a 1749. je izgradio lažni gotički zamak, kuću Stroberi Hil.[1]

Prvo izdanje je u celosti naslovljeno: Otrantski zamak, priča. Preveo gospodin Vilijam Maršal. Sa originalnog italijanskog Onufrija Muralta, kanona crkve Svetog Nikole u ​​Otrantu. Ovo prvo izdanje navodno je prevod zasnovan na rukopisu napisanom u Napulju 1529. godine.[1] i nedavno ponovo otkrivenom u biblioteci „drevne katoličke porodice na severu Engleske”. Koristio je arhaični stil pisanja da bi pojačao verodostojnost.

Priča o italijanskom rukopisu, kako se tvrdi, izvedena iz još starije priče, koja datira možda još od Krstaških ratova.[6] Ovaj italijanski rukopis, kao i navodni autor „Onufrio Muralto”, bili su Volpolove kreacije, a „Vilijam Maršal” njegov pseudonim.

U drugom i narednim izdanjima, Volpol je priznao autorstvo dela, pišući: „Povoljan način na koji je ovo malo delo prihvaćeno u javnosti, poziva autora da objasni razloge zbog kojih ga je komponovao” kao „pokušaj spajanja dve vrste romantike, drevnu i modernu. U prvoj je sve bila mašta i neverovatnoća: u drugoj je priroda uvek nameravala da bude, a ponekad je i bila, kopirana sa uspehom...”[7] U to vreme se vodila rasprava o funkciji književnosti; odnosno da li bi dela fikcije trebalo da budu reprezentativna za život ili pre čisto maštovita (tj. prirodna nasuprot romantičnoj). Prvo izdanje naišlo je na pozitivan prijem kod nekih recenzenata koji su roman shvatili kao pripadnika srednjovekovne fikcije, „između 1095. godine, ere Prvog krstaškog rata, i 1243. godine, vremena poslednjeg”, kako stoji u prvom predgovoru; a neki su Volpola nazivali „genijalnim prevodiocem”. Međutim, nakon što je Volpol priznao autorstvo, mnogi kritičari su omrzli delo i odbacili su ga kao apsurdnu, neozbiljnu, romantičnu fikciju, pa čak i neukusnu ili nemoralnu.[8]

U svom izdanju Ortantskog zamka iz 1924. godine, Montegju Samers je pokazao da je životna priča Manfreda Sicilijanskog inspirisala neke detalje radnje. Pravi srednjovekovni Ortantski zamak bio je među Manfredovom imovinom.[9]

Književni elementi

[uredi | uredi izvor]

U predgovoru drugog izdanja, Volpol tvrdi da je roman „pokušaj spajanja dve vrste romantizma, drevnog i modernog”. On definiše „stari” romantizam po njegovoj fantastičnoj prirodi („njegova mašta i neverovatnost”), dok „moderni” definiše kao dublje ukorenjen u književnom realizmu („strogo pridržavanje zajedničkom životu”, po njegovim rečima).[7] Kombinujući fantastične situacije (šlem koji pada sa neba, portrete koji hodaju, itd.) sa navodno stvarnim ljudima koji se ponašaju na „prirodan” način, Volpol je stvorio novi i poseban stil književne fikcije, koji je često citiran kao šablon za sve naredne gotičke romane.[1][6] Časopis Monthly Review je izjavio da je za „one koji mogu da probave apsurde gotičke fikcije” Otranto ponudio „značajnu zabavu”.[10]

Otrantski zamak se nadaleko smatra prvim gotičkim romanom, a sa svojim vitezovima, zlikovcima, unesrećenim devama, ukletim hodnicima i stvarima dolaze noću, duhovni je kum Frankenštajna i Drakule, škripavih podnih dasaka Edgara Alana Poa i pokretnih stepenica i hodajućih portreta Hogvortsa Harija Potera.[11]

Gotički elementi

[uredi | uredi izvor]

Smešten u oronulom zamku sa svim sada već klasičnim gotičkim elementima (tajnim prolazima, krvarećim statuama, neobjašnjivim zvukovima i portretima koji govore), predstavlja ukletu kuću kao simbol kulturnog propadanja ili promene.

—Džejn Bredli u novinama The Guardian.[12]

Ortantski zamak je prvi natprirodni engleski roman i izuzetno je uticajno delo gotičke fantastike.[1] Kombinuje elemente realističke fikcije sa natprirodnim i fantastičnim, uspostavljajući mnoge elemente i tipove likova koji su postali tipični za gotički roman: tajni prolazi, zveckajuća vrata, slike koje počinju da se pomeraju i vrata koja se sama zatvaraju.[1] Pesnik Tomas Grej rekao je Volpolu da je roman „neke od nas rasplakao i da se svi uopšte plašimo da idemo u krevet noću”.[13]

Otrantski zamak i Šekspir

[uredi | uredi izvor]

Prvu i najočigledniju vezu sa Vilijamom Šekspirom predstavlja lično Horas Volpol, u predgovoru za drugo izdanje Otrantskog zamka, u kojem on „veliča Šekspira kao istinski originalnog genija i uzora imaginativne slobode, kao deo odbrane Otrantovog dizajna”.[14] Na drugim mestima osim u predgovoru, nekoliko aluzija na Šekspirova dela dodatno naglašavaju vezu koju želi da povuče između sopstvenog i Šekspirovih dela. Na primer, u Hamletu, „Hamletov susret sa Duhom postaje za Volpola šablon za teror”.[14]

Volpol kreira „fragmentiranije preoblikovanje” Duha iz Hamleta, koje je služilo kao reprezentacija „sada nesankcionisanog, ali još uvek popularnog katoličkog pogleda na duhove kao govornike istine” za Šekspira.[15] Katolički elementi i u Hamletu i u Otrantu su uključeni da bi predstavili dodatni osećaj čuda i misterije za protestantsku publiku oba dela. Katolički element je bio neophodan aspekt „šablona terora” na koji je Volpol hteo da se pozove.

