Pređi na sadržaj

Parazitizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Riblji parazit, izopod Cymothoa exigua, zamenjuje jezik ribe iz roda Lithognathus

U evolucionoj biologiji, parazitizam (grč. para = „pored“ i sitos = „hrana“) je takva vrsta interspecijskog odnosa u kome jedna vrsta (parazit) živi na račun druge (domaćina).[1] Kao posledica specifičnog načina života kod parazita se javlja niz adaptacija koje se ogledaju u tome da neki organi zakržljaju ili nestanu, dok se na njihov račun razvijaju drugi. Posledice prisustva parazita po domaćina mogu varirati od malih promena u ponašanju, preko očitih patoloških promena u tkivima, do smrti u nekim slučajevima. Entomolog E. O. Vilson okarakterisao je parazite kao „predatore koji jedu plen u jedinicama manjim od jedan”.[2] Paraziti uključuju protozoe poput uzročnika malarije, bolesti spavanja i amebske dizenterije; životinje poput rudarskih glista, vaši, komaraca i vampirskih šišmiša; gljivice kao što su medne gljive i uzročnici dermatofitoze; i biljke poput imele, viline kosice i volovotki. Postoji šest glavnih parazitskih strategija eksploatacije životinjskih domaćina, a to su parazitska kastracija, direktno prenošena parazitizam (kontaktom), trofično prenošeni parazitizam (biti jeden), parazitizam koji se prenosi vektorima, parazitoidizam i mikropredacija.

Poput predacije, parazitizam je tip interakcije potrošača i resursa,[3] ali za razliku od predatora, paraziti su, izuzev parazitoida, tipično mnogo manji od svojih domaćina, ne ubijaju ih, i često žive u ili na svojim domaćinima tokom dugog perioda. Paraziti životinja su visoko specijalizovani i razmnožavaju se brže od svojih domaćina. Klasični primeri uključuju interakciju između kičmenjačkog domaćina i pantljičare, metilja, vrsta roda Plasmodium koje uzrokuju malariju i buva.

Evolucione strategije

[uredi | uredi izvor]
Vidi još: Parazitologija

Osnovni koncepti

[uredi | uredi izvor]
Za više informacija pogledajte: Parazitski životni ciklus
Glava (skoleks) pantljičare Taenia solium, crevnog parazita, ima kuke i sisaljke kojim se pričvršćuje za domaćina

Parazitizam je neka vrsta simbioze, bliske i perzistentne dugotrajne biološke interakcije između parazita i njegovog domaćina. Za razliku od saprotrofa, paraziti se hrane živim domaćinima, iako neke parazitske gljive, na primer, mogu nastaviti da se hrane domaćinima koje su usmrtili. Za razliku od komenzalizma i mutualizma, parazitski odnos šteti domaćinu, bilo da se hrani njime ili, kao u slučaju crevnih parazita, konzumira deo njegove hrane. Pošto paraziti stupaju u interakciju sa drugim vrstama, oni mogu lako da deluju kao vektori patogena, izazivajući bolest.[4][5] Predacija po definiciji nije simbioza, jer je interakcija kratka, ali entomolog E. O. Vilson je okarakterisao parazite kao „predatore koji jedu plen u jedinicama manjim od jedan“.[2]

U tom okviru su moguće mnoge strategije. Taksonomisti klasifikuju parazite u različite šeme koje se preklapaju, na osnovu njihovih interakcija sa njihovim domaćinima i na osnovu njihovih životnih ciklusa, koji su ponekad veoma složeni. Obavezni parazit u potpunosti zavisi od domaćina da završi svoj životni ciklus, dok fakultativni parazit ne. Životni ciklusi parazita koji uključuju samo jednog domaćina nazivaju se „direktnim“; oni sa definitivnim domaćinom (gde se parazit reprodukuje seksualno) i najmanje jednim posrednim domaćinom nazivaju se „indirektnim“.[6][7] Endoparazit živi u telu domaćina; ektoparazit živi spolja, na površini domaćina.[8] Mezoparaziti — poput nekih kopepoda, na primer — ulaze u otvor u telu domaćina i tamo ostaju delimično ugrađeni.[9] Neki paraziti mogu biti generalisti, hraneći se širokim spektrom domaćina, ali mnogi paraziti, i većina protozoa i helminta koji parazitiraju na životinjama, su specijalisti i izuzetno su specifični za domaćina.[8] Rana osnovna, funkcionalna podela parazita razlikovala je mikroparazite i makroparazite. Svakom od njih je dodeljen matematički model kako bi se analizirala kretanja stanovništva grupa domaćin-parazit.[10][11] Mikroorganizmi i virusi koji mogu da se reprodukuju i završe svoj životni ciklus unutar domaćina poznati su kao mikroparaziti. Makroparaziti su višećelijski organizmi koji se razmnožavaju i završavaju svoj životni ciklus van domaćina ili na telu domaćina.[10][12]

