Pređi na sadržaj

Perkutana koronarna intervencija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Perkutana koronarna intervencija
(interventna kardiologija)
PTCA
ICD-9-CM00.40
MeSHD015906

Perkutana koronarna intervencija, perkutana transluminalna koronarna angioplastika (akronim PTCA od engl. percutaneous transluminal coronary angioplasty) minimalno je invazivna intervencija u kardiologiji ili radiologiji za otvaranje (rekanalisanje) blokiranih ili suženih koronarnih (srčanih) arterija, nakon koje se omogućava uspostavljanje nesmetane cirkulacije krvi u srčanom mišiću.[1][2][3]

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Perkutana transluminalna angioplastika počela je prvi put da se primenjuje u okviru istraživanja na Medicinskom fakultetu Univerziteta Oregon, Portland, u institutu za vaskularnu radiologiju, gde su Čarls T. Doter i Melvin P. Judkins, sarađivali tokom pedesetih godina 20. veka u mnogim oblastima istraživanja vaskularnih bolest, pokušavajući da dobiju koronarni angiogram visokih dijagnostičkih kvaliteta.[4][5]

Priča o nastanku (PTCA) zapravo je počela šezdesetih godina 20. veka, nakon ispitivanja srca jednog pacijenta sasvim slučajno (kako su nastala i mnoga velika otkrića u medicini). Doter je uveo kateter u butnu arteriju. Pod kontrolom fluoroskopa bezuspešno je tražio kateter u abdominalnoj aorti. Nakon pažljivog praćenja ustanovio je da je kateter nehotice ušao u krvni sud noge. Doter je brzo ispravio grešku i nastavio sa planiranim angiografskim postupkom. Mnogo kasnije nakon intervencije pacijent se zahvalio Doteru na odličnom „lečenju“, navodeći da mu je bol u nozi prestao. Očigledno, kateter je nehotično proširio krvni sud, i uklonio vaskularnu opstrukciju i simptome ishemije.[6]

Posle ovog događaja Doter je nastavio istraživanja na drugim slučajevima kada je kateterom prolazio, tokom retrogradne iliofemoralne kateterizacije kroz ateromatozne krvne sudove starijih pacijenata. Tom prilikom je utvrdio da prolaz katetera nije obično povezan sa ozbiljnim ili trajno lošim posledice. Godine 1965, Doter je izneo ova zapažanja u jednom od njegovih rukopisa navodeći: ..."U pozadini razvoja: komplikacija kod jednog čoveka je kod drugog čoveka terapija“...i zaključio..."i u aterosklerotičnoj bolesti, intraarterijalni lumena se može veštački modelirati bezopasno - namerno, kao i slučajno“... [7].

Nakon što je 1974. Andreas Grincig izveo prvu angioplastiku na perifenim krvnim sudovima, u lokalnoj anestaziji kod čoveka, on je nakon intervencije na animalnom modelu, prikazao i prvu uspešnu dilataciju stenoziranog srčanog krvnog suda. Zajedno sa Milerom i Hanaom, 1977. u San Francisku a potom u Cirihu, tokom elektivnog aortokoronarnog premošćavanja, Andreas Grincig je uradio prvu koronarnu angioplastiku, a zatim 16. septembra 1977, po prvi put u istoriji medicine i samostalnu perkutanu koronarnu intervenciju.[8]

Važna otkrića u interventnoj kardiologiji nastaju 1986. kada u Tuluzu - Francuska, (fr. Jacques Puel), a zatim 1987. i Ulrih Sigvar (Ulrich Sigwar) sa saradnici implantiraju prvi intrakoronarni stent, kojim je omogućena još šira upotreba perkutanih koronarnih intervencija širom sveta. Glavni razlog za njihovu uvođenje u interventnu radiologiju bilo je smanjenje broj restenoza koje su se javljale nakon angioplastike i bolja podrška dilatiranom krvnom sudu ili cevastom kanalu.[9]

Značaj i indikacije

[uredi | uredi izvor]

U lečenju stenozantno-okluzivnih segmentnih lezija u bolesti koronarnih arterija primenjuju se perkutana transluminalna angioplastika sa ugradnjom stenta ili bez njega. Jedna od glavnih dilema prethodnih godina bila je: da li primeniti balon angioplastiku ili perkutanu transluminalnu koronarnu angioplastiku sa ugradnjom stenta?[10] Glavna ograničenja balon angioplastike je akutno zatvaranje ili restenoza krvnog suda nakon njegove dilatacije (proširenja) balonom.

