Perceptivni i motorni razvoj odojčeta

Jedna od najdramatičnijih razvojni promena tokom prve godine života, je ogromno povećanje sposobnosti odojčeta da istražuje sredinu gledajući je, krećući se u njoj i manipilišući. Opažanje i aktivnosti su blisko povezane. Odojčad, ništa manje nego odrasli, opažaju da bi dobili informacije o aktivnostima i aktivni su da bi dobili još informacija.

Dosezanje i hvatanje

Na uzrastu oko 2½ meseca, bebe počinju da vizuelno vode svoje pokrete kada hvataju neki objekat. Suprotno ranijim refeleksnim aktivnostima nakon rođenja, koji su kontrolisani delovima mozga koji se nalaze niže od kore velikog mozga, ovi voljni pokreti su sada pod kontrolom kore. Najpre, dosezanje zahteva koncentraciju, i bebe često naizmenično gledaju u svoju ruku i objekte koje žele da dohvate. Uvežbavanjem, njihova koordinacija oko-ruka postepeno se poboljšava.

Do uzrasta od 9 meseci, većina beba može da vodi svoj pokret jednim pogledom, a pokreti kojima dosežu do i hvataju predmet deluju podjednako integrisani i automatski kao i refleksi. Na uzrastu između 3 i 12 meseci, odojčad dostiže veću istančanost pokreta dosezanja i manuelnog ispitivanja objekata. Sedmomesečne bebe još uvek ne koriste opoziciju palca u odnosu na prste za podizanje objekta, ali su sa 12 meseci sposobni da pokreću palac i sve prste u položaj koji odgovara veličini objekta. Kako dosezanje i hvatanje postaju sve bolje koordinisani i precizniji, deca su u stanju da izvedu složenije nizove aktivnosti, kao što su pijenje iz čaše, jedenje kašikom, vađenje badema iz kutije.

Gibson ističe da kako bebe stiču kontrolu nad svojim rukama, različiti objekti ih na različite načine pozivaju u istraživanje: „Stvari se mogu premestiti, udarati, tresti, stistakti, bacati – aktivnosti koje imaju informativne posledice o svojstvima objekata“. Bebe kao da osećaju da različiti objekti pozivaju na različite načine istraživanja: zvečke su da se tresu, kašike za stavljanje u usta, baloni da lete.

Ove nedavne studije razvoja dosezanja i hvatanja ostavljaju malo sumnje u to da značaj bebinih sve većih veština prevazilazi sposobnost hvatanja i držanja stvari. Perceptivno-motorna istraživanja su suštinska sredstva za sve veće znanje o sredini i sticanje kontrole nad njom.

Kretanje

Malo dete čuči dok se igra.

Napredak u lokomociji, sposobnosti samostalnog kretanja, je ključan za obrazac razvojnih promena koje se dešavaju krajem prve godine postnatalnog života. Rečima S. Frajberg, „Prvi put kada beba samostalno stoji, i prvi nesigruni, nezavisni koraci predstavljaju kamen temeljac razvoja ličnosti, kao i motornog razvoja“. Međutim, bebe stiču sposobnost dolaženja do i manipulisanja objektima mnogo pre nego sposobnost da se samostalno kreću. Pre nego što se dostigne bilo koji oblik kretanja, moraju biti u stanju da integrišu pokrete mnogih delova tela.

Razvoj puzanja, prvog uspešnog načina kretanja beba, odvija se nekoliko meseci kroz nekoliko faza. Tokom prvog meseca života, kada su pokretni kontrolisani prvenstveno subkortikalnim refleksima, odojčad mogu nenamerno puzati, zahvaljujući ritmičnim pokretima guranja njihovih prstiju ili kolena. Na uzrastu od 2 meseca, ovo refleksno guranje nestahe, i potrebno je da prođe narednih 5 ili 6 meseci pre nego što će bebe zaista moći da samostalno puze. Iako mogu da drže podignutu glavu od 2. meseca, odojčad još uvek ima teškoće u koordinisanom pokretanju ruku. Napredak u tom pogledu dešava se oko krajem trećeg meseca.

