Последњи дан Помпеје (slika)

Poslednji dan Pompeje

Umetnik	Karl Brjulov
Godina	1830–1833
Tehnika	ulje na platnu
Dimenzije	456.5 cm × 651 cm
Mesto	Državni ruski muzej

Poslednji dan Pompeje je velika istorijska slika Karla Brjulova nastala 1830–1833. Slika se bavi temom erupcije Vezuva 79. godine nove ere. Značajna je i kao delo izmeđuneoklasicizma, preovlađujućeg stila u Rusiji u to vreme, i romantizma koji se sve više praktikovao u Francuskoj. Delo je dobila gotovo opšte priznanje i učinila je Brjulova prvim ruskim slikarom koji je imao međunarodnu reputaciju. U Rusiji se to smatralo dokazom da je ruska umetnost jednako dobra kao i umetnost koja se praktikuje u ostatku Evrope. Nastanak slike je inspirisao svetski poznati roman Edvarda Bulver-Litona Poslednji dani Pompeje. Kritičari u Francuskoj i Rusiji su, međutim, primetili da se činilo da savršenstvo klasično modelovanih tela nije u skladu sa njihovom očajnom situacijom i opštom temom slike, koja je bila romantična tema uzvišene moći prirode da uništi čovekova dela.

Pozadina

Rimski grad Pompeja, južno od Napulja, bio je predmet aktivnih arheoloških iskopavanja početkom 19. veka. Umetnici su bili svesni njegovog potencijala kao subjekta. Džon Martin je naslikao Uništenje Pompeje i Herkulaneuma 1822 a drugi umetnici su radili skice i gravure.

Godine 1823. Brjulov je sa bratom Aleksandrom stigao u Rim preko Venecije i Firence. Aleksandar je bio učesnik naučnog proučavanja i restauracije pompejskih kupatila 1825–26, što je dovelo do objavljivanja njegove knjige Thermes de Pompéi u Parizu 1829, a Karl je možda posetio Pompeju 1824. godine. Video je scenografiju Alesandra Sankirika za operu Đovanija Pačinija L'ultimo giorno di Pompei (1825), koja je izvedena u Napulju i u Milanskoj skali i posetio je muzej u Napulju da proučava artefakte pronađene u Pompeji. On je svakako posetio Pompeje 1827. godine i prema Rozalin Blejksli, bio je toliko pogođen ostacima Ulice grobnica i rešio je da kompoziciju slike postavi u tu ulicu. Savremena pisma ukazuju da je proučavao pisanje Plinije Mlađeg koji je očevidac katastrofe. Brjulov je čitao roman Alesandra Manconija I Promessi Sposi (1827) sa istorijski zasnovanim prikazom katastrofalne kuge i reakcijama pojedinaca na nju.

Rafeilo, Atinska škola, freska, 1509–1511, Apostolska palata, Vatikan. Primer kojim se Brjulov vodio po pitanju toga šta se može postići u istorijskom slikarstvu.

Ovi izvori su se spojili u delo poznato kao Poslednji dan Pompeje za koje je Brjulov naslikao kompozicionu skicu 1828. godine na zahtev grofice Marije Razumovske. Glavno platno je naručio grof Anatolij Demidov, koga je Brjulov upoznao u Napulju i za koga je iste godine naslikao konjički portret. Trebalo je da bude završen do 1830. za sumu od 40.000 franaka, ali je do kraja te godine Brjulov stigao samo do toga da je nacrtao figure na platnu u dve boje i nije obraćao pažnju na izbor boja. Putovanje u Bolonju i Veneciju da vidi radove Tintoreta i Ticijana dalo mu je odgovore koji su mu bili potrebni.

Scenografija Alesandra Sankirika za erupciju Vezuva u Pačinijevoj operi L'ultimo giorno di Pompei 1827.

