Patrijarh moskovski Nikon

Nikon
Nikon, patrijarh moskovski
Lični podaci
Datum rođenja	(1605-05-07)7. maj 1605.
Mesto rođenja	Valjdemonovo, Rusko carstvo
Datum smrti	17. avgust 1681.(1681-08-17) (76 god.)
Mesto smrti	Terapontov manastir, Rusko carstvo
Grob	Belozerski manastir
patrijarh moskovski i sve Rusije
Redosled	6.
Godine	1652 — 1666
Prethodnik	Josif
Naslednik	Joasaf II
mitropolit novgorodski
Godine	1649 — 1652
Prethodnik	Afonij
Naslednik	Makarij

Patrijarh moskovski Nikon je bio patrijarh Ruske pravoslavne crkve u periodu od 1652. do 1660. godine.

Biografija

Rođen je u mestu Valjdemonovo u Nizgorodskoj guberniji pod imenom Nikita. Sa obrazovanjem je počeo u Zitovskom manastru, a zatim je postao sveštenik. Pošto su mu umrla sva deca, dogovorio se sa suprugom da oboje odu u manastir i zamonaše se. U početku je bio u Belozerskom manastiru, a 1642. godine odlazi u Kozeozersku pustinju. Godine 1646. postao je iguman u Novospasovskom manastiru u Moskvi, i tamo se zbližio sa carem Aleksejem I Mihailovičem. Za novgorodskog mitropolita je izabran 1648. godine.

Nakon smrti patrijarha Josifa 1652. godine izabran je za patrijarha moskovskog. Kao patrijarh sve Rusije pokrenuo je reformu crkvenog bogosluženja koja je imala za cilj jednoobraznosti praktičnog bogoslužbenog života po grčkim uzorima. Patrijarh je jasno shvatio ovaj zadatak, ali je pred sobom imao nasleđen veliki uticaj i mešanje carske vlasti u poslove Crkve. On je lično smatrao da to nije dobro i da Crkva treba da se oslobodi preteranog uticaja svetovne vlasti. Prenos moštiju Svetog Filipa iz Soloveckog manastira u Moskvu 1652. godine izvršen u tom smislu.

Prvo što je Nikon učinio u pravcu crkvene reforme jeste donošenje propisa (1653) kojima se umesto kolenopoklonjenja ima vršiti običan poklon do pojasa, činjenje znaka krsta sa tri, a ne sa dva prsta. Ovim patrijarhovim odredbama oštro su se usprotivili takozvani revnitelji: Avakum, Neronov, Longin i drugi. Sledeće reforme Nikon pokušava da sprovodi preko odluka sabora. Tako je sabor 1654. godine doneo odluku o reformi novotarija u ruskim bogoslužebnim knjigama, ali po uzoru na grčku bogoslužbenu praksu. Nikon je surovo kažnjavao one koji su se protivili reformama. Ubrzo je kažnjen episkop Pavle Kolomenski. Nikonovim reformama bio je uvređen, makar za mnoge, ruski nacionalni i duhovni ponos. Obe strane, pristalice crkvenih reformi i revnitelji, bili su, po oceni ruskih teologa, slabi bogoslovi i pridavali su previše veliki značaj samim obredima, kao da se radi o samoj suštini vere i o dogmatima.

Patrijarh Nikon se za mišljenje obratio Pajsiju, carigradskom patrijarhu, koji mu je odgovorio jednom gramatom u kojoj je uglavnom odobravao izvesne obredne specifičnosti u pomesnim nacionalnim Crkvama.

Godine 1655. iskorišćen je u Moskvi boravak antiohijskog patrijarha Makarija, i održan je sabor na kome je zvanično odobren Služebnik, preveden sa grčkog jezika. Sam Nikon nije znao grčki jezik, a bogoslužbene reforme je sprovodio uglavnom po novim grčkim izdanjima bogoslužbenih knjiga iz Venecije. U sprovođenju reforme stvarao se sve veći otpor. Tome je svakako doprineo i sam patrijarh svojom netaktičnošću: proklinjao je neistomišljenike i progonio ih.

