Pređi na sadržaj

Papudžija

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Satenske papuče ukrašene vezom od zlatnih niti iz prve polovine 17. veka

Papudžija je zanatlija koji se bavi ručnom izradom papuča. Papudžijski zanat spada u red starih zanata koji nestaju. Danas se ručnom izradom papuča bave samo malobrojni majstori koji izrađuju tradicionalne modele koji se uglavnom prodaju kao suveniri, deo tradicionalne narodne nošnje i za slične potrebe,[1] a neki stari majstori danas papuče izrađuju samo po porudžbini.[2] Njihov posao najpre su preuzeli obućari, a kasnije je preovladala industrijska proizvodnja obuće.

Srodni papudžijskom su klomparski, čizmarski (ili čizmadžijski) i obućarski zanat.

Etimologija

[uredi | uredi izvor]

Reč „papuča” ima koren u arapskoj reči „babuš“ ili persijskoj „papuš“, a na naše prostore je došla sa Osmanlijama, kao i same papuče.[3]

Izrada papuča

[uredi | uredi izvor]
Muške papuče od štampane kože sa svilenom postavom s polovine 18. veka. Na ovom paru jasno se vidi da ne postoji leva i desna papuča, već su obe rađene na istim kalupima

Mašinska izrada obuće daleko je lakša, brža i jeftinija, pa su samim tim ručno rađeni proizvodi skuplji. U tome i leži jedan od razloga gašenja ovog zanata, uprkos činjenici da su ovako izrađene papuče daleko kvalitetnije.[4]

Ručna izrada papuča

[uredi | uredi izvor]

Danas papudžije svoje proizvode izrađuju uglavnom od prirodnih materijala, što takođe poskupljuje proizvod. Pri izradi često ne koriste ni hemikalije koje se koriste u industriji, kako bi se koža lakše oblikovala.[5] Za đonove se koriste najčešće koža ili drvo, dok se za gornji deo koriste koža, vuna, somot, pliš. Papuče izrađene od kože često su dugovečne, često otporne i na vremenske neprilike, dok su s druge strane neki modeli unikatni, ukrašeni vezom, pa majstori moraju znati i taj zanat. One jeftinije prave se od tkanina sa mašinski već izvezenim uzorkom.[6]

Papudžija ceo proces proizvodnje obavlja ručno. Svaki par papuča pravi posebno, od krojenja, preko veza do finalnog proizvoda. Kada je reč o nanulama, papučama sa drvenim gazištem, i kod njih se sve radi ručno, a drveni delovi se tešu od sirove bukovine bradvom i sekirom.[5] Vreme koje je potrebno da bi se izrado jedan para papuča zavisi od složenosti modela i tehnika izrade. Za izradu jednog para papuča najčešće je potreban jedan dan, ali za finije i skuplje modele posao može trajati i tri do četiri dana.[1] Za izradu papuča koristi se alat koji je uglavnom isti za sve zanate u kojima je koža glavna sirovina.[3]

Zanimljiv je podatak da su kod starih kalupa za papuče levi i desni bili potpuno jednaki.[7] Razlog za to oduvek je bila visoka cena materijala i izrade i samim tim potreba da one što duže traju. Zbog toga su u prošlosti ljudi, kada bi se uveče pred spavanje izuli, pored kreveta zamenili mesta papučama. Sutradan bi nosili na levoj nozi onu koju su juče na desnoj i obrnuto i tako bi produžili vek obuće.[8]

Mašinska izrada papuča

[uredi | uredi izvor]

Papudžije svoje proizvode mogu izrađivati i mašinski, što donekle pojeftinjuje proizvod, ali je i dalje zahtevan posao, a su ulaganja u opremu su prilično velika. Prvenstveno je potrebna šivaća mašina, a osim nje paspul mašina, štanc mašina, presa i brenta (tračna testera) na kojoj se obrađuje drvo. Za mašinsku izradu jednog para papuča potrebno oko tri sata.[9] Postoje, naravno, i jednostavni modeli, izrađeni samo od tekstila. Za njihovu izradu ne treba puno ulaganja, pa je i sam proizvod pristupačan svakome.[10]

Istorija

[uredi | uredi izvor]
Orijentalne papuče iz 17. veka

Nošenje papuča uvek je, kroz istoriju, bilo tesno povezano sa kulturom stanovanja. Obuća se još u drevnim civilizacijama razlikovala prema nameni. Strogo je bila odvojena obuća koja se nosila napolju od one koja se nosila u kući ili hramu i nošenje obuće u kući ili hramu, a koja nije namenjena ovim prostorima, smatralo se bogohuljenjem. Takav odnos prema kući i hramu zadržao se kroz istoriju u sve tri monoteističke religije. Tako nastaju papuče — obuća koja se nosila isključivo u kući ili oko nje. Kultura nošenja papuča na balkanske prostore došla je sa Osmanlija, kada se osnivau gradovi levantskog tipa, u kojima su privredni i porodični život u mahali jasno odvojeni. Tako su papuče, kao obuća vezana za intimni unutrašnji prostor, postale sinonim za kulturu stanovanja u gradu ili za gradsku kulturu.[3]

Osmanlije su izvršile organizovanje zanata u esnafe i zanatlije su se tome prilagodili. Papudžije se, u Bosni na primer, u pisanim izvorima prvi put spominju 1530. godine. U njima se vidi da ih je tada bilo malo, ali je njihov broj do polovine 16. veka znatno porastao. Papudžijski zanat, zajedno sa čizmarskim, pripadao je čizmedžijskom esnafu. Zanatlije istog esnafa bili su smešteni u posebnu čaršiju koja se zvala čizmedžijska čaršija, mada je bilo radionica i u drugim dijelovima grada. Same radionice nalazile su se uglavnom po sobama iznad dućana i magaza u kojima su papuče i prodavane.[3] Zaštitik i slava ovog zanatskog esnafa obućara i prerađivača kože kod pravoslavnih vernika je Sveti Spiridon. Od 1869. godine u Trstu postoji hram posvećen ovom svetitelju koji pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi.[11]

