Pređi na sadržaj

Pedro II od Brazila

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pedro II od Brazila
Portret Pedra II
Lični podaci
Puno imeDom Pedro de Alkantara Žoao Karlos Leopoldo Salvador Bibiano Fransisko Ksavijer de Paula Leokadio Migel Gabrijel Rafael Gonzaga[1][2][3]
Datum rođenja(1825-12-02)2. decembar 1825.
Mesto rođenjaRio de Žaneiro, Brazil
Datum smrti5. decembar 1891.(1891-12-05) (66 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
Porodica
SupružnikTeresa Cristina of the Two Sicilies
PotomstvoLeopoldina of Brazil, Isabel, Princess Imperial of Brazil, Afonso, Prince Imperial of Brazil, Pedro, Prince Imperial of Brazil
RoditeljiPedro I
Marija Leopoldina od Austrije
DinastijaBragansa
car Brazila
Period7. april 1831 - 15. novembar 1889.
PrethodnikPedro I od Brazila
Naslednikfunkcija ukinuta

Pedro II od Brazila (port. Dom Pedro II do Brasil, 2. decembar 1825, Rio de Žaneiro[4][5][6]-5. decembar 1891, Pariz), s nadimkom „Veličanstveni”,[7] bio je drugi i poslednji car Brazila, koji je vladao preko 58 godina.[A] Pripadao je dinastiji Bragansa. Vladao je Brazilom od 1831. do 1889. godine. Bio je sin brazilskog cara Pedra I. Novi car je postao sa pet godina kada je njegov otac abdicirao. Pedro II je skoro ceo svoj dan provodio učeći, spremajući se za preuzimanje vlasti kada postane punoletan. Intrige i političke nesuglasice kojima je bio okružen dovele su do toga da on izraste u stidljivu osobu koja je izlaz iz stvarnog života nalazila u knjigama. Postao je čovek sa snažnim osećajem dužnosti i posvećenosti svom narodu i zemlji.

Krunisan je za cara sa 15 godina zato što narod više nije verovao njegovim namesnicima a u njemu su videli čoveka koji može da spase Brazil.

Pedro II od Brazila.

Postao je samouveren, nepristrasan, vredan i strpljiv. Svoje emocije je kontrolisao čeličnom disciplinom jer nikada nije bio nepristojan niti gubio strpljenje. Za više od pola veka svoje vladavine car je dobio tri rata (Platinski, Urugvajski i Paragvajski). Ukinuo je ropstvo u Brazilu.

Krajem 40-ih i početkom 50-ih godina 19. veka uspeo je da reši tri najveće Brazilske krize što je ovu zemlju uzdiglo u rang najjače države u Južnoj Americi. Za vreme vladavine Pedra II Brazil je dobio prvu prugu sa parnom lokomotivom, telegraf i poštansku marku.1843. godine oženio je Terezu Kristinu koja mu je rodila dva sina i dve kćerke. Nažalost oba sina su mu umrla što je cara potpuno razorilo i promenilo njegov pogled na svet. Iako je voleo kćerke car je smatrao da je državi potreban muškarac kako bi ta država opstala.

Car je zapostavio srednju klasu svog stanovništva i vojsku što je dovelo do toga da bude zbačen s vlasti 15. novembra 1889 u vojnom puču.Njegov odlazak s vlasti značio je za Brazil ponovnu propast. Car je naredne dve godine svog života proveo u iznanstvu i bedi kada je umro 1891. godine u Parizu. Oni koji su ga prognali vrlo brzo su se pokajali zbog svog postupka ali je car već umro. Nekoliko decenija nakon njegove smrti njegovi posmrni ostaci su premešteni iz Francuske u Brazil na veliko oduševljenje naroda. Sahranjen je u gradu koji je po njemu dobio ime Petropolis (poznat kao Carski grad).