Kada su počele da koordinišu pokrete ruku, bebe mogu da se vuku naokolo, ali im se noge beskorisno vuku za njima. Nešto kasnije mogu da se usprave na ruke i kolena, ali mogu samo da se klate napred-nazad, jer im noge i ruke još uvek nisu usklađene. Čak i kada uđu u poslednju fazu puzanja oko 8-9 meseca, njihovom kretanju može nedostajati precizna koordinacija, sve dok se, kroz vežbu, ne uspostavi veza različitih delova u dobro kordinisanu aktivnost celog tela. Bebe obično ovladavaju hodanjem tek nekoliko meseci nakog što počnu da puze. Prelazak sa puzanja na hodanje zahteva reorganizaciju stečenih veština koja je još složenija od prelaska sa gmizanja na puzanje. Mogu se uočiti velike razlike u uzrastima kada su deca sposobna da izvedu određene aktivnosti. Na primer, iako je oko 50% dece moglo da hoda kada su imala male više od 1 godine, oko 10% njih još uvek nije hodalo ni 2 meseca kasnije.

Uloga vežbanja u motornom razvoju

Jedna od najranijih strategija psihologa za utvrđivanje relativne uloge nasleđa i sredine u razvoju, bila je izučavanje motornog razvoja. Tokom 30-tih i 40-tih godina dvadesetog veka, kada su se Gezelove bebi skale naširoko koristile, bilo je uobičajeno verovanje da učenje i iskustvo imaju malu ili nikakvu ulogu u motornim razvojnim promenama kao što su sedenje i hodanje. Jedna od često citiranih studija koja je podržavala ovo mišljenje, izvedena je u Hopi porodicama na jugozapadu SAD. U tradicionalnim Hopi porodicama, bebe su bile čvrsto vezivane za ravnu dasku tokom prvih nekoliko meseci. Odvezivane su samo jednom ili dva puta dnevno, da bih ih okupali i presvukli. Vezivanje je omogućavalo vrlo malo kretanja ruku i nogu i nikakvo vežbanje složenih pokreta kao što je prevrtanje. U istraživanju je poređen motorni razvoj Hopi dece iz tradicionalnih porodica i dece čiji su roditelji bili manje tradicionalni pa ih nisu vazivali. Dve grupe dece se nisu razlikovale u uzrastu kada su počela samostalno da hodaju, što je u skladu sa idejom da razvoj ovih bazičnih motornih veština ne zavisi od vežbanja.

Međutim, poslednjih decenija psiholozi su ponovo počeli da istražuju mogućnost da iskustvo, kao i sazrevanje, igra značajnu ulogu u motornom razvoju. Na primer, u jednom istraživanju, jedna grupa dvonedeljnih beba imala je svakodnevne trominutne vežbe hodanja u toku 6 nedelja. Tokom ovih vežbi, odrasli su podržavali koračanje beba, držeći ih u uspravnom položaju. Deca trenirana na ovaj način, napravila su svoje prve samostalne korake sa oko 10 meseci, 2 meseca ranije od beba iz kontrolne grupe koje nisu imale iste vežbe.

Posmatranja beba iz različitih kulturnih sredina pružaju dodatne dokaze da vežbanje može uticati na uzrast u kome deca dostižu univerzalne motorne prekretnice. Saper izveštava da među Kipsigis narodom u ruralnoj Keniji, roditelji počinju da uče svoju decu da sede, stoje i hodaju ubrzo nakon rođenja. Na primer, roditelje uče svoju decu da sede, tako što ih stavljaju u plitke rupe, iskopane da bi podržavala leđa detetu, ili nameštaju ćebad oko njih da ih pridržavaju u uspravnom položaju. Ovu proceduru ponavljaju danima, sve dok deca ne mogu samostalno da sede. Vežbanje hodanja počinje u osmoj nedelji. Roditelji drže bebu ispod ruku, tako da dodiruje podlogu, i lagano je vode napred. Kipsigis bebe, u proseku, počinju da sede 5 nedelja ranije, a da hodaju tri nedelje ranije u odnosu na bebe u SAD. Istovremeno, one nisu naprednije u veštinama koje nisu vežbale i kojima nisu podučavane. Ona ne neuče ništa brže od američke dece da se prevrću ili da puze, a kasne za američkom decom u savladavanju stepenica. Slični rezultati utvrđeni su i kod dece Zapadnih Indijanaca, koja prolaze kroz kulturno prepisan niz motornih vežbi tokom prvih meseci odojaštva.