Nešto kasnije je ipak priznao ispravnost i jednih i drugih knjiga, starih i novih, slovenskih i grčkih. Postao je tolerantan, ali prekasno, došlo je do raskola, zagovornici starog obreda organizovali su svoju crkvenu hijerarhiju Staroobredne crkve, što nije prevaziđeno do današnjih dana.

Patrijarh Nikona je radio dosta na tome da Crkvu oslobodi od svetovne vlasti: Uvećavao je patrijaršijski posede i patrijaršijski imanja, koja su bila u svemu izuzeta od državne vlasti i nadzora. Na njima je patrijarh bio gospodar. Više puta je u odsustvu zamenjivao cara i obavljao čisto državne, carske poslove. Kada je car bio na vojnom pohodu u Poljskoj i Litvaniji (1654—1656), on ga je zamenjivao u državnim poslovima. Nosio je zvanično u tituli i „veliki gosudar“. Carska i patrijaršiska vlast u to vreme u Rusiji predstavljale su dve ravnopravne i odvojene snage. U predgovoru Služebniku iz 1655. godine stoji da su car i patrijarh „dva velika dara“, „premudra dvojica“, koje je Bog izabrao.

Otvoreni sukob cara i patrijarha počeo je od 1658. godine. Car Aleksije sve više, u odnosu na patrijarha, a i inače, pokazuje samodržavlje, samovlašće. Osporavao je javno patrijarhu da u tituli ima i „veliki gosudar“, ne želi da prisustvuje patrijarhovim bogosluženjima, više mu ne ukazuje poštovanje kao „ocu i pastiru“. Patrijarh Nikon je, revoltiran, napustio patrijaršiski tron 1660. godine i povukao se u Voskresenski manastir. Sabor 1666. godine nije doneo nikakve odluke po pitanju patrijarha, on nije ni osuđen ni opravdan.

Nikon je iz manastira kritikovao cara i njegovu vladavinu, zatim njegovo nezakonito i protivkanonsko gospodarenje Crkvom. Pisao je: „Car voli Crkvu kao David Urijevu ženu Vitsaveju“. Car Aleksije je bio rad da sabor iz 1662. godine reši ovaj spor, pošto je u Moskvi boravio mitropolit Pajsije Ligaridis, ali je sabor održan tek 1666. godine. Naime, iskorišćen je boravak antiohijskog patrijarha Makarija i aleksandrijskog patrijarha Pajsija, pa je sabor osudio patrijarha Nikona. Glavni tužilac bio je sam car. Nikon je proglašen krivim što je hulio na cara i na celu Rusku crkvu. Bio je zatočen u Terapontovom manastiru, gde je ostao do smrti, 17. avgusta 1681. godine.

Poslednje godine života proveo je u dosta teškim uslovima u Belozerskom manastiru (1676—1681). Sahranjen je sa patrijaršiskim počastima.

Nikonove reforme

Kada je Nikon postavljen, crkvena reforma je već bila na pomolu. Jedan broj crkvenih velikodostojnika, poznatih kao partija protopopa (dekana), prihvatio je odgovornost za reviziju crkvenih službenih knjiga koje je otvorio pokojni patrijarh Joasaf, i još nekoliko manjih ispravki određenih drevnih obreda. Ali bili su previše bojažljivi da bi pokušali bilo šta stvarno efikasno.

Aleksej Kivšenko. Patrijarh Nikon i Epifanije Slavinecki revidiraju službene knjige.

Nikon je pokrenuo smele reforme. Konsultovao je najučenije grčke sveštenoslužitelje u inostranstvu, pozvao ih na konsultacije u Moskvu, i na kraju su carigradski i kijevski naučnici uverili Nikona da su moskovske službene knjige heterodoksne i da su ikone u upotrebi veoma daleko od antičkih carigradskih uzora, najvećim delom prožete franačkim i poljskim (zapadnoevropskim) baroknim uticajima.