Aluzija na Hamletovo iskustvo sa Duhom nije zamišljena samo kao „šablon terora”, već i da natera čitaoce da se osećaju kao da gledaju samu predstavu, a Volpol to radi u tri navrata. Prvo, on postavlja Manfredov susret sa animiranim portretom Rikarda kao vezu sa prvobitnim javljanjem Duha Hamletu. Drugo, kada fratar Džerom obaveštava Teodora o opasnostima koje se mogu naći u Otrantu i poziva ga da se osveti; ovo je direktna aluzija na Duhov zahtev Hamletu da ga se seti. Treće, Frederikov susret sa skeletnom utvarom paralelan je sa konačnom pojavom Duha u Hamletu.[14]

Nasilno pitanje krvnih loza i sukcesije služi kao ključni element u mnogim Šekspirovim dramama, od Hamleta do Ričarda II i Magbeta, i očigledno je jedna od glavnih interesa Otranta. Veza sa Hamletom je još više ojačana zbog incesta koji je takođe u igri u Otrantu. „U Otrantu, zamak i njegovi lavirinti postaju osnova za incest koji signalizira raspad porodičnih veza”,[16] što je takođe glavni problem u Hamletu budući da su Hamletova majka (Gertruda) i njegov stric (Klaudije) bili, na neki način, orođeni pre njihovog braka. I Hamlet i Otranto su književne odskočne daske za diskusiju o pitanjima braka, pošto su pitanje poništenja braka Henrija VIII i njegovog kasnijeg braka sa Anom Bolen i dalje bile teme žestokih kontroverzi. Henri VIII se oženio Katarinom od Aragona, ženom svog pokojnog brata, a kasnije je prekinuo taj brak zbog Katarinine nemogućnosti da rodi muškog naslednika koji bi doživeo punoletstvo. Slično, Otranto se vrti oko „većeg seksualnog nadmetanja da bi se obezbedilo potomstvo”.[17]

Konačna veza između Otranta i Šekspira leži u ulozi koju igraju sluge. Kao i Šekspir, Volpol ima za cilj da stvori „mešavinu komedije i tragedije”,[15] a jedan od načina na koji to čini je korišćenje sporednih likova slugu (kao što je Bjanka) u komične svrhe. Ovo je trop koji Volpol preuzima od Šekspira jer, na primer, Šekspirovi glumci iz Sna letnje noći takođe služe kao ključni komični elementi u predstavi.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d đ „The Castle of Otranto: The creepy tale that launched gothic fiction”. BBC News. BBC. 13. 12. 2014. 
  2. ^ a b „The Castle of Otranto”. Encyclopaedia Britannica. Pristupljeno 18. 7. 2021. 
  3. ^ "Paul Murray's top 10 gothic novels". The Guardian. Retrieved 9 July 2017
  4. ^ Walpole, Horace; Volpol, Horas (2011). Otrantski zamak. Pančevo: Mali Nemo. ISBN 978-86-7972-067-2. 
  5. ^ Mellor, Anne K. Mary Shelley: Her Life, Her Fiction, Her Monsters. New York: Routledge, 1988. 196–198.
  6. ^ a b Missing, Sophie (13. 3. 2010). „The Castle of Otranto by Horace Walpole”. The Guardian. Pristupljeno 18. 9. 2018. 
  7. ^ a b Walpole, Henry (1765). The Castle of Otranto, A Gothic Story, Second Edition Preface. London. str. vi. Arhivirano iz originala 20. 09. 2018. g. Pristupljeno 24. 04. 2023. 
  8. ^ Reszitnyk, Andrew (7. 9. 2012). „Backlash: Romantic Reactions to the Castle of Otranto and England's Gothic Craze”. Pristupljeno 19. 9. 2018. 
  9. ^ Stasi, Carlo (2003). Otranto e l'Inghilterra in Note di Storia e Cultura Salentina. Lecce: Argo. str. 127—159. 
  10. ^ Clemens, Valdine. Return of the Repressed, the: Gothic Horror from the Castle of Otranto to Alien. State University of New York Press. str. 30. ISBN 0791443280. 
  11. ^ „Strawberry Hill, Horace Walpole's fantasy castle, to open its doors again”. The Guardian. Pristupljeno 18. 7. 2021. 
  12. ^ „Halloween spirits: literature's haunted houses”. The Guardian. Pristupljeno 18. 7. 2021. 
  13. ^ „Gothic novel The Castle of Otranto, by Horace Walpole”. The British Library. Arhivirano iz originala 24. 04. 2023. g. Pristupljeno 24. 04. 2023. 
  14. ^ a b v Hamm, Robert B. Jr. (2009). „Hamlet and Horace Walpole's The Castle of Otranto”. SEL: Studies in English Literature 1500–1900. 49 (3): 667—692. S2CID 161227616. doi:10.1353/sel.0.0063. 
  15. ^ a b Drakakis. Gothic Shakespeares. New York: Routledge, 2008.
  16. ^ Cohenour, Gretchen. "A Man's Home is His Castle: Bloodlines and The Castle of Otranto.” EAPSU Journal of Critical and Creative Work. Volume 5 (2008): 73–87.
  17. ^ Cohenour, Gretchen. "Eighteenth Century Gothic Novels and Gendered Spaces: What's Left to Say?" Diss: University of Rhode Island, 2008. ProQuest LLC, 2008.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Отрантски_замак&oldid=28343177”