Papudžijski zanat je nekada, kada su papuče bile glavna obuća srednjeg društvenog sloja, bio veoma unosan. Poznato je da je Vlajko Kalenić, beogradski dobrotvor koji je svu svoju zemlju poklonio gradu, svoj prvi imetak stekao upravo baveći se obućarskim i papudžijskim zanatom.[12] Na popisu zrenjaninskih zanatlija može se videti da su u ovom gradu tokom 18. veka radili samo čizmari, njih desetak, dok drugih proizvođača obuće nije bilo. Tokom vremena broj čizmara se veoma uvećao, a neki su se uporedo bavili i proizvodnjom cipela. Tako je tokom 19. veka zrenjanin imao više od 20 čizmara, desetak obućara i samo 4 papudžije.[13]

Segedinske papuče

Cena kvalitetnih ekskluzivnih papuča, kakve su na primer sarajevske papuče vezene srmom, nekada se određivala prema ceni jagnjeta. Jedno jagnje je koštalo kao dobra košnica pčela, a jedna košnica kao par ovakvih papuča. Ove ove papuče deo su tradicije. Postojao je običaj da svekrva svojoj novoj snaji, kada dođe u kuću, pokloni jedne ovakve ovakve papuče. Te papuče mlada žena nosila je samo u svečanim prilikama kao što su Bajram, rođenje djece ili Mevlud.[5] Danas je umeće izrade sarajevske papuče uvršteno je na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Kantona Sarajevo.[14]

Tradicija

[uredi | uredi izvor]

Papudžijski zanat danas se najčešće uči u porodici i prenosi se s kolena na koleno. Tako u Sarajevu, glavnom gradu Bosne i Hercegovine, postoji još samo jedna papudžijska radnja, koja u vlasništvu iste porodice posluje više od 200 godina, a prvi pisani trag o tome datira iz 1823. godine.[14] Poput Sarajeva i brojni drugi gradovi i oblasti imaju svoje karakteristične modele, pa su tako poznate i segedinske papuče,[2] bunjevačke i šokačke papuče iz Bačke i sve su one unikatni proizvodi vrhunskog kvaliteta. Uprkos tome stari majstori često nemaju naslednika u poslu, a papudžijski zanat je danas čuvar tradicije i folklora. Tako je, na primer, u Somboru početkom 19. veka bilo čak 13 majstora papudžija, a 2017. godine samo jedan, koji nije imao učenika.[8]

Znanje i veština izrade sarajevskih papuča uvršteni su na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Kantona Sarajevo.

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Petković, Bojana (24. 5. 2021). „Kalajdžisalihovići održavaju papudžijski zanat dva vijeka u Sarajevu”. Dnevne nezavisne novine. Pristupljeno 2. 3. 2023. 
  2. ^ a b Katalog tradicionalnih zanata (PDF). Mađarska-Srbija: Udruženje digitalna regija. str. 19. Pristupljeno 2. 3. 2023. 
  3. ^ a b v g „PAPUDŽIJE”. ljubusaci.com. Pristupljeno 2. 3. 2023. 
  4. ^ Marković, Slobodan (oktobar 1974). „U poseti zanatlijama "Gradića Pejtona" na Čuburi”. Svet (Yugopapir). Pristupljeno 2. 3. 2023. 
  5. ^ a b v „Posljednji sarajevski papudžija: KALAJDŽISALIHOVIĆ OŽIVIO PAPUČE STARE SKORO VIJEK”. najportal.ba. Pristupljeno 2. 3. 2023. [mrtva veza]
  6. ^ „Uzeo meru od 40.000 žena”. Glas javnosti. 15. 5. 2003. Pristupljeno 2. 3. 2023. [mrtva veza]
  7. ^ Vasiljević, Zlata (23. 1. 2013). „Poslednji somborski papudžija traži sertifikat”. Blic. Pristupljeno 2. 3. 2023. 
  8. ^ a b Parčetić, Ružica (6. 10. 2017). „Unikati poslednjeg somborskog papudžije”. Radio-televizija Vojvodine. Pristupljeno 2. 3. 2023. 
  9. ^ „Bračni par Talić: Izrađuju bosanske papuče koje svi rado kupuju”. InMedia. 4. 7. 2019. Pristupljeno 2. 3. 2023. 
  10. ^ „Poštar Mujo zbog žene postao papučar”. mojdoboj.info. 14. 10. 2018. Pristupljeno 2. 3. 2023. 
  11. ^ Milutinović, Jana (25. 12. 2020). „Danas se slavi Prepodobni Spiridon Čudotvorac”. Osonica. Arhivirano iz originala 02. 03. 2023. g. Pristupljeno 2. 3. 2023. 
  12. ^ Suzana (23. 11. 2021). „Da li znate kako je Kalenić pijaca dobila ime?”. rebelgrade. Arhivirano iz originala 02. 03. 2023. g. Pristupljeno 2. 3. 2023. 
  13. ^ „Popis bečkerečkih zanatlija (XVIII-XIX vek)”. Banateka. 20. 9. 2012. Pristupljeno 2. 3. 2023. 
  14. ^ a b „Kalajdžisalihović: Cijena sarajevske papuče se određivala prema cijeni janjeta ili košnice pčela”. faktor.ba. 18. 02. 2023. Pristupljeno 2. 3. 2023. 

Spoljašnji izvori

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папуџија&oldid=28434703”