Predrag M. Pavlović

Predrag M. Pavlović
Predrag M. Pavlović
Lični podaci
Datum rođenja	(1936-10-27)27. oktobar 1936.
Mesto rođenja	Vršac, Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti	28. mart 1997.(1997-03-28) (60 god.)
Mesto smrti	Vršac, SR Jugoslavija

Predrag M. Pavlović (Vršac, 27. oktobar 1936 — Vršac, 28. mart 1997) bio je srpski pisac, književnik, pesnik, nosilac je Ordena narodne armije sa srebrnom zvezdom SFRJ.

Biografija

Rođen je 27. oktobra 1936. godine u Vršcu gde je i završio Višu Gimnaziju sa odličnim uspehom. Opštu Vojnu akademiju KOV-e završio je u Beogradu takođe sa odličnim uspehom, a specijalizaciju oklopnih jedinica i Školu usavršavanja oficira oklopnih jedinica u Banjoj Luci.

Starešina sa činom višeg oficira postao je već u tridesetčetvrtoj godini života, a u vojnoj štampi o njemu je pisano kao o dobrom i savesnom starešini čije su jedinice postizale izuzetne uspehe. Nosilac je Ordena narodne armije sa srebrnom zvezdom. Zbog bolesti, lansiranih od pojedinih pretpostavljenih, po svome zahtevu, prevremeno je otišao u penziju.

Pisanjem se neprekidno bavio još od gimnazijskih dana. U domenu profesionalne delatnosti napisao je udžbenik “0snovni pojmovi iz balistike“ za pitomce Podoficirske škole oklopnih jedinica.

Svoje pesme objavljivao je u vršačkom listu “Ugao”, u listu “Venac” iz Gornjeg Milanovca i listu “Glas Podrinja” iz Šapca. Na prvom konkursu Bosanske Krajine objavljenom 1968. godine u banjalučkom listu “Glas” za kratku novinsku priču, dobio je prvu nagradu. Odlomke iz svojih dramskih dela objavljivao je u vršačkom listu za književnost i kulturu “Ugao”, kao i u vršačkim novinama “Vršačka kula” i “Vršačke vesti”.

Godine 1984. o sopstvenom trošku izdao je knjigu pesama “Linija života”, a 1989, godine takođe o sopstvenom trošku dramsku trilogiju „Gusle Asteroida“ koja sadrži tri drame i to: “Svežanj pruća sa sekirom”, “Senke se ne mogu ubiti” i “Gusle”.

U 1990. godini, takođe o sopstvenom trošku, izdao je dve knjige i to: “Stranac za tebe i stranac u sebi” u kojoj je poezija bunta i pomirenja, zatim zbirku pesama pod naslovom “P. P.”.

U 1991. godini izdao je još tri knjige i to: “Sinovi i sinovi sinova” zbirku pesama, zatim knjigu “Pesme iz ludnice”, kao i pesničku trilogiju “Tragovi Ludaka”.

Za života, namera mu je bila da sve svoje knjige štampa o sopstvenom trošku. Umro je 1997. godine u svojoj 60.-oj godini.

Dela

• Osnovni pojmovi iz balistike - Udžbenik za pitomce Podoficirske škole oklopnih jedinica
• 1984. Linija života
• 1989. Gusle asteroida - dramska trilogija
• 1990. Stranac za tebe i stranac u sebi - poezija
• 1990. P. P. - zbirka pesama
• 1991. Sinovi i sinovi sinova
• 1991. Pesme iz ludnice
• 1991. Tragovi ludaka

Kritike

Odlomak iz kritike književnog kritičara Milana Kovačevića (Gusle asteroida, 1989)

U svojoj kritici pod nazivom „Značaj i uloga pesnika i pesništva u simobolističkoj sociologiji dramske trilogije Predraga M. Pavlovića“, književni kritičar Milan Kvačević napisao je sledeće:

„ U našoj dramskoj književnosti poetski simbolizam nikada nije pustio dublje korene, zaživeo trajnijim i zapaženijim scenskim životom. Čak i vremena, koja su u evropskim literaturama rađala čitave periode ovog dramskog žanra, vremena koja pogoduju ovakvoj literaturi i koja su zapravo arsenal njenih ideja, motiva i preokupacija - ona uoči i posle svetskih ratova - nisu to stanje nikada bitnije promenila.

Inače, kao što je poznato, najpoznatiji evropski predstavnik toga žanra bio je Belgijanac francuskog jezičkog izraza - Moris Meterlink.

U Rusiji su snažan pečat scenskom izrazu svoga doba utisnuli takvim delima Leonid Andrejev, Aleksandar Blok i drugi. I sam Čehov platio je u «Galebu» i «Višnjiku» obol tom svojevremeno pomodnom pravcu, ali na svoj čehovljevski diskretno-graciozni način.