Aše, nomadski narod, iz kišnih šuma istočnog Paragvaja, obeshrabruju rani motorni razvoj. Utvrđeno je da Aše deca mlađa od 3 godine provode 80 do 100% svog vremena u direktnom fizičkom kontaktu sa majkom i skoro nikada nisu udaljena od nje više od pola metra. Osnovni razlog je u tome što Aše, lovačko-skupljačko pleme, ne krče šumu na mestu gde podižu logor. Umesto toga, raščiste samo toliko zemlje da mogu da sednu, ostavljajući korenje, drveće, žbunje tamo gde su i bili. Iz sigurnosnih razloga, majke ili nose deu ili ih drže na dohvat ruke. Aše dostižu severno američke norme na različitim testovima socijalnih sposobnosti, ali značajno kasne u ovladavanju velikih motornih veština, kao što je hodanje. U proseku, ona prohodavaju sa 23 meseca, skoro godinu dana kasnije nego deca u SAD. Međutim, na uzrastu od oko 5 godina, kada su Aše deca izgurana iz gnezda da bi napravila mesta za mlađu decu, provode mnogo vremena u složenim igrovnim aktivnostima koje unapređuju njihove motorne veštine.

Za nekoliko godina ona se penju na drvo, seku grana dok vise visoko iznad zemlje, na način koji govori o normalnim, ako ne izuzetnim perceptivno-motornim veštinama. Iako rano vežbanje izgleda da nema dugotranog uticaja na razvoj osnovnih motornih veština, postoje podaci, da rano vežbanje nekih kulturno specifičnih veština, kao što je bacanje bumeranga, igranje tenisa, voženje rolera, ima dugotrajne efekte. U jednoj od klasičnih ranih studija o ulozi iskustva u motornom razvoju Mekgro je po jednog blizanca iz para trenirala u različitim aktivnostima koje zahtevaju posebne veštine, kao što su plivanje, vožnja rolera. Kada bi prvi savladao veštinu, njegov brat blizanac je započinjao vežbanje iste aktivnosti. Podaci pokazuju da je drugi blizanac vrlo brzo dostizao svog brata u nivou veština. Međutim, u periodu adolescencije i zrelosti, prvi blizanac je bio veštiji u ovim aktivnostima i ispoljavao je više entuzijazma prema njima. Kao što svako ko je probao neku nepoznatu veštinu, posebne motorne veštine se ne savlađuju bez upornog vežbanja, a u nekim slučajevima ni bez godina učenja. Prepoznajući ovu činjenicu, specijalizovano učenje nekih visoko vrednovanih veština, kao što su sviranje isntrumenta ili ples, u mnogim kulturama počinje vrlo rano, što dovodi do viskog nivoa uspešnosti.

