Pređi na sadržaj

Položaj žene u srednjovekovnoj Srbiji

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Položaj žene u srednjovekovnoj Srbiji bio je uređen zakonima, običajnim i svetovnim pravom. U zavisnosti od društvenog statusa i lične slobode koje su posedovale, žene su mogle da se nađu u različitim društvenim ulogama čineći bitan deo društva u životu Južnih Slovena i kasnije Nemanjićke države.

Položaj žene kod Južnih Slovena[uredi | uredi izvor]

Veliki broj pravila koja su se ustalila u srpskom srednjovekovnom društvu su potekla iz običajnog prava Južnih Slovena, o njihovom pravu i običajima govorio je Pseudo-Mavrikije u Strategikonu. Naime, on je hvalio moral i privrženost južnoslovenskih žena koje nakon smrti muža pre biraju sopstvenu smrt vešanjem nego život bez njega.[1] Takođe, Abu-Ali Ahmed Omar Ibn-Dasta govori o slovenskim ženama 10. veka, koje sebi nanose povrede u vidu grebanja lica i vađenja očiju od tuge za svojim muškim pokojnikom.[2] Motiv uništavanja lica od tuge takođe možemo pronaći i u lirskim narodnim pesmama[3], koje su opevale događaje slične ovom.[4]

Položaj žene u građanskom pravu[uredi | uredi izvor]

Pravo Nemanjićke države nije pravilo razliku u pravnoj sposobnosti priznavši je jednako i muškarcima i ženama.[5] Naime, staro srpsko pravo nije poznavalo ograničenja koja bi se mogla nametnuti ženama te se sloboda građanske pravne sposobnosti proširila i na poslovnu sposobnost koja, takođe, nije posedovala ograničenja. Vid naprednog položaja žene u srednjovekovnoj Srbiji dolazi do izražaja kada ga uporedimo sa položajem žene u germanskom pravu koje je oduzimalo poslovnu sposobnost ženama postavljajući im staratelja. U srednjovekovnoj Srbiji, odnos žene prema poslovnoj sposobnosti je bio drugačiji - bez obzira na pol, punoletstvom se sticala i poslovna sposobnost. Postoje mnoge nedoumice oko godina sa kojima su muškarci i žene postajali punoletni ali je najzastupljenije mišljenje da se punoletstvo sticalo zajedno sa spremnošću za bračni život.[6]

Položaj žene u bračnom pravu[uredi | uredi izvor]

U bračnom pravu srednjovekovne Srbije zapravo je bilo primenjivano svetovno, zakonsko i običajno pravo.[7] Žička hrisovulja je prvi zakonski akt koji je svojim članovima uredio običaje pri sklapanju i razvodu braka. Naime, Žička hrisovulja je zabranila brak sa svastikom, koji je bio normalna pojava u običajima i svakodnevici srednjovekovne Srbije, ali je takođe i po Božijem zakonu zabranila samovoljan razvod braka tj. puštanje žene u muškom slučaju i ostavljanje muža u ženskom slučaju, bez ikakvih pređašnjih razloga i opravdanja za razvod.[8]. Na sam razvod braka se različito gledalo u zavisnosti od toga koja strana želi da prekine brak. Ako bi muškarac pokazao inicijativu za razvod braka, tada bi se kažnjavao jednom globom sa mogućnošću ponovnog stupanja u brak. Na ženinu želju za razvodom braka se ipak gledalo drugačije, u ovom slučaju, zakonodavac govori o nečuvenoj i nesvakidašnjoj pojavi izazvanoj besom i ludilom koje nije bilo u Božijoj milosti. Ipak, Žička hrisovulja sadrži kazne za ženu koja je otišla od muža u zavisnosti od njenog imovinskog stanja. U jednom slučaju, žena koja bi imala svoje imanje i posedovala imovinu bi se za razvod braka kažnjavala jednom globom poput muškarca koji bi raskinuo brak. Drugi slučaj je govorio o ženi koja nije imala nikakvu vrstu imovine u svom posedu, ta žena bi bila podređena disciplinskoj vlasti svog muža koji je mogao sa njom da uradi šta želi - da je istuče, proda ili vrati ocu.[9] Razvod, ipak, nije bio previđen svim slojevima stanovništva. Zabeleženi slučajevi razvoda su se uglavnom dešavali među vlastelom i u vladarskim porodicama. Dušanov zakonik nam daje dve indirektne indikacije na pravni položaj žene u braku. Član 46. nam govori o slobodi žene pri korišćenju porodične svojine tj. oslobađanju otroka, prikazujući nam ravnopravnost žene sa mužem i sinom pri raspolaganju imovinom.[a]Član 104. je ipak oštriji pri pravima žena zabranjujući službenicima da ženi dostave poziv na sud, ona je u obavezi da prijavi mužu dolazak službenika koji je želeo da mu dostavi pomenuti poziv.[b]