Godine 1654, Nikon je sazvao sinod da ponovo ispita službene knjige koje je revidirao patrijarh Joasaf, i većina sinoda je odlučila da „treba slediti Grke pre nego naše stare“. Drugi sabor, održan u Moskvi 1656. godine, odobrio je reviziju službenih knjiga kako je predložio prvi sabor i anatemisao nesaglasnu manjinu, koja je uključivala partiju protopopa i Pavla, episkopa Kolomne. Reforme su se poklopile sa velikom kugom 1654. godine.

Politička moć

Nikon je mitropolita Filipa kanonizovao, a njegove mošti preneo u Moskovski Kremlj kao podsetnik careva na zločine koje su počinili nad crkvom (slika Aleksandra Litovčenka).

Od 1652. do 1658. Nikon nije bio toliko sveštenik koliko carev kolega. U javnim dokumentima i u privatnim pismima bilo mu je dozvoljeno da koristi suverenovu titulu. To je posebno bio slučaj tokom ratova sa Poljsko-Litvanskom Komonveltom 1654–1667, kada je car sa svojim vojskama bio udaljen iz Moskve. Godine 1654, kada je krenuo u svoj veliki vojni pohod, car je ostavio Nikona kod kuće kao glavnog vladara. Nepotrebno je reći da je ovo izazvalo značajnu ogorčenost među boljarima visokog nivoa.

Nikon je postavio za svoju misiju da ukloni Crkvu od svetovne vlasti i trajno odvoji Crkvu od države. Smatrao je da Crkva i država treba da rade u skladu, a da budu odvojene jedna od druge. On je naveo da „postoje dva mača vlasti, odnosno duhovni i svetovni“ i da je „vrhovni Episkop viši od Cara“. Takođe je nastojao da organizuje Crkvu sa hijerarhijom sličnom onoj u državi – sa potpunom kontrolom patrijarha. Lično, Nikon i Aleksej su ozvaničili svoju vezu pošto je car postavio Patrijarha za kuma svoj svojoj deci.

Nikon je posebno protestvovao zbog Sobornoe uloženie (Ruskiog pravnog zakonika) iz 1649. godine, koji je umanjio status sveštenstva i učinio Crkvu zapravo potčinjenom državi. Takođe, prema ovom Zakoniku, oporezivanje manastirskih zemalja korišćeno je u korist države.

Njegovi postupci podigli su protiv njega čitav niz neprijatelja, koji su do leta 1658. uverili Aleksija da suvereni patrijarh zasenjuje suverenog cara. Aleksije je odjednom postao hladan prema sopstvenom „bliskom prijatelju“, kako ga je nazivao.

Sinodska osuda (1667)

U decembru 1667, Nikonu je sudio sinod crkvenih zvaničnika, poznat kao Veliki moskovski sinod. Njime su predsedavala „dva strana Patrijarha... [u sastavu] trinaest mitropolita, devet arhijereja, pet episkopa i trideset dva arhimandrita“. Dva patrijarha na sinodu bili su Pajsije Aleksandrijski i Makarije III Antiohijski. Simeon Polocki je bio jedan od ključnih teologa koji je pripremao dokumente Sinoda.

Prema Robertu Masiju, Nikon je tokom postupka čvrsto branio svoje uverenje da su autoritet i moć crkve bili i trebalo bi da budu vrhovni; međutim, Nikon je pre insistirao da autoritet i moć crkve treba da budu vrhovni samo u crkvenim stvarima.

Dana 12. decembra 1667, Sinod je Nikona proglasio krivim za klevetanje cara i cele Moskovske crkve, za zbacivanje Pavla, episkopa Kolomne, protivno kanonima, i za prebijanje i mučenje njegovih podanika. Njegova kazna je bila lišenje svih njegovih svešteničkih funkcija; od tada je trebalo da bude poznat jednostavno kao monah Nikon. Istog dana stavljen je na sanke i poslat kao zarobljenik u daleki severni manastir Ferapontov. Međutim, sam sabor koji ga je deponovao potvrdio je sve njegove reforme i anatemisao sve koji su odbili da ih prihvate, poput protopopa Avvakuma.