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Rođenje

[uredi | uredi izvor]
Framed oval head and shoulders portrait of an infant boy
Pedro u svom 10 mesecu, 1826

Pedro je rođen u 02:30 dana 2. decembra 1825 u palati Sao Kristovao, u Rio de Žaneiru, Brazil.[8] Imenovan je po Svetom Petru od Alkantara, i njegovo puno ime je bilo Pedro de Alkantara Žoao Karlos Leopoldo Salvador Bibiano Fransisko Ksavijer de Paula Leokadio Migel Gabrijel Rafael Gonzaga.[9] Preko svog oca, cara Dom Pedra I, on je bio član brazilske grane kuđe Bragansa (portugalski: Bragança) i bio je oslovljavan koristeći počasnu titulu „Dom” (gospodar) od rođenja.[10] On je bio unuk portugalskog kralja Dom Žoa VI i nećak Dom Migela I.[11][12] Njegova majka je bila nadvojvotkinja Marija Leopoldina od Austrije, ćerka Franca II, zadnjeg cara Svetog rimskog carstva. Preko svoje majke, Pedro je bio nećak Napoleona Bonaparte i prvi rođak careva Napoleona II Bonaparte, Franca Jozefa I od Austrougarske i Don Maksimilijana I od Meksika. [12][13][14]

Kao jedino zakonito muško dete Pedra I koje je preživelo detinjstvo, on je zvanično priznat kao naslednik brazilskog prestola sa titulom Princ carski 6. avgusta 1826. godine.[1][15] Carica Marija Leopoldina umrla je 11. decembra 1826. godine, nekoliko dana nakon mrtvorođenja, kada je Pedro imao godinu dana.[16][14] Dve i po godine kasnije, njegov otac se oženio princezom Amelijom od Lojhtenberga. Princ Pedro je razvio ljubazan odnos sa njom, koju je počeo da smatra svojom majkom.[17] Želja Pedra I da vrati svoju ćerku Mariju II na njen portugalski presto, koji je uzurpirao njegov brat Migel I, kao i njegov opadajući politički položaj kod kuće doveli su do njegove iznenadne abdikacije 7. aprila 1831. godine.[18][19] On i Amelija su odmah otišli u Evropu, ostavljajući iza sebe carskog princa, koji je postao car Dom Pedro II.[6][20]

Rano krunisanje

[uredi | uredi izvor]
Tri četvrtine naslikan portret preadolescentnog Pedra u zlatno izvezenoj tunici sa kaišom i šeširom zavučenim ispod desne ruke, a leva ruka je oslonjena na vrh mača
Pedro II sa 12 godina u dvorskoj odeći i Ordenom zlatnog runa, 1838.

Po odlasku iz zemlje, car Pedro I odabrao je tri osobe da preuzmu brigu o njegovom sinu i preostalim kćerima. Prvi je bio Žoze Bonifacio de Andrada, njegov prijatelj i uticajni vođa tokom Brazilske nezavisnosti, koji je imenovan za staratelja.[21][22] Druga je bila Marijana de Verna, koja je bila na položaju aje (guvernante) od rođenja Pedra II.[23] U detinjstvu ju je tadašnji carski princ zvao „Dadama“, pošto nije mogao pravilno da izgovori reč dama.[15] Smatrao ju je svojom surogatnom majkom i nastavio je da je zove njenim nadimkom sve do odrasle dobi iz ljubavi.[20][4] Treća osoba je bio Rafael, afro-brazilski veteran Cisplatinskog rata.[23][24] Bio je zaposlenik u palati Sao Kristovo kome je Pedro I duboko verovao i zamolio ga je da se brine o njegovom sinu — dužnost koju je sprovodio do kraja života.[1][24]

Bonifacio je smenjen sa svog položaja u decembru 1833. i zamenjen je drugim starateljem.[25] Pedro II je dane provodio učeći, sa samo dva sata izdvojena za zabavu.[26][27] Inteligentan, mogao je sa velikom lakoćom da stiče znanje.[28] Međutim, sati učenja su bili naporni, a priprema za njegovu ulogu monarha bila je zahtevna. Imao je malo prijatelja svojih godina i ograničen kontakt sa svojim sestrama. Sve to zajedno sa iznenadnim gubitkom njegovih roditelja dalo je Pedru II nesrećno i usamljeno odrastanje.[29] Okruženje u kojem je odrastao pretvorilo ga je u stidljivu i zavisnu osobu koja je u knjigama nalazila utočište i povlačenje od stvarnog sveta.[30][31]