Predmet i kompozicija

Predmet slike je erupcija vulkana Vezuva 79. godine nove ere koja je obavila grad Pompeju vulkanskim pepelom i ubila većinu stanovnika. Kao scena iz antičkog perioda, bila je odgovarajuća tema za istorijsko slikarstvo, koje se tada smatralo najznačajnijim slikarskim žanrom, a veličina događaja ga je takođe učinila pogodnim za platno velikih dimenzija koje bi omogućilo Brjulovu da pokaže svoju umetničku veštinu.

Brjulov je rekao da je delo mogao da završ prateći primer Rafaelovog velikog i složenog dela Atinska škola (1509–1511) kao uzora, i koristio je klasične forme kakve su koristili renesansni majstori., ali ih je kombinovao sa karakteristikama koje se nalaze u romantičarskom slikarstvu, kao što su dramatično kolorit, upotreba Svetlo-tamnoo i visok emocionalni iraz. Druga dela za koja se smatra da su uticala na Brjulova su Rafaelova Vatra u Borgu (1514–17) i Ašdodu Nikole Pusena (1630).

Izbegao je hladnoću i ravnost tada preovlađujućeg neoklasicizma u korist uzbuđenja i živih boja. Nikolaj Gogolj je prokomentarisao: „Njegova boja je možda svetlija nego što je ikada bila; njegove boje peku i udaraju te u oči“, ali nije jedini primetio da je savršenstvo klasičnih figura u suprotnosti sa jadnošću muke u kojoj su se našli. Brjulov je ispunio platno autentičnim detaljima iz Pompeje koje je video na terenu i u muzeju u Napulj. Statue koje se ruše sa svojih postolja donose dodatnu dramu i demonstriraju uzvišenu moć prirode nad čovekom, što je uobičajen motiv u romantičarskom slikarstvu. Figure pružaju male vinjete individualnog iskustva koje upućuju na priče iz klasične mitologije, renesansnog slikarstva ili antičke književnosti, kao što je izveštaj Plinija Mlađeg dat Tacitu, ali većina likova čuva svoje dostojanstvo pred smrću što ukazuje na Brjulovljevo držanje glavnih principaa klasicizma. Poze i figure su izvučene iz klasičnog slikarstva ili na osnovu ljudi koje je umetnik poznavao, kao što su Julija Samojlova i njene ćerke. Vojnik i dečak koji spasavaju starijeg čoveka mogu proizaći iz priče o Enejinom spasavanju svog oca od uništenja Troje u mitologiji. Na platnu je prikazan i sam Brjulov kao pompejski umetnik sa slikarskom opremom koja mu je na glavi.

Prijem

Poslednji dan Pompeje (1840) Novoj Ermitažu 1856.

Okončanja rada na slici je trajala toliko dugo da je Demidov zapretio da će otkazati porodžbinu, ali kada je prvi put prikazana u Briulovljevom ateljeu u Italiji na ulici u Rimu, reakcije publike su bile izuzetne. Ser Valter Skot je navodno proučavao sliku sat vremena pre nego što je izjavio da to nije obična slika, već ep, a Vinčenco Kamučini ju je opisao kao „plamteći kolos“. Italijanski arheolog Pjetro Erkole Viskonti napisao je članak u kome je hvalio slikara i sliku. Ufici je zatražio autoportret umetnika. U Milanu, Brjulov je dobio ovacije u pozorištu i nošen je ulicama grada noseći venac od cveća. Tada ga je video Edvard Bulver-Liton čiji je roman Poslednji dani Pompeje objavljen 1834. godine. U Bolonji, zvaničnici galerije uklonili su Rafaelovu Svetu Sesiliju sa izložbenog prostora i postavili je u privatnu sobu kada je Brjulov zatražio da je kopira.

Prijem slike je bio nešto hladniji na Pariskom salonu 1834. Slika je osvojila zlatnu medalju ali su neki kritičari sliku smatrali kao malo zastarelu. Rozalind Blejksli pripisuje ovaj utisak kritičara izolovanosti učenja ruskih umetnika od najnovijih francuskih dešavanja od početka devetnaestog veka i tenzijama koje su svojstvene delu između neoklasicizma i romantizma.