Veliki deo razmišljanja o vrstama parazitizma fokusiran je na kopnene životinjske parazite životinja, kao što su helminti. Oni u drugim okruženjima i sa drugim domaćinima često imaju analogne strategije. Na primer, jegulja Simenchelys parasitica je verovatno fakultativni endoparazit (tj. poluparazit) koji se oportunistički zariva i jede bolesnu i umiruću ribu.[13] Insekti koji jedu biljke kao što su štitaste vaši, lisne uši i gusenice veoma liče na ektoparazite, napadaju mnogo veće biljke; služe kao vektori bakterija, gljivica i virusa koji izazivaju bolesti biljaka. Pošto ženke štitastih vaši ne mogu da se kreću, one su obavezni paraziti, trajno vezani za svoje domaćine.[10]

Senzorni inputi koje parazit koristi da identifikuje i pristupi potencijalnom domaćinu poznati su kao „znakovi domaćina“. Takvi znakovi mogu uključivati, na primer, vibracije,[14] izdahnuti ugljen-dioksid, mirise kože, vizuelne i toplotne potpise i vlagu.[15] Parazitske biljke mogu da koriste, na primer, svetlost, fiziohemiju domaćina i isparljive supstance da prepoznaju potencijalne domaćine.[16]

Podela parazita

[uredi | uredi izvor]

Prema broju domaćina u kojima parazitiraju, parazite možemo deliti na:

  • monoksene (monoxenes) koji parazitiraju samo u jednoj vrsti domaćina (kakva je npr. čovečija glista);
  • heteroksene (heteroxenes) koji žive na račun dva ili više domaćina pri čemu se razlikuju dva tipa domaćina:
    • stalni (definitivni) u kome parazitiraju odrasle jedinke
    • prelazni u kome žive larve;
  • autoheteroksene koji ceo životni ciklus (jaje, larva, adult) provode u jednom domaćinu, kao što to čini npr. trihinela

Odnos parazita prema domaćinu može biti:

  1. uslovan (fakultativan) parazitizam kada mogu da žive slobodno ili parazitski i organizmu domaćina ne nanose nikakvu štetu:
  2. pravi (obligatni) parazitizam kada žive na račun domaćina.

U pogledu mesta u domaćinu u kome parazitiraju dele se na:

  • Ektoparaziti ili spoljašnji paraziti su paraziti koji žive na koži, dlaci i perju svojih domaćina. Prema vrsti domaćina u ili na kojem žive, paraziti se dele na strogo specifične i ne strogo specifične. Paraziti iz prve grupe žive u veoma ograničenom broju vrsta ili samo u jednoj vrsti domaćina. Paraziti iz druge grupe nalaze uslove za život u većem broju vrsta domaćina.
  • Endoparaziti ili unutrašnji paraziti su paraziti koji žive u unutrašnjim organima i tkivima domaćina. Tokom procesa razvoja u domaćinu mnoge vrste parazita prolaze (migriraju) kroz različite organe dok ne stignu do mesta svog stalnog boravka (lokalizacije). Međutim, neke vrste mogu tokom svoje migracije da budu endoparaziti, a zatim ektoparaziti. Neke vrste endoparazita mogu povremeno ili stalno naseljavati same ćelije pojedinih tkiva i nazivaju se endoglobularni paraziti.

Prema vremenu provedenom u domaćinu dele se na:

  • permanentne koji veći deo ili čitav životni vek provode parazitirajući
  • intermitentni (temporarni) koji u domaćinu provode samo određeno vreme potrebno da bi zadovoljili svoje potrebe

Adaptacije na parazitski način života

[uredi | uredi izvor]

Parazitizam je evolucioni proces tokom koga su razvile određene osobine kao rezultat prilagođavanja na specifične uslove života:

Parazitske bolesti životinja

[uredi | uredi izvor]

Kada se kod inficiranih životinja klinički ispoljava parazitizam narušavanjem zdravstvenog stanja te životinje[17], onda govorimo o parazitskim bolestima.

