Pređi na sadržaj

Pravoslavlje, Autokratija i Nacionalnost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nikolaj I (vladao 1825–55) učinio je pravoslavlje, autokratiju i narodnost glavnom imperijalističkom doktrinom svoje vladavine

Pravoslavlje, Autokratija i Nacionalnost (rus. Правосла́вие, самодержа́вие, наро́дность, Pravoslávie, samoderzhávie, naródnost'), takođe poznat kao zvanična nacionalnost,[1][2] je bila dominantna imperijalna ideološka doktrina ruskog cara Nikolaja I. Doktrina je tražila carsko jedinstvo pod pravoslavnim hrišćanstvom i apsolutnom vlašću cara, dok je istovremeno potiskivala ideje koje su se smatrale destruktivnim za takvo jedinstvo. Sledio je širi evropski reakcionarni trend koji je težio da obnovi i odbrani političke institucije koje su zbačene u Napoleonovim ratovima.[3]

„Trijadu“ zvanične nacionalnosti prvobitno je predložio ministar prosvete Sergej Uvarov u svom cirkularnom pismu od 2. aprila 1833.[4] upućenom prosvetnim radnicima.[5] Ubrzo su ga prihvatili Nikolaj i njegov establišment i stekao je široko javno priznanje, glasno podržan od intelektualaca kao što su Mihail Pogodin,[6] Fjodor Tjučev,[7] i Nikolaj Gogolj.[7]

Kritičari te politike videli su ovaj princip kao poziv na rusifikaciju. Ipak, sama činjenica postojanje ove ideološke doktrine, kao prve ruske državne političke ideologije od 16. veka, [5] je ukazivala na brzu tranziciju nacije ka modernosti.[8]

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Sergej Uvarov 1830-ih

Sergej Uvarov, ministar prosvete i predsednik Ruske akademije nauka od 1818. godine, takođe je bio pisac, naučnik i povremeno je smatran slobodnim misliocem. Ipak, sa promenom unutrašnje politike, lako se prilagodio pooštrenom režimu.[1]

Prema teoriji Uvarova, ruski narod je bio veoma religiozan i odan caru, pravoslavnoj veri i samodržavlju kao bezuslovnim osnovama postojanja Rusije. Narodnost (nacionalnost) je neophodnost praćenja nezavisne nacionalne tradicije i borbe protiv stranog uticaja. Teorija je govorila da je neophodno odbaciti zapadnjačke ideje – slobodu mišljenja, slobodu ličnosti, individualizam i racionalizam – koje su pravoslavni jerarsi smatrali opasnim i buntovnim. Šef ruske političke policije (III odeljenje Lične kancelarije Njegovog Veličanstva) A. Benkendorf je napisao da je „prošlost Rusije bila divna, sadašnjost je sjajna, a budućnost je iznad svih snova“. Ova tri koncepta smatrana su „zidovima stubova“ Ruske imperije. Uvarovljeva trijada je bila prva eksplicitna izjava vladine ideologije u ruskoj istoriji od 16. veka.[5]

Sadržaj[uredi | uredi izvor]

Tri komponente Uvarovljeve trijade bile su

Redosled tri dela trijade ostao je fiksiran u svim okolnostima čak i kada su se same reči promenile: vojni pitomci su upućeni da budu „hrišćani, odani podanici i Rusi“; zajednički javni moto pod nazivom „Za veru, cara i otadžbinu“.[7]

Trijada je inherentno bila neuravnotežena u korist centralizovane autokratije. Ruska pravoslavna crkva je bila osiromašena i nesposobna da bude samostalna politička snaga.[13] Vlada je ostala oprezna prema bilo kojoj filozofiji, uključujući teologiju.[7] Nacionalnost, kroz osnaživanje naroda, nije bila izbor od samog početka i postala je još manje verovatna nakon što su strašne nacionalističke revolucije 1848. „svele Nikolu u stanje gotovo katatonskog straha“.[14] To je takođe bilo usmereno protiv sve veće uloge baltičkih Nemaca u sistemu vlasti; zbog čega su neki prešli u pravoslavlje, ali su zadržali svoju zasebnu etničku pripadnost.