Razne studije sa intravaskularnim stentovima su pokazale da su oni veoma efikasni za lečenje ili sprečavanje akutnih ili pretećih zatvaranja (začepljenja) krvnih sudova čime se izbegava potreba za izvođenje hitnih bajpas operacija. Godine 1994, dve sprovedene studije, pokazale su da je primena koronarnog stenta smanjila broj lezija krvnih sudova i pojavu naknadnih angiografskih restenoza za oko 30% u odnosu na konvencionalnu balon angioplastiku. Stent obezbeđuje veći unutrašnji promer (prečnik-lumen) krvnog suda, od onog koji stvara konvencionalna balon angioplastika, i to odmah nakon intervencije („trenutni dobitak“) i praćen je manjom učestalošću restenoza.[11][12]

Glavne indikacije za (PTCA)

[uredi | uredi izvor]

Glavne indikacije sa ugradnjom stenta su:[13]

  • Oboljenja srca, pluća ili bubrega koja čine rizičnijima hirurške zahvate u opštoj anesteziji endotrahealnoj anesteziji indikacija su za primenu (PTCA) sa stentom karotidnih arterija.
  • Hirurški teško pristupačne ili nepristupačne lezije (iznad nivoa drugog vratnog pršljena ili ispod nivoa ključne kosti),
  • Lezije koje su posledica iradijacionog arteritisa,
  • Lezije karotidnih arterija, koje su u predelu velikog hirurškog ožiljka
  • Kasne ponovne stenoze karotidnih endarterektomisanih arterija (restenoze).

Značaj koronarne angiografije u (PTCA)

[uredi | uredi izvor]

Sastavni deo svake primarne (PTCA), pre ili u toku njenog izvođenja, je i radiološka intervencija poznata pod nazivom koronarna angiografija koja treba da pomogne kardilogu u izboru najadekvatnijeg načina reperfuzije začepljenog krvnog suda.... „zato se angiografija primenjuje ne samo za evaluaciju efikasnosti primarne (PTCA), već i za evaluaciju koristi od neodložne koronarne angiografije kao trijažnog sredstva, na šta ukazuju oni koji predlažu primarnu (PTCA)“[14].

Neke od osnovnih i mogućih prednosti inicijalne trijažne angiografije sa ciljem da se usmeri revaskularizaciona strategija prema preporukama Američkog udruženja za srce i Američkog koledža za kardiologiju (prihvaćenih u Srbiji) su;[14]

  • Prvo, mada je (PTCA) korišćena za revaskularizaciju nakon inicijalne koronarne angiografije kod (≈ 90%) ispitanika, identifikovana je mala podgrupa (≈ 5%) bolesnika sa bolešću tri krvna suda ili glavnog stabla, ili je utvrđeno da postoje anatomske karakteristiike koje (PTCA) proceduru čiine nepovoljnom i za koje hirurška revaskularizacija može biti adekvatnije rešenje.
  • Drugo, neodložna angiografija otkriva dodatnih 5% bolesnika kod kojih je arterija odgovorna za infarkt miokarda spontano otvorena sa manje od 70% rezidualne stenoze i normalnim distalnim protokom krvi. Kod ovih bolesnika može se primeniti konzervativna terapija i time izbeći rizici trombolitičke terapije.[14]
  • Treće, povremeno se identifikuju bolesnici kod kojih bi trombolitička terapija bila neadekvatna ili suvišna, kao što su bolesnici kod kojih je uzrok infarkta miokarda disekcija aorte i bolesnici sa sumnjom na infarkt miokarda i blokom grane, u kojih neodložna angiografija pokazuje odsustvo koronarne okluzije.
  • Četvrto, neposredna angiografija tokom inicijalne evaluacije akutne koronarne arterijske bolesti može biti značajna za identifikaciju ne samo visoko rizičnih, nego i niskorizianih bolesnika.

Postupak

[uredi | uredi izvor]
3D animacija perkutane koronarne intervencije
Povremenom fluoroskopijom uz pomoć kontrasta prati se tok i rezultat (PTCA)
PTCA u akutnom infarktu miokarda (sl.levo: DKA zatvorena, sl.desno: DKA uspešno proširena)

Intervencija počinje kada lekar ubrizga neki od lokalnih anestika u predeo prepona pre stavljanja igle u butnu arteriju, krvni sud koji se spušta naniže duž noge. Kroz otvor na arteriji uvodi se kanila sa žičanim nastavkom, nakon čijeg uvlačenja u krvni sud se ona uklanja. U vođicu se onda stavlja žičani vodič različitih veličina.

