Parohija

Parohija (od stgrč. παροικία — „privremeno obitavalište”) je od najranijih hrišćanskih vremena označavala lokalnu hrišćansku zajednicu. Kao takva, pojavljuje se i u spisima Otaca Crkve kao i u kanonima prvih hrišćanskih sabora.

Tumačenja hrišćanskih teologa

Za hrišćane, ovaj dom se tumači kao Carstvo Božije, hram u kome Bog boravi, Novi Jerusalim. Međutim, po verovanju, sve dok se hrišćani tamo ne nađu sa Bogom, za njih je na zemlji ustanovljen privremeni dom - skiniju (šator) u kojem Isus, Ovaploćeni Logos živi sa njima u Duhu Svetome, kao što je, takođe, živeo i sa Jevrejima u pustinji, kada su putovali u Zemlju Obećanja. U Starom Zavetu, ovo božansko prisustvo u Skiniji je bilo samo simbolički izraženo kroz Kovčeg Zaveta. U Novom Zavetu zajedničarenje sa Bogom je neposredno i realno u Telu i Krvi Hristovoj. Zato hrišćani veruju, da ih parohija, PAROIKIA, privodi Domu. Ali ona ovome može da posluži samo ukoliko oni u njoj ne gledaju svoje dostignuće, „svoj ponos" ili - još gore od toga - nacionalni klub usmeren ka „stalnom naseljenju" u OVOM svetu, daleko od Carstva.

Parohija je mesto u kojem hrišćani sami sebe pružaju Bogu, pomažu druge ljude, postaju članovi Crkve Božije, koja je pozvana da spasava ne samo njih pojedince, porodice ili (druge) grupe (ljudi), nego vasceli svet, uvodeći ga u nadolazeće Carstvo. Takvo je značenje i tolika je važnost koju je Crkva dala ovoj jednostavnoj i uobičajenoj reči: parohija.

Literatura

• Meyendorff, John (1987). Vision of Unity [Vizija jedinstva] (na jeziku: engleski). Crestwood, NY: St Vladimir's Seminary Press. ISBN 0-88141-068-3.