Mogućnost da se mladom caru snizi punoletstvo, umesto da se čeka da napuni 18 godina, bila je nametnuta od 1835. godine.[32] Njegovo uzdizanje na tron dovelo je do problematičnog perioda beskrajnih kriza. Regentstvo stvoreno da vlada u njegovo ime bilo je od početka opterećeno sporovima između političkih frakcija i pobunama širom nacije.[33] Oni političari koji su došli na vlast tokom 1830-ih do sada su takođe upoznati sa zamkama vladavine. Istoričar Roderik Dž. Barman je izjavio da su do 1840. godine „izgubili svaku veru u svoju sposobnost da sami vladaju zemljom. Prihvatili su Pedra II kao autoritet čije je prisustvo bilo neophodno za opstanak zemlje”.[34] Na pitanje političara da li želi da preuzme puna ovlašćenja, Pedro II je prihvatio.[35] Sledećeg dana, 23. jula 1840. godine, Generalna skupština (brazilski parlament) je zvanično proglasila 14-godišnjeg Pedra II punoletnim.[36] Kasnije je proglašen, krunisan i posvećen 18. jula 1841. godine.[37][38]

Konsolidacija

[uredi | uredi izvor]

Uspostavljena carska vlast

[uredi | uredi izvor]
Slikani portret plavokosog mladića u celoj dužini koji stoji u bašti, obučen u bele pantalone, vojnu tuniku sa teškom zlatnom pletenicom, plavim oficirskim pojasom i drži dvorog admiralski šešir
Pedro II sa 20 godina u dvorskoj odeći, 1846. godine

Uklanjanje faktičkog regentstva donelo je stabilnost vladi. Pedro II je bio viđen širom zemlje kao legitiman izvor autoriteta, čija ga je pozicija stavljala iznad pristrasnosti i sitnih sporova. On je, međutim, još uvek bio samo dečak, i to stidljiv, nesiguran i nezreo.[39] Njegova priroda je rezultat njegovog narušenog detinjstva, tokom koga je doživeo napuštenost, spletke i izdaju.[40] Iza kulisa, grupa visoko pozicioniranih dvorskih slugu i uglednih političara na čelu sa Aurelijanom Kutinjom (kasnije vikontom od Sepetibe) postala je poznata kao „Frakcija pridvornika“ pošto su uspostavili uticaj na mladog cara. Neki su mu bili veoma bliski, kao što su Marijana de Verna i stjuard Paulo Barbosa da Silva.[41] Dvorjani su spretno koristili Pedra II protiv svojih stvarnih ili mogućih neprijatelja.[42]

Brazilska vlada je obezbedila ruku princeze Tereze Kristine iz Kraljevine Dve Sicilije. Ona i Pedro II venčali su se po punomoćju u Napulju 30. maja 1843. godine.[43] Kada ju je lično video, car se primetno razočarao.[44] Tereza Kristina je bila niska, malo podebela i nije smatrana konvencionalno lepom.[45] Malo je učinio da sakrije svoje razočaranje. Jedan posmatrač je izjavio da je okrenuo leđa Terezi Kristini, drugi ga je prikazao kao toliko šokiranog da je morao da sedne.[46] Te večeri, Pedro II je plakao i požalio se Marijani de Verni: „Prevarili su me, Dadama!“[47] Bilo je potrebno nekoliko sati da ga ubedi da dužnost zahteva da nastavi.[47] Svadbena misa, uz ratifikaciju zaveta koje je prethodno dao punomoćnik i dodela bračnog blagoslova, održana je sledećeg dana, 4. septembra.[48]

Krajem 1845. i početkom 1846. godine, car je napravio turneju po južnim provincijama Brazila, putujući kroz Sao Paulo (čiji je deo u to vreme bila Parana), Santa Katarinu i Rio Grande do Sul. Bio je ohrabren toplim i entuzijastičnim odgovorima koje je dobio.[49] Do tada je Pedro II sazreo fizički i psihički. Izrastao je u čoveka koji je visok 1,90 m (6 ft 3 in) sa plavim očima i plavom kosom, i smatran zgodnim.[50] Sa rastom, njegove slabosti su izbledele i njegove snage karaktera su došle do izražaja. Postao je samouveren i naučio da bude ne samo nepristrasan i vredan, već i ljubazan, strpljiv i naočit. Barman je rekao da je držao „svoje emocije pod gvozdenom disciplinom. Nikada nije bio grub i nikada nije gubio živce. Bio je izuzetno diskretan u rečima i oprezan u delu.”[51] Što je najvažnije, u ovom periodu je došlo do kraja Dvorske frakcije. Pedro II je počeo da u potpunosti primenjuje vlast i uspešno je sproveo kraj uticaja dvorjana tako što ih je uklonio iz svog užeg kruga izbegavajući bilo kakav javni poremećaj.[52]