Položaj žene u porodičnom pravu[uredi | uredi izvor]

Prema popisima stanovništva vršenim za vreme vladavine Nemanjića, žene u zadrugama[v] nisu ulazile u sam popis, brojali su se samo muški članovi zadruge koji su bili pravno i poslovno sposobni.[10] Zbog razlika među polovima, stvorile su se i razlike u vršenju poslova u domaćinstvu koji su se podelili na muške i ženske. Podrazumevalo se da su muški poslovi oni koji su zahtevali veliku fizičku snagu dok su ženama predavani nežniji poslovi za koje je bilo potrebno strpljenje i preciznost koji nisu zahtevali odlazak od kuće ili fizički napor. Žene su se bavile vođenjem porodičnog domaćinstva, vodile su brigu o deci i obavljale kućne poslove u kući. Iako je podela među poslovima bila striktna, često se dešavalo da baš žene učestvuju u poslovima koje zadruga nije predvidela za njih. Na čelu porodične zadruge je pored domaćina stajala domaćica, uglavnom majka ili supruga domaćina, koja se starala o ekonomskom dobru domaćinstva. Domaćici su bile podređene mlađe članice domaćinstva za koje je ona bila odgovorna, koje je odgajala i za koje je donosila odluke zajedno sa glavom porodice. Žene su u porodičnim zadrugama zavisile od muškaraca jer su im oni pružali sigurnost i olakšice u radu jer su na sebe preuzimali fizički teške poslove, zato i ako se polnom strukturom nalazila ispod muškarca, krajnju moć žene u zajednici određivala je njena starosna dob.[11]

Položaj žene u imovinskom i naslednom pravu[uredi | uredi izvor]

Žene su u brak mogle da unesu određenu ličnu svojinu tj. miraz kojim je muž mogao da upravlja ali nije mogao da ga koristi kao sopstvenu imovinu te da pomenutom imovinom raspolaže pravno ili faktički.[12] Ipak, žena koja donese miraz u brak poseduje određenu količinu lične slobode i sigurnosti u poređenju sa ženom koja u brak nije unela bilo kakvu vrstu imovine.[9] Prilikom nasleđivanja, Dušanov zakonik je vlastelinskoj kćeri dopustio da nasledi određena lična dobra (svitu i biserni pojas) a u slučaju da ne postoje muški naslednici koji bi mogli da naslede nepokretnosti i ostalu imovinu, zakonodavac članom 48. imovinu ostavlja ćerki vlastelina na volju.[g]

Položaj žene u statusnom pravu[uredi | uredi izvor]

Ličnu slobodu žene srednjeg veka ograničavao je tj. proširivao, pored muža, njen staleški status. U zavisnosti od svog društvenog položaja, žena je mogla posedovati imovinu i rukovoditi određenim poslovima u korist muža i porodice.[13] U srednjovekovnom primorju, žene su čak mogle imati i poslovna zanimanja što je u ostatku Srbije bilo moguće jedino ako je žena udovica bez sredstava za prehranu dece.[14] Pri raslojavanju stanovništva koje je uzelo maha još u doba naseljavanja Slovena, žene u Srbiji su se mogle podeliti na dve kategorije. Prvu kategoriju su činile žene koje su bile u položaju otroka tj. robinje i žene zavisnih seljaka čija je lična sloboda, poput lične slobode njihovih muževa, zavisila od gospodara. Ako je žena bila otrok bez obzira sa kim bi začela dete, ono bi se rađalo u istom staležu u kojem bi bila majka. Ropstvo koje su činili otroci je uglavnom bilo kućno ropstvo kome glava porodice nije mogla da presudi smrtnu kaznu.[15] Drugu kategoriju su činile žene koje su posedovale ličnu slobodu i ugled, toj grupi su spadale vlastelinke i gradske žene. Ova grupa žena je bila vezana za gradove gde je učestvovala u društvenom životu uživajući u ličnim i ekonomskim slobodama koje su ipak bile ograničene. Udovice u gradovima su pripadale grupi žena boljeg staleža jer ih je Dušanov zakonik oslobodio obaveznog rada i plaćanja danka.[16] Vlastelinke su bile uglavnom učene i sposobne žene sa velikim uticajem, imale su mogućnost da po muževljevom nalogu obavljaju neke od njegovih poslova. Primer poslova koje su mogle da vrše žene u ime muža nalazi se u Dušanovom zakonikupod članom 46.[d][17]