Hodanje

Najveće posledice razvojnih novina u nervnom sistemu su detetova povećana kontrola nad mišićima ruke, šake, bešike, creva i noge, i bolja koordinacija opažaja i delanja. Hodanje daje odličan primer nove motorne funkcije koja se razvija istovremeno sa povećanjem osetljivosti za opažajne informacije iz sredine. U nizu istraživanja, istraživači su pratili kako se nekoliko nezavisno ravijanih aktivnosti povezuje da bi omogućilo hodanje. Jedan suštinski element ovog procesa je sposobnost koordinacije pokreta nogu sa prebacivanjem težine sa jedne na drugu nogu sa svakim korakom napred. Na primer, utvrdili su da ako odojče stoji na pokretnoj traci i ima potreban oslonac, može da izvede obrazac kretanja nogu potreban za hodanje već sa 7 meseci. Ali bebe ovog uzrasta ne mogu još da hodaju na nepokretnoj površini, i bez podrške nisu u stanju da prebacuju težinu i pokreću ruke na koordinisan način.

Hodanje ne zavisi samo od povećanja motornih sposobnosti; ono takođe zahteva od beba sposobnost procene vizuelnih informacija koje dobijaju o nagibu poda, na primer, dok se kreću kroz prostor. One koriste ove informacije da usklade svoj položaj tela i da usmere naredne korake. Čak i u zrelom dobu, ako su vizuelne povratne informacije poremećene, hodanje postaje teško, kao što može posvedočiti svako koje u zabavnim parkovima hodao kroz sobu sa iskrivljenim ogledalima.

Istraživači su utvrdili da tek kada počnu samostalno da se kreću, odojčad počinje da pravi neophodna prilagođavanja položaja tela, kao odgovor na vizuelne informacije koje dobijaju kretanjem. Testirali su odojčad staru 5, 7, 9 i 11 meseci u specijalnom aparatu u kome su se zidovi male prostorije kretali, dok je dete bilo nepomično, sedeću i specijalno dizajniranom sedištu za bebe koje je beležilo pritisak u odnosu na detetova leđa. Kakd su se zidovi prostorije kretali ka bebi, devetomesečna deca su se jako naginjali u nazad, kao da su imali osećaj da padaju u napred pa su to komenzovali naginjući se u nazad. (Jedanaestomesečna deca, koja su bila u stanju da sama stoje su zaista padala u nazad. Sedmomesečne bebe, od kojih se neke već puzale, pokazivale su neke tragove prilagođavanja položaja tela, dok najmlađi uzrast nije pokazao nikakve, što ukazuje da još nisu stekli sposobnost da ispravno tumače promene u vizuelnom polju u odnosu na sopstveno kretanje.

Autori su zaključili da se ni jedan faktor ne može smatrati uzročnikom kretanja; hodanje postaje glatko integrisana aktivnost kada sve njegove komponente (uspravan položaj, smenjivanje nogu, prebacivanje težine, procena vizuelnih informacija dobijenih tokom kretanja) razvijene i dete ima dovoljno prilika da ih koordiniše u okviru odgovarajućeg konteksta.

Sa prvim koracima, bebe postaju „gegači“ (eng. toddler); naziv se odnosi na karakterističan način na koji šire noge i gegaju se s jedne strane na drugu. Većina jednogodišnjaka nema ravnotežu i često pada, ali ih padanje ne zaustavlja. Zemlja nije daleko. Pored toga, hodanje je suviše uzbudljivo da bi od njega odustali, tako da jednostavno ustaju i jure napred do sledećeg pada. Hodanje unosi još više promene u bebin život, nego puzanje. Kao što je to Frajbergova je rečito izrazila, hodanje predstavlja prekidanje vezanosti za majčino telo... Za dete koje pravi prve korake i shavta da hoda samo, ovaj trenutak mora doneti prvi jasan osećaj jedinstvenosti i odvojenosti njegovog tela i njegove ličnosti, otkriće zasebnog sebe.

Mnogo meseci će proći nakon prvih koraka, pre nego što dete može sa lakoćom da hoda, penje se, šutira i skače na koordinisan način. Većina američke dece ne može da se penje i silazi niz stepenice pre uzrasta od 17 meseci, da šutira loptu napred pre 20. meseca, ili sakače pre nego što napuni skoro 24 meseca.