Ukidanje trgovine robljem i rata

[uredi | uredi izvor]
A head and shoulders daguerreotype portrait of a young man with short beard wearing a dark suit and cravat
Pedro II sa oko 22 godine, oko 1848. Ovo je najranija sačuvana fotografija cara

Pedro II je bio suočen sa tri krize između 1848. i 1852. godine.[53] Prvi test došao je u suočavanju sa trgovinom ilegalno uvezenim robovima. Ovo je zabranjeno 1826. godine kao deo sporazuma sa Ujedinjenim Kraljevstvom.[54] Trgovina se, međutim, nastavila nesmetano, a usvajanje Aberdinskog zakona od strane britanske vlade iz 1845. ovlastilo je britanske ratne brodove da presretnu brazilske brodove i zaplene sve koji su umešani u trgovinu robljem.[55] Dok se Brazil borio sa ovim problemom, Praieirska pobuna izbila je 6. novembra 1848. Ovo je bio sukob između lokalnih političkih frakcija unutar provincije Pernambuko; ugušena je do marta 1849. Zakon Euzebija de Keirosa proglašen je 4. septembra 1850. godine, čime su Brazilskoj vladi data široka ovlašćenja da se bori protiv ilegalne trgovine robljem. Sa ovim novim alatom, Brazil je krenuo da eliminiše uvoz robova. Do 1852. ova prva kriza je završena, a Britanija je prihvatila da je trgovina potisnuta.[56]

Treća kriza je za sobom povukla sukob sa Argentinskom Konfederacijom u vezi sa prevlašću nad teritorijama u blizini Rio de la Plate i slobodne plovidbe tim plovnim putem.[57] Od 1830-ih, argentinski diktator Huan Manuel de Rosas podržavao je pobune unutar Urugvaja i Brazila. Tek 1850. Brazil je uspeo da odgovori na pretnju koju je predstavljao Rosas.[57] Sklopljen je savez između Brazila, Urugvaja i nezadovoljnih Argentinaca, što je dovelo do Platinskog rata i naknadnog svrgavanja argentinskog vladara u februaru 1852. godine.[58][59] Barman je rekao da se „znatan deo zasluga mora... pripisati caru, čija se hladna glava, upornost cilja i osećaj za ono što je izvodljivo pokazalo neophodnim.“[53]

Uspešna navigacija Carstva u ovim krizama značajno je poboljšala stabilnost i prestiž nacije, a Brazil se pojavio kao sila hemisfere.[60] Na međunarodnom planu, Evropljani su počeli da posmatraju zemlju kao oličenje poznatih liberalnih ideala, kao što su sloboda štampe i ustavno poštovanje građanskih sloboda. Njegova predstavnička parlamentarna monarhija je takođe bila u oštroj suprotnosti sa mešavinom diktatura i nestabilnosti koja je bila endemska u drugim nacijama Južne Amerike tokom ovog perioda.[61]

Porodično stablo

[uredi | uredi izvor]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Žoao V od Portugalije
 
 
 
 
 
 
 
8. Pedro III od Portugalije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Marija Ana Jozefa
 
 
 
 
 
 
 
4. Žoao VI od Portugalije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Žoze I od Portugalije
 
 
 
 
 
 
 
9. Marija I od Portugalije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Marijana Viktorija od Španije
 
 
 
 
 
 
 
2. Pedro I od Brazila
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Karlos III od Španije
 
 
 
 
 
 
 
10. Karlos IV od Španije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Marija Amalija Saksonska
 
 
 
 
 
 
 
5. Karlota Hoakina od Španije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Filip, vojvoda od Parme
 
 
 
 
 
 
 
11. Marija Lujza od Parme
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Lujza Elizabeta od Francuske
 
 
 
 
 
 
 
1. Pedro II od Brazila
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Franc I, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
12. Leopold II, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Marija Tereza od Austrije
 
 
 
 
 
 
 
6. Franc II, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Karlos III od Španije (= 20)
 
 
 
 
 
 
 
13. Marija Lujza Španska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Marija Amalija Saksonska (= 21)
 
 
 
 
 
 
 
3. Marija Leopoldina od Austrije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Karlos III od Španije (= 20)
 
 
 
 
 
 
 
14. Ferdinand I od Dve Sicilije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Marija Amalija Saksonska (= 21)
 
 
 
 
 
 
 
7. Marija Terezija Karolina od Dve Sicilije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Franc I, car Svetog rimskog carstva (= 24)
 
 
 
 
 
 
 
15. Marija Karolina Austrijska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Marija Tereza od Austrije (= 25)
 
 
 
 
 
 

Porodica

[uredi | uredi izvor]

Supružnik

[uredi | uredi izvor]
ime slika datum rođenja datum smrti
Marija Tereza od Burbona
14. mart 1822. 28. decembar 1889.