Javni prijem[uredi | uredi izvor]

Štampa, cenzurisana od strane države, željno je prihvatila novu doktrinu i njome je dominirala sve do kraja Nikolajeve vladavine.[15] Stepan Ševirjov, urednik Moskvityanin časopisa, tvrdio je da „čak i da smo odabrali neke neizbežne mrlje sa Zapada, mi smo, s druge strane, sačuvali u sebi, u njihovoj čistoti, tri osnovna osećanja koja sadrže seme i garanciju našeg budućeg razvoja“.[15]

Slovenofili su, posebno, prihvatili antievropski, paternalistički aspekt doktrine. Mihail Pogodin je objasnio paternalističku, miroljubivu prirodu autokratije koju vide slovenofili: „tajna ruske istorije, tajna koju nijedan zapadni mudrac nije u stanju da shvati: ruska istorija uvek prikazuje Rusiju kao jednu porodicu u kojoj je vladar otac i podanici su deca. Otac zadržava punu vlast nad decom dok im dozvoljava punu slobodu... ne može biti sumnje, nema izdaje; njihovu sudbinu, njihovu sreću, njihov mir dele zajednički. To je tačno u odnosu na državu u celini..."[6]

Nikolaj Nadeždin, koji je u početku zastupao zapadnjački, šelingovski pojam nacionalnosti, radikalno se predomislio u korist zvanične nacionalnosti nakon afere Čadajev (1837). On piše da se „nacionalnost uvek sastojala od ljubavi prema caru i poslušnosti, i koja bi u budućnosti sama po sebi, na zaprepašćenje Evrope, trebalo da pokaže briljantnu lekciju o tome kako iz svetog jedinstva autokratije mora proizaći uzorno i sjajno nacionalno prosvećenje..."[16]

Nikolaj Gogolj je u svom završnom delu Izabrani odlomci iz prepiske sa prijateljima (1847) proširio službenu nacionalnost na odnose između zemljoposednika i kmetova: „Učinite da [kmetovi] jasno vide da u svemu što se njih tiče postupate po volji Božijoj. a ne u skladu sa nekim evropskim ili drugim maštarijama na svoju ruku“.[17]

Poređenja sa putinizmom[uredi | uredi izvor]

Brojni komentatori su uporedili ideologiju Vladimira Putina, vladara Rusije od 1999. godine, sa doktrinom pravoslavlja, autokratije i nacionalnosti.[18][19][20][21][22] Fejt Hilis sa Univerziteta u Čikagu tvrdi da Putin „želi da rekonstruiše Rusko carstvo i njegove ideološk vodilje, koje su bile pravoslavlje, autokratija i nacionalnost – osim sada, pod vlašću veoma sofisticirane policijske države“.[23][24] Sten Grant sa Univerziteta Čarls Sturt tvrdi da to „ostaje Putinova vizija danas. Crkva i država su nerazdvojni. Poglavar ruskog pravoslavlja, patrijarh Kiril, nazvao je Putina „čudom Božijim“.[25]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Riasanovsky, str. 132
  2. ^ Nationality in this context starts with a capital letter to differentiate it from nationality/narodnost as one of its three parts
  3. ^ Riasanovsky, str. 133
  4. ^ Date as in Riasanovsky, p. 132
  5. ^ a b v Hosking, str. 146
  6. ^ a b Riasanovsky, str. 138–39
  7. ^ a b v g Riasanovsky, str. 135
  8. ^ Hoffmann, Kotsonis, p. 54
  9. ^ „Narodnost”. Britannica. Pristupljeno 6. 8. 2022. 
  10. ^ Hutchings, Stephen C. (2004). Russian Literary Culture in the Camera Age: The Word as ImageNeophodna slobodna registracija. Routledge. str. 86. ISBN 041530668X. 
  11. ^ Thompson, Ewa M. (1991). The Search for Self-definition in Russian Literature. John Benjamins Publishing Company. str. 98. 
  12. ^ O. I. Senkovskii and Romantic Empire
  13. ^ Hosking, str. 147
  14. ^ Hosking, str. 149
  15. ^ a b Riasanovsky, str. 134
  16. ^ Hoffmann, Kotsonis, p. 55
  17. ^ Riasanovsky, str. 136
  18. ^ „The missing piece about Putin and Ukraine”. 
  19. ^ „Putting Putin's false history of Ukraine into perspective”. 21. 3. 2022. 
  20. ^ „Putin Stumps for the Orthodox Church in a Film Celebrating the Kievan Rus Anniversary”. The Atlantic. 29. 7. 2013. 
  21. ^ Review by Anders Åslund (2020-07-10). „Book review of Putin's People: How the KGB Took Back Russia and Then Took On the West by Catherine Belton”. The Washington Post. Pristupljeno 2022-06-11. 
  22. ^ „How Russia Became the Leader of the Global Christian Right”. Politico. 
  23. ^ „How Putin's invasion of Ukraine connects to 19th-century Russian imperialism | University of Chicago News”. 
  24. ^ Cannady, Sean; Kubicek, Paul (1. 1. 2014). „Nationalism and legitimation for authoritarianism: A comparison of Nicholas I and Vladimir Putin”. Journal of Eurasian Studies. 5 (1): 1—9. doi:10.1016/j.euras.2013.11.001. 
  25. ^ „Why Putin's invasion of Ukraine is an utterly modern holy war”. ABC News. 19. 3. 2022. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Православље,_Аутократија_и_Националност&oldid=26979974”