Analogno zaraznim bolestima, prema broju životinja koje su obolele razlikuju se:

  • enzootije, kada su u pitanju pojedinačni slučajevi infekcije na ograničenom prostoru;
  • epizootije, zahvataju veći broj životinja na području jedne države ili šire;
  • panzootije, kada su infekcijom zahvaćene životinje jednog kontinenta ili čak infekcija prelazi i na susedni kontinent; jako retko javljaju
Glavni članak: parazitske bolesti

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Poulin 2007, str. 4–5.
  2. ^ a b Wilson, Edward O. (2014). The Meaning of Human Existence. W. W. Norton & Company. str. 112. ISBN 978-0-87140-480-0. „Parasites, in a phrase, are predators that eat prey in units of less than one. Tolerable parasites are those that have evolved to ensure their own survival and reproduction but at the same time with minimum pain and cost to the host.” 
  3. ^ Getz, W. M. (2011). „Biomass transformation webs provide a unified approach to consumer-resource modelling”. Ecology Letters. 14 (2): 113—124. PMC 3032891 Slobodan pristup. PMID 21199247. doi:10.1111/j.1461-0248.2010.01566.x. 
  4. ^ Overview of Parasitology. Australian Society of Parasitology and Australian Research Council/National Health and Medical Research Council) Research Network for Parasitology. jul 2010. ISBN 978-1-8649999-1-4. „Parasitism is a form of symbiosis, an intimate relationship between two different species. There is a biochemical interaction between host and parasite; i.e. they recognize each other, ultimately at the molecular level, and host tissues are stimulated to react in some way. This explains why parasitism may lead to disease, but not always.” 
  5. ^ Suzuki, Sayaki U.; Sasaki, Akira (2019). „Ecological and Evolutionary Stabilities of Biotrophism, Necrotrophism, and Saprotrophism” (PDF). The American Naturalist. 194 (1): 90—103. ISSN 0003-0147. PMID 31251653. S2CID 133349792. doi:10.1086/703485. 
  6. ^ „A Classification of Animal-Parasitic Nematodes”. plpnemweb.ucdavis.edu. Arhivirano iz originala 6. 10. 2017. g. Pristupljeno 25. 2. 2016. 
  7. ^ Garcia, L. S. (1999). „Classification of Human Parasites, Vectors, and Similar Organisms”. Clinical Infectious Diseases. 29 (4): 734—746. PMID 10589879. doi:10.1086/520425 Slobodan pristup. 
  8. ^ a b Overview of Parasitology. Australian Society of Parasitology and Australian Research Council/National Health and Medical Research Council) Research Network for Parasitology. jul 2010. ISBN 978-1-8649999-1-4. 
  9. ^ Vecchione, Anna; Aznar, Francisco Javier (2008). „The mesoparasitic copepod Pennella balaenopterae and its significance as a visible indicator of health status in dolphins (Delphinidae): a review” (PDF). Journal of Marine Animals and Their Ecology. 7 (1): 4—11. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 4. 2018. g. Pristupljeno 11. 4. 2018. 
  10. ^ a b v Poulin, Robert (2011). Rollinson, D.; Hay, S. I., ur. The Many Roads to Parasitism: A Tale of Convergence. Advances in Parasitology. 74. Academic Press. str. 27—28. ISBN 978-0-12-385897-9. PMID 21295676. doi:10.1016/B978-0-12-385897-9.00001-X. 
  11. ^ Poulin, Robert; Randhawa, Haseeb S. (februar 2015). „Evolution of parasitism along convergent lines: from ecology to genomics”. Parasitology. 142 (Suppl 1): S6—S15. PMC 4413784 Slobodan pristup. PMID 24229807. doi:10.1017/S0031182013001674.  open access publication - free to read
  12. ^ „Parasitism | The Encyclopedia of Ecology and Environmental Management”. Blackwell Science. Pristupljeno 8. 4. 2018. 
  13. ^ Caira, J. N.; Benz, G. W.; Borucinska, J.; Kohler, N. E. (1997). „Pugnose eels, Simenchelys parasiticus (Synaphobranchidae) from the heart of a shortfin mako, Isurus oxyrinchus (Lamnidae)”. Environmental Biology of Fishes. 49: 139—144. S2CID 37865366. doi:10.1023/a:1007398609346. 
  14. ^ Lawrence, P. O. (1981). „Host vibration—a cue to host location by the parasite, Biosteres longicaudatus”. Oecologia. 48 (2): 249—251. Bibcode:1981Oecol..48..249L. PMID 28309807. S2CID 6182657. doi:10.1007/BF00347971. 
  15. ^ Cardé, R. T. (2015). „Multi-cue integration: how female mosquitoes locate a human host”. Current Biology. 25 (18): R793—R795. PMID 26394099. doi:10.1016/j.cub.2015.07.057 Slobodan pristup.  open access publication - free to read
  16. ^ Randle, C. P.; Cannon, B. C.; Faust, A. L.; et al. (2018). „Host Cues Mediate Growth and Establishment of Oak Mistletoe (Phoradendron leucarpum, Viscaceae), an Aerial Parasitic Plant”. Castanea. 83 (2): 249—262. S2CID 92178009. doi:10.2179/18-173. 
  17. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 22. 08. 2014. g. Pristupljeno 30. 12. 2008. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Паразитизам&oldid=28506521”