Postupak se nastavlja uvođenjem duge uske cevi pod nazivom dijagnostički kateter iznad žice vodiča, u krvnom sudu. Katetera se zatim vodi do aorte nakon čega se žica uklanja. Kada je kateter postavljen u otvar (ostium) jedne od koronarnih arterija, kroz kateter se ubrizgava kontrastno sredstvo uz pomoć koga se vrši floroskopija rendgen zracima i prave prvi snimci. (angiografija).[15]

Ako se ovom metodom pored angiografije leči i blokada (suženje) krvnog suda, prvi kateter se menja za vodeći kateter. Kada je vodeći kateter na mestu blokade, sprovodi se žičani deo preko (ili kroz) blokadu, a zatim i deo sa balon kateterom se sve do mesta suaženja. Potom se nekoliko sekundi vrši naduvavanje balona katetera kako bi se suženo mesto i naslage u njemu sabile prema zidu arterije. Nakon ovog postupka (dilatacije) balon se ispumpva.

Interventni kardiolog ili radiolog može da ponovi ovaj postupak nekoliko puta, svaki put se nešto većim pritiskom upumpanim u balon sve dok se suženje na proširi i uspostavi normalan protok krvi.

Ova intervencija se može ponavljati i više puta na svakom blokiranom ili suženom mestu u koronarnim arterijama. Ova vrsta intervencije može se kombinovati i sa postavljanjem stenta u koronarnu arteriju da bi se potpuno otvorio ovaj sud.

Nakon izvršene kompresije, ponovo se vrši ubrizgavanje kontrastnog sredstva i fluroskopijom rendgenom proverava stanje i vrsta promena u arterijama. Nakon toga, kateter se uklanja i procedura je završena.

Vrste stentna

[uredi | uredi izvor]
Koronarni stent postavljen perkutanom koronarnom intervencijom.

Tradicionalni goli metalni stenti (BMS) pruža mehanički okvir koji drži otvoren lumen arterije i sprečava stenozu ili sužavanja, koronarnih arterija.

Noviji tipovi stentova obloženih lekom (DES) su u suštini tradicionalni stentovi sa premazom polimera koji u sebi sadrži lekove koji sprečavaju proliferaciju ćelija. Antiproliferativne lekove se polako oslobađaju iz stenta i neko vreme sprečavaju rast tkiva (koji može doći kao odgovor na stent) i mogu da blokiraju arteriju. Pokazalo se da ove vrste stenta pomažu u sprečavanju restenoze arterije kroz fiziološke mehanizme koji se oslanjaju na suzbijanje rasta tkiva na mestu stenta i modulaciju upalnih i imunoloških odgovora tela.[16]

Međutim, tokom 2006. godini klinička ispitivanja su pokazala moguću vezu između lekom obloženog stenta i događaja poznatog kao kasna tromboza, kod koje se zgrušavanje krvi unutar stenta može dogoditi jednu ili više godina nakon njegove ugradnje. Kasna tromboza stenta javlja se kod 0,9% pacijenata i fatalna je u oko jedne trećine slučajeva kada dođe do tromboze.[17] Pojava novih tipova stentovao sa dugotrajnijim lekovima protiv antiplatela i novi tipovi stentova (kao što su everolimus-elut stentovi)[18] dramatično je smanjila zabrinutost zbog kasne tromboze stenta.

Novije generacije PKI tehnologija ima za cilj da smanje rizik od kasne tromboze stenta ili drugih dugoročnih negativnih događaja. Neki proizvodi koji su se pojavili na tržištu biorazgradivog premaza su trajniji polimeri koji doprinose dugoročnijem uspehu.[19]

Nakon postavljanja stenta pacijenta mora da uzme lekovi protiv zgrušavanja krvi (aspirin ili nekoliko drugih lekova) nekoliko meseci kako bi se sprečilo stvaranje ugrušaka krvi. Dužina vremena na kome pacijenta mora biti na antikogulantnoj terapiji individualizovana je rizicima od ishemijskih događaja i rizicima krvarenja.[20]

Aspiracija ugruška krvi

[uredi | uredi izvor]

Kako primarna perkutana angiografija može da pokaže ugruške krvi u koronarnim arterijama, obavljene su različite studije da bi se utvrdilo da li je aspiracija ovih ugrušaka (tromba) ili ručna trombektomija korisna. Trenutno nema dokaza da rutinske aspiracije ugruška krvi ugrožava ishod PKI.[21]