Nikon je nadživeo cara Aleksija, sa kojim je 1671. je stara intimnost delom obnovljena. Godine 1681, novi car Fedor (Aleksijev sin), čuvši da Nikon umire, dozvolio mu je da se vrati u Moskvu i, uz delimično oproštenje, da se nastani u svom nekadašnjem moskovskom domu, Novojerusalimskom manastiru. U Jaroslavlju na putu do Moskve, nakon što je prešao reku Kotorosl, umire u Tropinu 17. avgusta 1681. Manastir je, međutim, ostao nedovršen, ali je kraljevska porodica posvetila posebnu pažnju da se obezbedi njegov završetak. Nikonov klerik je kasnije zabeležio da je carica Tatjana za osvećenje crkve 1685. godine pripremila zlato i srebro, uredila izradu ikona i lično izvezla zavese za pokrivanje pribora za evharistiju.

Literatura

• Hosking, Geoffrey (2001). Russia and the Russians. From Earliest Times to 2001. Penguin Books. str. 168. ISBN 978-0-14-029788-1. 
• Ivan Šušerin, Izvestie o roždenii i vospitanii i žitii svяteйšego Nikona, patriarha Moskovskogo i vseя Rossii // Patriarh Nikon — protopop Avvakum. M., 1997.
• Zыzыkin M. V., Patriarh Nikon. Ego gosudarstvennыe i kanoničeskie idei. Varšava, 1931—1938. T. I—III.
• Kapterev N. F. Patriarh Nikon i carь Alekseй Mihaйlovič. T. 1—2 M., 1996.
• Subbotin N. I. „Delo patriarha Nikona” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 17. 04. 2019. g. . M., 1862.
• Lifšic A. L. Dokumentы o postavkah prodovolьstviя i drugih zapasov ssыlьnomu Patriarhu Nikonu v Ferapontov monastыrь // Vestnik cerkovnoй istorii. 2010. № 1—2 (17—18). S. 5—16.
• Patriarh Nikon: tragediя russkogo raskola (sbornik stateй). M.: DARЪ, 2006 g. ISBN 978-5-485-00069-1..
• Petr (Alekseev), protoiereй. Vsepoddanneйšee pisьmo protoiereя Alekseeva k imperatoru Pavlu Petroviču // Russkiй arhiv, 1863. — Vыp. 8/9. — Stb. 697—707. — Pod zagl.: Rasskaz Petra Velikogo o patriarhe Nikone.
• Carь Alekseй Mihaйlovič i patriarh Nikon. M.: Muzei Moskovskogo Kremlя, 2006 g. ISBN 978-5-901685-89-1..
• Sevastьяnova S. K. Perepiska patriarha Nikona s ikoniйskim mitropolitom Afanasiem // Drevnяя Rusь. Voprosы medievistiki 2004. № 3(17). S. 87—97.
• Bogdanov A. P. Patriarh Nikon // Voprosы istorii, № 1. 2004. S. 51—117.
• «Patriarh Nikon. Roždennый na zemle Nižegorodskoй». N. Novgorod: RIDO, 2007. Sostaviteli arhim. Tihon (Zatёkin), O. V. Dёgteva i dr.
• Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura. 
• Lobachev, Sergei V. (2001). „Patriarch Nikon's Rise to Power”. The Slavonic and East European Review. 79 (2): 290—307. JSTOR 4213195. doi:10.1353/see.2001.0039. 
• Meyendorff, Paul (1991). Russia, ritual, and reform: the liturgical reforms of Nikon in the 17th century. RSM Press. 
• Shusherin, Ioann (2008). From Peasant to Patriarch: Account of the Birth, Uprising, and Life of His Holiness Nikon, Patriarch of Moscow and All Russia. 
• Spinka, Matthew (1941). „Patriarch Nikon and the Subjection of the Russian Church to the State”. Church History. 10 (4): 347—366. JSTOR 3159970. doi:10.2307/3159970. 
• Lavrov A. S., Morohin A. V. Revniteli blagočestiя: očerki cerkovnoй i literaturnoй deяtelьnosti. — SPb.: Nauka, 2021. — 336 s. — (Biblioteka vsemirnoй istorii). — 400 эkz. — ISBN 978-5-02-040510-3.

Spoljašnje veze

• Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Bain, Robert Nisbet (1911). „Nikon”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 19 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 691—692.