Žene u krivičnom pravu[uredi | uredi izvor]

Prema Dušanovom zakoniku, ako bi sebar prisilio ženu na seksualne odnose, kazna bi bila odsecanje obe ruke i paranje nosa. Jednaka je kazna bila i za vlastelina koji bi učinio nedelo nad vlastelinkom. Ipak, ako bi sebar odlučio da izvrši zločin nad vlastelinkom, kazna bi bila vešanje. U slučaju vlastelina koji siluje seljanku, Dušanov zakonik za njega nije predviđao kaznu, ali je u običajnim pravima određenih srednjovekovnih država postojao običaj da seljaci napuste imanje vlastelina koji je učinio krivično delo silovanja, smatra se da se taj običaj praktikovao i na našim prostorima ali ne postoje dokazi koji bi takvo tumačenje potvrdili te srpsko srednjovekovno pravo ne beleži kaznu za ovaj tip prekršaja.[18] Život majke, u srpskom srednjovekovnom krivičnom pravu, je iste vrednosti kao i život oca: „Ko se nađe da je ubio ubio oca, ili mater, ili brata, ili čedo svoje, taj ubica da se sažeže na ognju.”[19]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ I dosad robove, što imaju vlastela, da su im u baštinu, samo što će vlastelin oprostiti, ili žena mu, ili njegov sin, to da je slobodno, a ništa drugo.
  2. ^ I da pristav ne dodijava ženi, kada muž nije kod kuće, niti da se poziva žena bez muža, no da žena dade mužu glas, da ide na sud; u tome muž da nije kriv, dok mu se ne dade glas.
  3. ^ Termin zadruga je tek u novom veku prihvaćen kao termin koji će označavati porodičnu zajednicu srednjeg veka, u samom srednjem veku se za takvu vrstu zajednice koristio termin kuća.
  4. ^ "Kada umre vlastelin, konj dobri i oružje da se daje caru, a svitu veliku i biserni pojas da ima njegov sin, i da mu car ne uzme, akoli ne uzima sina nego kćer, da je s tim vlasna kći, ili prodati ili dati slobodno"
  5. ^ I dosad robove, što imaju vlastela, da su im baštinu, samo što će vlastelin oprostiti, ili žena mu, ili njegov sin, to da je slobodno, a ništa drugo.</ref> Na dokumentima se žene ipak javljaju kao jemci i kao dužnici ali nikada kao preduzimači u trgovini.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Zoran S. Mirković, Srpska pravna istorija, str. 15.
  2. ^ Redžić F. Saduša, O društvenom statusu žene u dosrednjevekovnoj i srednjevekovnoj Srbiji, str. 10.
  3. ^ http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?PHPSESSID=m35ukn6k7vbcq10r4bt90jfqh6&topic=92.0[mrtva veza]
  4. ^ Najveća je žalost za bratom, Karadžić Stefanović Vuk, Srpske narodne pjesme I, str. 70 - 71.
  5. ^ Taranovski Teodor, Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi, str. 401.
  6. ^ Taranovski Teodor, Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi, str 403.
  7. ^ Teodor Taranovski, Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi, str. 437.
  8. ^ Taranovski Teodor, Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi, str. 438.
  9. ^ a b Taranovski Teodor, Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi, str. 443.
  10. ^ Taranovski Teodor, Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi, str. 446.
  11. ^ Redžić F. Saduša, O društvenom statusu žene u dosrednjovekovnoj i srednjovekovnoj Srbiji, str. 2-7.
  12. ^ Taranovski Teodor, Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi, str. 445.
  13. ^ Redžić F. Saduša, O društvenom statusu žene u dosrednjovekovnoj i srednjovekovnoj Srbiji, str. 11
  14. ^ Redžić F. Saduša, O društvenom položaju žene u dosrednjovekovnoj i srednjovekovnoj državi, str. 12.
  15. ^ Taranovski Teodor, Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi, str. 80-87.
  16. ^ Dušanov zakonik, član 64.
  17. ^ Redžić F. Saduša, O društvenom statusu žene u dosrednjovekovnoj i srednjovekovnoj Srbiji, str. 12.
  18. ^ Zoran S. Mirković, Srpska pravna istorija, str. 68
  19. ^ Dušanov zakonik, član 93

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Taranovski, Teodor. Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi, Beograd, Lirika, 2002.
  • Mirković S. Zoran, Srpska pravna istorija, Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet, Beograd, 2019.
  • Dušanov zakonik, Sazvežđa, Beograd, 2012.
  • Karadžić Stefanović, Vuk. Srpske narodne pjesme I, Lipisca (Lajpcig), 1824.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Положај_жене_у_средњовековној_Србији&oldid=26977573”