Složene lezije

[uredi | uredi izvor]

Lezije sa visokim stepenom taloženja kalcijuma unutar zida krvnog suda, posebno ako je kalcijum po obodu, smatra se poteškoćom za primenu balonangioplastike. Složene lezije su jedan od ključnih prediktora lošeg ishoda u perkutanoj koronarnoj intervenciji (PKI),[22] otuda je potrebna modifikacija kalcijumske lezije pre implantacija stenta. Cilj je stvoriti pukotine u kalcijumu unutar zida krvnog suda kako bi se povećala verovatnoća uspešnog širenja stenoze i ugradnje konačnog stenta.[23] Ovo se tradicionalno postiže balon angioplastikom ili drugim strategijama, uključujući rotacionu, orbitalnu i lasersku ablaciju ateroma. U poslednje vreme primenjuje se koronarni intravaskularna litotripsija koja koristi akustične udarne talase za lečenje površnih i dubokih naslaga kalcijuma u zidu krvnog suda.[24]

Trombocitopenija nakon perkutane koronarne intervencije

[uredi | uredi izvor]

Uvođenje perkutane koronarne intervencije (PTCA) kao standard u lečenju akutnog koronarnog sindroma, odnosno infarkt miokarda, nametnulo je problem kliničarima trombocitopeniju uzrokovanu nakon PTCA upotrebom najmanje tri leka, heparina, inhibitori GP IIb/IIIa i jodnog kontrastnog sredstva.

Postoje četiri vrste trombocitopenije koje se razvijaju u roku od nekoliko minuta ili nekoliko sati nakon PTCA:[13]

