Patogeneza je u stvari biološki proces nastanka i razvoja bolesti.[1] Sam naziv "Patogeneza" potiče od reči pathos - bolest i reči genein - rađanje, nastanak.
Da bi došlo do pojave biljne bolesti, neophodno je ispuniti tri osnovna uslova: postojanje osetljive biljke, postojanje patogena i povoljni ekološki uslovi. Međutim, ne može svaki patogen da izazove bolest na svakoj biljci. Da bi izazvao biljnu bolest patogen mora biti kompaktibilan prema određenoj biljci, i dovoljno agresivan da izazove infekciju. Sam nastanak biljne bolesti prolazi kroz nekoliko faza, počevši od dospevanja patognea na biljku pa sve do znaka bolesti kao poslednjeg stadijuma oboljenja.
Jedan od prvih stupnjeva u razvoju biljne bolesti jeste upravo dospevanje parazita na biljku, i od tog trenutka postoji potencijalna opasnost od nastanka same bolesti . Međutim, prisustvo parazita ne znači uvek postojanje biljne bolesti jer je za sam razvoj biljne bolesti potrebno još niz drugih faktora.
Prenos patogena može biti direktan ili indirektan. Kod direktnog prenosa biljne bolesti nema posrednika, odnosno nema drugih činilaca koji će uticati na prenos patogena. Primer direktnog prenošenja patogena jeste upotreba zaraženog semenskog i sadnog materijala gde se patogen već nalazi na biljnom delu, i on se samo razvija sa razvojem biljke čiji je gost.
Sa druge strane je indirektan prenos patogena gde je patogen prenet pomoću nekog posrednika. Ti prenosnici mogu biti abiotski i biotski. Što se tiče abiotskih faktora, odnosno faktora nežive prirode, najveći značaj imaju vetar i voda jer se spore parazita najlakše prenose u vodenoj i aerobno sredini; i abiotski način prenošenja jeste jedan od najzastupljenijih načina prenošenja biljne bolesti. Sa druge strane su biotski prenosnici parazita; odnosno prenosnici živog sveta, među kojima su najzastupljeniji insekti; takođe imaju veliki značaj za prenos biljne bolesti. Najčešći je slučaj da sami insekti ne prenose patogene jer im je to nužda, već se sami patogeni prikopčaju za insekte i tako bivaju razneti. Jedan od najpoznatijih prenosnika biljnih bolesti jesu biljne, ili, lisne vaši, pa se većina biljnih bolesti suzbija upravo suzbijanjem ove vrste insekata.
Samo prodiranje parazita u biljku čini pojavu same bolesti još izvesnijom, mada to ne mora značiti da je biljna bolest u baš tom prenutku nastala. Patogeni u unutrašnjost biljke mogu prodrti na tri onsovna načina:
kroz nepovređeni deo biljke:patogen prodire u biljku tako što razara zdrava tkiva biljke i dospeva do unutrašnjosti
kroz prirodne otvore:pokorično biljno tkivo poseduje mnoge otvore koji su pogodni za nesmetan ulaz patogena, jer je njihova veličina često jako mala tako da se oni kroz date otvore u biljku ;prosto rečeno - ušetaju
kroz povrede i rane na biljci:otvorene rane na biljnom tkivu su mesta ge je samo tkivo jako osetljivo, a samim tim i pogodno za prodor patogena
Iz navedenog se vidi da je oštećeno biljno tkivo jedan od najpogodnijih puteva prodora patogena, pa se prema tome i usmerava i preventivna zaštita. Naime, postoje razni tipovi krema koje se koriste za mazanje rana nastalih prilikom rezidbe voća. Moram da pomenem da je ovakav vid zaštite jako nepraktičan, pa se više ide na to da se poveća otpornost celokupne biljke, što je lakše i efikasnije, a ne da se smanji verovatnoća od prodora patogena, što je dosta teže.[2]
Biljna bolest postaje sve izvesnija, pa je infekcija samo jedan od koraka koji nas još više približava oboljenju. U ovoj fazi razvoja biljne bolesti patogen uspostavlja kontakt sa osetljivim ćelijama i tkivima biljke domaćina. Međutim, do "nicanja" samog patogena će doći samo u slučaju ako je patogen dovoljno agresivan, i ako postoje predispozicije za razvoj datog patogena. Agresivnost patogena jeste, u stvari, odlika samog patogena, odnosno njegove prirode. Patogen za jednu biljku može biti dovoljno agresivan a da kod druge to opet nije slučaj. Predispozicija za razvoj biljne bolesti, odnosno uslov za sam nastanak bolesti je ekvivalentan otpornosti biljke. Što je biljka odpornija to je patogenu teže da u samu biljku i prodre.
U ovoj fazi razvoja biljne bolesti sve je već jasno, i naša biljka je zaražena. Inkubacija je vreme koje prođe od prodora parazita u biljku do pojave znakova bolesti, odnosno pojave simptoma. U ovoj fazi parazit se razvija i priprema se da da nove spore parazita koje će služiti daljem širenju samog parazita. Ova faza može trajati od nekoliko dana preko nekoliko meseci do nekoliko godina, a sve u zavisnosti od toga koliko je parazitu potrebno da formira nove spore za dalju reprodukciju. Što je inkubacija kraća, brže je širenje bolesti, ali i znaci oboljenja su pre vidljivi pa se može pravovremeno delovati na zaustavljanje širenja samog oboljenja.
Parazit se dovoljno razvio u biljci da su produkti njegovog rada postali vidljivi; pojavile su se promene na biljci koje su u stvari reakcija biljke na samog patogena. Često je u tom slučaju već kasno da se vrši ikakva zaštita jer se sam parazit već dovoljno razvio i postao otporan na dejstvo bilo kakvih sredstava za zaštitu bilja.
Promene biljke, odnosno simptmi biljne bolesti se, prema svojim karakteristikama, dele u tri osnovne grupe:
Promena boje: ovo je jedan od najčešćih vidljivih simptoma biljne bolesti, i najjednostavniji su za uočavanje; bitno je samo ne mešati ih sa promenama boje biljnih delova koje su uslovljene određenim prirodnim pojavama (na primer: završetak vegetacije ). Promene boje mogu biti u vidu:
hloroze: pojedini biljni delovi gube hlorofil i postaju žuti
mozaika:zbog nedovoljne količine stvaranja hlorofila pojedini delovi, najčešće na listu, postaju žuti
opšteg žutila:velika površina biljke gubi zeleni pigment.
pegavosti:pojava pega na biljnim organima različite boje
Morfološke promene:ogledaju se u promeni spoljašnjeg izgleda nekog biljnog organa ili pak cele biljke što zavisi od vrste i inteziteta oboljenja. Najpoznatije promene ovog tipa su: pojava veštačkih metli u krošnji, kovrdžavost lišća, krastavost plodova, spljoštenost stabla i slično.
Anatomsko- histološke promene: jesu promene unutrašnjih organa biljke. Neke vrste patogena, a najčešće virusi, dovode do promena u samim ćelijama, pa se tako mogu javiti hipertrofija-nekontrolisano uvećanje ćelije, ili hiperplazija- nekontolisana deoba ćelija. Ovakve promene se manifestuju pojavom skrame, buđi, raznih izraslina i tumora, i slično.[3]Zdrav plod šljive[4]
.jpg)