Slika je prvo rusko umetničko delo koje je izazvalo široko interesovanje u inostranstvu, čime je Brjulov postao prvi ruski slikar sa međunarodnom reputacijom. Pet inostranih akademija ga je proglasilo počasnim članom, a broj pozitivnih kritika i kritičkih komentara bio je toliki da je Društvo za podsticanje umetnika štampalo tom kritika na ruskom.

Kada je slika stigla u Rusiju u avgustu 1834. godine, bila je primljena sa jednakim entuzijazmom kao i u Italiji, po Gogolju, podjednako od onih sa istančanim ukusom koliko i od onih koji nisu poznavali umetnost. Brjulov je proglašen za počasnog saradnika Akademije i odlikovan je Ordenom Svete Ane trećeg stepena. Proglašen je za profesora na akademiji u Sankt Peterburgu gde je bio vodeći predavač istorijskog slikarstva. Upoznao je cara. Ivan Turgenjev je sliku opisao kao "slavu Rusije i Italije". Slika je inspirisala je Aleksandra Puškina da napiše pesmu o uništenju Pompeje.

Rusi sliku vide kao uzrok podizanje statusa ruske umetnosti generalno u Evropi. Gogolj je smatrao da je to „svetlo vaskrsenje slikarstva, koje je predugo bilo u nekoj vrsti poluletargičnog stanja“, ali nije bio jedini koji je video paralelu između Pompeje i savremenog Sankt Peterburga i slike kao prognoza božanske odmazde za dekadentne zapadnjačke načine modernog grada. U međuvremenu, disident Aleksandar Hercen je sliku tumačio kao alegoriju o kolapsu evropskih monarhija ili tiranskoj moći ruske države nad pojedincem.

Nakon velikog uspeha sa Poslednjim danom Pompeje, od Brjulova se očekivalo da proizvede slična velika istorijska dela, ali većina njegovih pokušaja je ostala nedovršena a neka uspešna dela bila su predmet negativnih kritika. Umesto toga, bio je uspešan sa portretima ruske elite, uključujući carsku porodicu.

Vlasništvo

Godine 1834. Demidov je sliku, za koju je platio 25.000 rubalja, poklonio caru Nikolaju u pokušaju da pridobije njegovu naklonost. Prvo je bila izložena u Zimskom dvorcu, ali ju je 1836. godine Nikolaj poklonio Imperijalnoj akademiji umetnosti gde je ostala sve dok nije postavljena kao centarlni deo izložbe ruskog slikarstva u Novom Ermitažu 1851. Trenutno je deo zbirke Državnog ruskog muzeja u Sankt Peterburgu.

Galerija

• 
  Umetnik i pribor za slikanje.
• 
  Smatra se da je plemkinja Julija Samoljova sa svojim ćerkama Đovaninom i Amazlijom bila model za prikazane likove.
• 
  Statua bivaju srušene, što prikazuje suptilnu moć prirode nad čovekom.
• 
  Klasično oblikovana dela konjanika i vojnika su kombinovana sa romantičarskom prikazom užasa koji uzrokuju sile prirode, što se vidi kroz likove starca i konja.
• 
  Majka moli sina da beži, kao što je Plinijeva majka njemu govorila u to vreme.
• 
  Detalji naslikana prema ostacima koje je Brjulov zatekao u Pompeji.
• 
  Konj koji se podigao na dve noge i kočija, navode posmatrača dublje u plan slike gde je dodatno haotično.

Literatura

• Leontyeva, Galina (1996). Karl Briullov: Artist of Russian Romanticism. Translated by Peter Deviatkin and Alla Zagrebina. Bournemouth: Parkstone Aurora. str. 17. ISBN 978-1606061152.