Vrste trombocitopenije koje se mogu javiti nakon perkutane koronarne intervencije
Vrsta Znaci i simptomi
HIT II ili heparinom indukovana trombocitopenija brzog početka, Razvija se kod onih pacijenata kod kojih su već postojala heparinom indukovana antitela, obično formirana u prvih 100 dana nakon prethodne senzibilizacije na heparin.
Ova vrsta trombocitopenija je mnogo ređa od one koju izazivaju GP IIb/IIIa inhibitori.
GP IIb/IIIa inhibitorom indukovana pseudotrombocitopenija, Bez znakova je krvarenja, sa agregatima trombocita na razmazu krvi, što ne znači da ne zahteva nikakav tretman.
GP IIb/IIIa inhibitorom inudkovana trombocitopenija sa naglim padom trombocita, Pad trombocita iznosi najčešće oko 5–20x109/L i sa znacima manjeg ili vitalnog pretećeg hemoragijskog sindroma.
Ovaj oblik trombocitopenija se leči prekidom dalje upotrebe antitrombombocitnih i antikoagulantnih lekova, kao i transfuzijom trombocita ako postoje znaci krvarenja.
Transfuziju trombocita takođe treba uzeti u obzir kada su trombociti ispod 10x109/L.
Moguće je testiranje na antitela zavisna od lekova.
Jodnim radiokontrastom izazvana trombocitopenična purpura Iako je veoma retka, manifestuje se naglim padom broja trombocita. Javlja se kod pacijenata koji su prethodno primali jodna radiokontrastna sredstva. Iako ova trombocitopenija može biti teška, izlečiva je transfuzijom trombocita sa ili bez upotrebe visokih doza intravenoznih imunoglobulina.[25]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Colic, Momcilo; Jadranin, Dragica; Markovic, Dejan; Davidovic, Lazar (2008). „Percutaneous transluminal angioplasty and stenting of carotid arteries: Early results”. Srpski Arhiv Za Celokupno Lekarstvo. 136 (9–10): 494—497. PMID 19069340. doi:10.2298/SARH0810494C. 
  2. ^ Wu, Taixiang; Chen, Xiyang; Deng, Lei (2017). „Beta-blockers for unstable angina”. Cochrane Database of Systematic Reviews. 2017 (11): CD007050. PMC 6486012 Slobodan pristup. doi:10.1002/14651858.cd007050.pub2. .
  3. ^ Ahmed, Bina; Creager, Mark A. (2017). „Alternative causes of myocardial ischemia in women: An update on spontaneous coronary artery dissection, vasospastic angina and coronary microvascular dysfunction”. Vascular Medicine. 22 (2): 146—160. PMID 28429664. S2CID 7742438. doi:10.1177/1358863X16686410. .
  4. ^ Parkinson, John; Bedford, D.Evan (1931). „Electrocardiographic Changes During Brief Attacks of Angina Pectoris”. The Lancet. 217 (5601): 15—19. doi:10.1016/S0140-6736(00)40634-3. .
  5. ^ Brown, G.R.; Holman, Delavan V. (1933). „Electrocardiographic study during a paroxysm of angina pectoris”. American Heart Journal. 9 (2): 259—264. doi:10.1016/S0002-8703(33)90720-6. .
  6. ^ Hall, R. J. (1994). „Myocardial revascularization. Historical considerations”. Texas Heart Institute Journal. 21 (4): 280—287. PMC 325190 Slobodan pristup. PMID 7888803. 
  7. ^ Dotter, C. T.; Judkins MP. (1965). „Percutaneous transluminal treatment of arteriosclerotic obstruction.”. Radiology. 84 (4): 631—43. PMID 14275329. doi:10.1148/84.4.631. .
  8. ^ Biographic sketch of Andreas Gruentzig. [1] Posećeno 25.01.2011
  9. ^ Mueller, R. L.; Sanborn, T. A. (1995). „The history of interventional cardiology: Cardiac catheterization, angioplasty, and related interventions”. American Heart Journal. 129 (1): 146—72. PMID 7817908. doi:10.1016/0002-8703(95)90055-1. 
  10. ^ Radak Đ, Davidović L (2008). „Zašto je karotidna endarterektomija metod izbora u lečenju stenoze karotidnih arterija?”. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo. 136 (3-4): 181—186. .
  11. ^ Malik, I.; Berger, A. (25. 8. 1994). „Coronary angioplasty and stenting”. BMJ (Clinical Research Ed.). 331 (8): 489—95. PMC 121332 Slobodan pristup. PMID 12217991. doi:10.1136/bmj.325.7363.519. 
  12. ^ Fischman, D. L.; Leon, M. B.; Baim, D. S.; Schatz, R. A.; Savage, M. P.; Penn, I.; Detre, K.; Veltri, L.; Ricci, D.; Nobuyoshi, M. (1994-08-25). „A randomized comparison of coronary-stent placement and balloon angioplasty in the treatment of coronary artery disease. Stent Restenosis Study Investigators”. New England Journal of Medicine. 331 (8): 496—501. PMID 8041414. doi:10.1056/NEJM199408253310802. 
  13. ^ a b Kounis, Nicholas G. (2016). „Kounis syndrome: An update on epidemiology, pathogenesis, diagnosis and therapeutic management”. Clinical Chemistry and Laboratory Medicine (CCLM). 54 (10): 1545—1559. PMID 26966931. S2CID 11386405. doi:10.1515/cclm-2016-0010. .