Deca

[uredi | uredi izvor]
ime slika datum rođenja datum smrti
Alfonso, princ od Brazila
23. februar 1845 11. jun 1847.
Izabela, princeza od Brazila
29. jul 1846 14. novembar 1921.
Leopoldina, princeza od Brazila
13. jul 1847. 7. februar 1871.
Pedro, princ od Brazila
19. jul 1848. 9. januar 1850.

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ "The Second Reign, that is, the period in which our Emperor was D. Pedro II, lasted fifty-eight years, from the abdication of his father, D. Pedro I, in 1831, until the proclamation of the republic in 1889." —Hélio Viana in Viana 1994, str. 467

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v Vainfas 2002, str. 198.
  2. ^ Calmon 1975, str. 3–4.
  3. ^ Schwarcz 1998, str. 45.
  4. ^ a b Besouchet 1993, str. 39.
  5. ^ Carvalho 2007, str. 11–12.
  6. ^ a b Olivieri 1999, str. 5.
  7. ^ Barman 1999, str. 85.
  8. ^ Vidi:
  9. ^ Vidi:
  10. ^ Barman 1999, str. 424.
  11. ^ Besouchet 1993, str. 40.
  12. ^ a b Schwarcz 1998, str. 47.
  13. ^ Barman 1999, str. 1.
  14. ^ a b Besouchet 1993, str. 41.
  15. ^ a b Calmon 1975, str. 5.
  16. ^ Calmon 1975, str. 15.
  17. ^ See:
  18. ^ Carvalho 2007, str. 21.
  19. ^ Lira 1977, Vol 1, str. 15.
  20. ^ a b Barman 1999, str. 29.
  21. ^ Lira 1977, Vol 1, str. 17.
  22. ^ Schwarcz 1998, str. 50.
  23. ^ a b Carvalho 2007, str. 31.
  24. ^ a b Calmon 1975, str. 57.
  25. ^ See:
  26. ^ Carvalho 2007, str. 27.
  27. ^ Olivieri 1999, str. 8.
  28. ^ See:
  29. ^ See:
  30. ^ Carvalho 2007, str. 29, 33.
  31. ^ Barman 1999, str. 39.
  32. ^ See:
  33. ^ See:
  34. ^ Barman 1999, str. 317.
  35. ^ See:
  36. ^ Carvalho 2007, str. 40.
  37. ^ Schwarcz 1998, str. 73.
  38. ^ Lira 1977, Vol 1, str. 72.
  39. ^ Barman 1999, str. 74–75.
  40. ^ Barman 1999, str. 66.
  41. ^ Barman 1999, str. 49.
  42. ^ Barman 1999, str. 80.
  43. ^ See:
  44. ^ See:
  45. ^ See:
  46. ^ Barman 1999, str. 97.
  47. ^ a b See:
  48. ^ See:
  49. ^ Barman 1999, str. 111.
  50. ^ See:
  51. ^ Barman 1999, str. 109, 122.
  52. ^ Barman 1999, str. 109, 114.
  53. ^ a b Barman 1999, str. 122.
  54. ^ Barman 1999, str. 123.
  55. ^ Barman 1999, str. 122–123.
  56. ^ Barman 1999, str. 124.
  57. ^ a b Barman 1999, str. 125.
  58. ^ Barman 1999, str. 125–126.
  59. ^ Carvalho 2007, str. 102–103.
  60. ^ Levine 1999, str. 63–64.
  61. ^ See:

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Barman, Roderick J. (1999). Citizen Emperor: Pedro II and the Making of Brazil, 1825–1891. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3510-0. 
  • Benevides, José Marijeso de Alencar; Azevedo, Rubens de; Alcântara, José Denizard Macedo de (1979). D. Pedro II, patrono da astronomia brasileira (na jeziku: Portuguese). Fortaleza: Imprensa oficial do Ceará. 
  • Besouchet, Lídia (1993). Pedro II e o Século XIX (na jeziku: Portuguese) (2nd izd.). Rio de Janeiro: Nova Fronteira. ISBN 978-85-209-0494-7. 
  • Bethell, Leslie (1993). Brazil: Empire and Republic, 1822–1930. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-36293-1. 
  • Calmon, Pedro (1975). História de D. Pedro II (na jeziku: Portuguese). 1—5. Rio de Janeiro: José Olímpio. 
  • Carvalho, José Murilo de (2007). D. Pedro II: ser ou não ser (na jeziku: Portuguese). São Paulo: Companhia das Letras. ISBN 978-85-359-0969-2. 
  • Doratioto, Francisco (2002). Maldita Guerra: Nova história da Guerra do Paraguai (na jeziku: Portuguese). São Paulo: Companhia das Letras. ISBN 978-85-359-0224-2. 
  • Ermakoff, George (2006). Rio de Janeiro – 1840–1900 – Uma crônica fotográfica (na jeziku: Portuguese). Rio de Janeiro: G. Ermakoff Casa Editorial. ISBN 978-85-98815-05-3. 
  • Graham, Richard (1994). Patronage and Politics in Nineteenth-Century Brazil. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-2336-7. 
  • Gray, Charlotte (2006). Reluctant Genius: The Passionate Life and Inventive Mind of Alexander Graham Bell. Toronto: HarperCollins. ISBN 978-0-00-200676-7. 
  • Levine, Robert M. (1999). The History of Brazil. Westport, Connecticut: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-30390-6. 
  • Lira, Heitor (1977). História de Dom Pedro II (1825–1891): Ascenção (1825–1870) (na jeziku: Portuguese). 1. Belo Horizonte: Itatiaia. 
  • Lira, Heitor (1977). História de Dom Pedro II (1825–1891): Fastígio (1870–1880) (na jeziku: Portuguese). 2. Belo Horizonte: Itatiaia. 
  • Lira, Heitor (1977). História de Dom Pedro II (1825–1891): Declínio (1880–1891) (na jeziku: Portuguese). 3. Belo Horizonte: Itatiaia. 
  • Martins, Luís (2008). O patriarca e o bacharel (na jeziku: Portuguese) (2nd izd.). São Paulo: Alameda. ISBN 978-85-98325-68-2. 
  • Mônaco Janotti, Maria de Lourdes (1986). Os Subversivos da República (na jeziku: Portuguese). São Paulo: Brasiliense. 
  • Munro, Dana Gardner (1942). The Latin American Republics: A History. New York: D. Appleton. 
  • Olivieri, Antonio Carlos (1999). Dom Pedro II, Imperador do Brasil (na jeziku: Portuguese). São Paulo: Callis. ISBN 978-85-86797-19-4. 
  • Rodrigues, José Carlos (1863). Constituição política do Império do Brasil (na jeziku: Portuguese). Rio de Janeiro: Typographia Universal de Laemmert. 
  • Salles, Ricardo (1996). Nostalgia Imperial (na jeziku: Portuguese). Rio de Janeiro: Topbooks. OCLC 36598004. 
  • Sauer, Arthur (1889). Almanak Administrativo, Mercantil e Industrial (na jeziku: Portuguese). Rio de Janeiro: Laemmert & C. OCLC 36598004. 
  • Schwarcz, Lilia Moritz (1998). As barbas do Imperador: D. Pedro II, um monarca nos trópicos (na jeziku: Portuguese) (2nd izd.). São Paulo: Companhia das Letras. ISBN 978-85-7164-837-1. 
  • Skidmore, Thomas E. (1999). Brazil: five centuries of change. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505809-3. 
  • Topik, Steven C. (2000). Trade and Gunboats: The United States and Brazil in the Age of Empire. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-4018-0. 
  • Vainfas, Ronaldo (2002). Dicionário do Brasil Imperial (na jeziku: Portuguese). Rio de Janeiro: Objetiva. ISBN 978-85-7302-441-8. 
  • Vasquez, Pedro Karp (2003). O Brasil na fotografia oitocentista (na jeziku: Portuguese). São Paulo: Metalivros. ISBN 978-85-85371-49-4. 
  • Viana, Hélio (1994). História do Brasil: período colonial, monarquia e república (na jeziku: Portuguese) (15th izd.). São Paulo: Melhoramentos. ISBN 978-85-06-01999-3. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Pedro II od Brazila na Vikimedijinoj ostavi.



Carevi Brazila
7. april 1831 - 15. novembar 1889.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Педро_II_од_Бразила&oldid=28950308”