Manuelna spretnost

Koordinacija finih pokreta ruke značajno raste između uzrasta od 12 i 30 meseci. Odojče od godinu dana može samo da kotrlja loptu ili da je smotano odbaci; do uzrasta od 2½ godine, može da je baci. Takođe mogu da okrenu stranice knjige bez cepanja ili gužvanja, seku makazama, nižu perle sa iglom i koncem, sa lakoćom naprave toranj od 6 kocki, drže čašu mleka ili kašiku sa tečnošću a da je neprospu, i da se obuku (sve dok nema dugmića). Svako od ovih postignuća može samo po sebi delovati beznačajno, ali svaka veština zahteva dosta vežbe da bi se njome ovladalo, i svaka povećava sveukupnu sposobnost deteta.

Čak i postupak tako elementaran, kao što je upotreba kašike, koju su detaljno ispitivali Konili i Dalgliš, zahteva neverovatno preciznu koordinaciju. Nakon što je kašika zaronjena u hranu, mora se držati ravno kako se ništa ne bi prosulo dok se približi usnama. Zatim njen sadržaj treba isprazniti u ustima. Na uzrastu od 10 do 12 meseci, bebe mogu izvesti sa kašikom samo jednostavne stvari, kao što je lupanje po stolu ili ponavljano zaranjanje u činiju.

Nešto starija deca mogu da koordinišu akcije otvaranja usta i približavanja kašike do usta, ali vrlo često je kašika prazna kad do njih stigne. Ovo je sledeći problem koji treba rešiti, kako odojče uči da zahvati hranu kašikom, prinese je ustima bez prosipanja i sipa hranu u usta. Jednom kada je ovaj osnovni sled aktivnosti usvojen, postepeno se usklađuje dok ne dostigne nivo lakog i automatskog izvođenja.

Kontrola pražnjenja

Još jedan važan element u sve većoj sposobnosti dece da samostalno deluju jeste sticanje voljne kontrole nad mišićima koji kontrolišu pražnjenje. U ranim mesecima života, pražnjenje je nevoljno. Kada su bebina bešika ili creva puni, odgovarajući mišić sfinkter se automatski otvara i prazni ih. Pre nego što beba može voljno da kontroliše ove mišiće, čulni putevi iz bešike i creva moraju biti dovoljno zreli da prenesu signale do kore mozga.

Deca onda moraju naučiti da povežu ove signale sa potrebom za pražnjenjem. Takođe moraju naučiti da stegnu sfinktere da bi sprečili pražnjenje i da ih opuste da bi ga omogućili. Deca obično nisu sposobna za voljno odlaganje pražnjenja do uzrasta od bar 15 meseci, ali mogu naučiti da se prazne na noši već na uzrastu do 5 ili 6 meseci.

Nekoliko velikih razvojnih teoretičara, pridaje poseban značaj događajima u vezi sa obukom korišćenja noše. U devetnaestom i ranom dvadesetom veku, obuka na noši je počinjala što je ranije moguće, ne samo zbog toga što je to bilo zgodno u vremenu kada nije postojala veš mašina i jednokratne pelene, već i zato što se verovalo da će rano obučavanje osigurati pravilan rad creva, što se smatralo važnim za zdravlje. Prvo izdanje Nege odojčeta, koje je objavio Dečiji Biro Sjedinjenih Država 1914 godine, savetuje majkama da počnu sa obučavanjem pražnjenja creva od trećeg meseca ili čak ranije. Pošto je neurološka osnova za kontrolu bešike i creva još uvek nezrela na ranim uzrastima, obučavanje na noši obično zahteva neko vreme da bi se završilo. U jednom istraživanju je utvrđeno da obučavanje na noši koje počne pre 5 meseca, obično traje 10 meseci; ako se obuka odloži do uzrasta od 20 meseci, deci je potrebno upola manje vremena. Većina dece je u stanju da ostane suva tokom dana do uzrasta od 2 godine. Ali mnoga dece ne ostvare takvu kontrolu do uzrasta od 3 godine, a većina dece ne nauči da ostane suva tokom spavanja čak i kad su starija.