  14. ^ a b v Kovačević, Mila; Srdanović, Ilija; Jung, Robert (2017). „Šta nam novo donose preporuke za STEMI 2017?”. Srce I Krvni Sudovi. 36 (4): 225—228. ISSN 1821-4835. doi:10.5937/siks1704225k. 
  15. ^ Pursnani, S.; Korley, F.; Gopaul, R.; Kanade, P.; Chandra, N.; Shaw, R. E.; Bangalore, S. (2012). „Percutaneous coronary intervention versus optimal medical therapy in stable coronary artery disease: A systematic review and meta-analysis of randomized clinical trials”. Circ Cardiovasc Interv. 5 (4): 476—490. PMID 22872053. S2CID 29738653. doi:10.1161/CIRCINTERVENTIONS.112.970954. .
  16. ^ Claessen, B. E.; Henriques, J. P.; Dangas, G. D. (2010). „Clinical studies with sirolimus, zotarolimus, everolimus, and biolimus A9 drug-eluting stent systems”. Curr Pharm Des. 16 (36): 4012—24. PMID 21208185. doi:10.2174/138161210794454941. .
  17. ^ Mauri, L.; Hsieh, W. H.; Massaro, J. M.; Ho, K. K.; d'Agostino, R.; Cutlip, D. E. (2007). „Stent thrombosis in randomized clinical trials of drug-eluting stents”. New England Journal of Medicine. 356 (10): 1020—1029. PMID 17296821. doi:10.1056/NEJMoa067731. .
  18. ^ Palmerini, T.; Benedetto, U.; Biondi-Zoccai, G.; Della Riva, D.; Bacchi-Reggiani, L.; Smits, P. C.; Vlachojannis, G. J.; Jensen, L. O.; Christiansen, E. H.; Berencsi, K.; Valgimigli, M.; Orlandi, C.; Petrou, M.; Rapezzi, C.; Stone, G. W. (2015). „Long-Term Safety of Drug-Eluting and Bare-Metal Stents: Evidence from a Comprehensive Network Meta-Analysis”. Journal of the American College of Cardiology. 65 (23): 2496—2507. PMID 26065988. doi:10.1016/j.jacc.2015.04.017. 
  19. ^ Mieres, J.; Fernandez-Pereira, C.; Risau, G.; Solorzano, L.; Pauletto, R.; Rodriguez-Granillo, A. M.; Rubilar, B.; Stella, P.; Rodriguez, A. E. (2012). „One-year outcome of patients with diabetes mellitus after percutaneous coronary intervention with three different revascularization strategies: Results from the Diabetic Argentina Registry (DEAR)”. Cardiovasc Revasc Med. 13 (5): 265—271. PMID 22796496. doi:10.1016/j.carrev.2012.06.001. .
  20. ^ Levine, Glenn N.; Bates, Eric R.; Blankenship, James C.; Bailey, Steven R.; Bittl, John A.; Cercek, Bojan; Chambers, Charles E.; Ellis, Stephen G.; Guyton, Robert A. (2011-12-06). „2011 ACCF/AHA/SCAI Guideline for Percutaneous Coronary Intervention”. Circulation. 124 (23): e574—651. ISSN 0009-7322. PMID 22064601. doi:10.1161/cir.0b013e31823ba622. 
  21. ^ Jolly, S. S.; James, S.; Džavík, V.; Cairns, J. A.; Mahmoud, K. D.; Zijlstra, F.; Yusuf, S.; Olivecrona, G. K.; Renlund, H.; Gao, P.; Lagerqvist, B.; Alazzoni, A.; Kedev, S.; Stankovic, G.; Meeks, B.; Frøbert, O. (2017). „Thrombus Aspiration in ST-Segment-Elevation Myocardial Infarction: An Individual Patient Meta-Analysis: Thrombectomy Trialists Collaboration”. Circulation. 135 (2): 143—152. PMID 27941066. doi:10.1161/CIRCULATIONAHA.116.025371. 
  22. ^ Bourantas, C. V.; Zhang, Y. J.; Garg, S.; Iqbal, J.; Valgimigli, M.; Windecker, S.; Mohr, F. W.; Silber, S.; Vries, Td; Onuma, Y.; Garcia-Garcia, H. M.; Morel, M. A.; Serruys, P. W. (2014). „Prognostic implications of coronary calcification in patients with obstructive coronary artery disease treated by percutaneous coronary intervention: A patient-level pooled analysis of 7 contemporary stent trials”. Heart. 100 (15): 1158—1164. PMID 24846971. S2CID 22043998. doi:10.1136/heartjnl-2013-305180. 
  23. ^ Kubo, T.; Shimamura, K.; Ino, Y.; Yamaguchi, T.; Matsuo, Y.; Shiono, Y.; Taruya, A.; Nishiguchi, T.; Shimokado, A.; Teraguchi, I.; Orii, M.; Yamano, T.; Tanimoto, T.; Kitabata, H.; Hirata, K.; Tanaka, A.; Akasaka, T. (oktobar 2015). „Superficial Calcium Fracture After PCI as Assessed by OCT”. JACC: Cardiovascular Imaging. 8 (10): 1228—1229. PMID 25797130. S2CID 28848158. doi:10.1016/j.jcmg.2014.11.012. .
  24. ^ Ali, Z. A.; Brinton, T. J.; Hill, J. M.; Maehara, A.; Matsumura, M.; Karimi Galougahi, K.; Illindala, U.; Götberg, M.; Whitbourn, R.; Van Mieghem, N.; Meredith, I. T.; Di Mario, C.; Fajadet, J. (avgust 2017). „Optical Coherence Tomography Characterization of Coronary Lithoplasty for Treatment of Calcified Lesions”. JACC: Cardiovascular Imaging. 10 (8): 897—906. PMID 28797412. S2CID 11508129. doi:10.1016/j.jcmg.2017.05.012. .
  25. ^ Warkentin TE. Thrombocytopenia due to platelet destruction and hypersplenism. In: Hoffman R, Benz EJ, Shattil SJ, Furie B, Silberstein LE, McGlave P, Heslop HE. Hematology, basic principles and practice. . Philadelphia: Churchill Livingstone Elsevier. 2009. pp. 2113–31. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Перкутана_коронарна_интервенција&oldid=28088765”