U našim književnostima se kao zapaženije pojave mogu pomenuti rani Krleža, Josip Kosor i, naročito, pesnik, Momčilo Nastasijević sa svojim dramskim opusom.

Nije, međutim, sasvim lako precizno objasniti zašto je to tako.

Jedan od uzroka je, možda, u našem mentalitetu i njegovoj – «baci brigu na veselje» - karakterističnoj osobini da humorom i smehom odgovara na zla i nepoćudnosti postojanja, pa se za njega nikada nije snažnije lepila slika naličja života koja je, nužno, pesimistička i mračna, a u čemu je, istini za volju, poetski simbolizam po pravilu naklonjen. Pa i samo lice života, naročito ono istorijsko, bivalo je kod nas najčešće preko mere krvavo i izobličeno od jauka, te nam ga je još i na sceni bilo malo previse, jer mentaliteti su najčešće posledice okolnosti i istorije.

Drugi razlog je, možda, u tome što su za ovakva dela neophodni pesnici, pesnici rođenjem, dušom i mišlju, a kod nas su pesnici - ili mladi umirali, ili ih scena nije začarala iz detinjstva i mladosti, zahvaljujući našim palanačkim (ne)kulturnim (ne)prilikama i nemanjima. «Mi živimo u prilikama prilično poprilično nepriličnim», kao što je pisao Miroslav Krleža.

Sudbina Milutina Bojića i njegove «Kraljeve jeseni» izgleda kao dobra ilustracija ove pretpostavke.

Onde gde se scena i pesnik pravovremeno susretnu imamo pozorište poetskog simbolizma kao, u slučaju Momčila Nastasijevića. Takao sticaj okolnosti, na izvestan način, ponovio se i u slučaju Predraga M. Pavlovića. Predrag M. Pavlović se rodio u Vršcu 1936. godine, dakle, u vreme bremenito znakovima oluje II. svetskog rata, a u sredini bogatoj pozorišnim tradicijama i smislom za adekvatno viđenje sveta. Obdaren nomadskim nemirom svojih buntovnih i lutalačkih predaka, jakom osetljivošću i bujnom pesničkom maštom, on je odmalena naučio da jedini zbeg od životnih okršaja i bolova nalazi u pozorištu i da na svet treba gledati kao na veliku binu po kojoj tajanstvene krabulje: život, smrt i sudbina - mrse i raspliću nevidljive konce ljudskih tragedija.

Strašna kataklizma II. svetskog rata pojačala je tu sklonost u emotivnom i sugestibilnom dečaku, pothranila je njegovu urođenu pesničku obdarenost za slikovito i dramsko, drukčije rečeno, ukucala se silnom snagom u njega kao sudbinski krst i razapela mu dušu na njemu. Za Pavlovića svet će postati neprohodna prašuma simbola u kojoj, teturajući u neprekidnoj noći, avetinjske ličnosti slepo hlape za neostvarljivim - gonjene od drugih simboličnih prikaza i goneći ih same.

Jedan pol tog Pavlovićevog veltšaunga imamo u njegovoj zbirci pesama “Stranac za tebe i stranac u sebi”. Ovde je on svojoj sklonosti i potrebi dao izraza sredstvima pozorišne umetnosti. Pred nama su tri Pavlovićeve drame: “Svežanj pruća sa sekirom”, “Senke se ne mogu ubiti” i “Gusle”. Sve one se doimaju kao tri čina jedinstvenog velikog igrokaza, koja vezuje okosnica II. svetskog rata. U prvoj, kao slutnja, predskazivanje kataklizme koja se ne može sprečiti i pored najgrčevitijeg otpora. U drugoj, kao sablasna mora koja pritiskuje savesti preživelih. U trećoj, kao izvor uzroka koji čine docniju tragediju, naime, pravi završetak i možda najstrašniji učinak rata. Jer lako je podizati nove zgrade i gradove, parkove i fabrike, ali kako izlečiti nerođenu, a već teško ranjenu dušu čoveka?

Odgovor na ovo pitanje kao da sredstvima pesničkog simbolizma traži u svojim dramama Predrag M. Pavlović, sa stradalničkom i strastvenom čežnjom.

Velika ljudska i pesnička moć te čežnje i velika privlačna i dramatska snaga tog stradalništva. Čak i u onim scenama gde se fizički ništa određenije ne dešava, gde je sva scenska radnja naoko stala, grči se i lomi u njoj, čak, i tada imamo utisak nečega što se burno uskomešalo, što preti praskom i grmljavinama. U tom stalnom napetom iščekivanju nečega neizbežnog, što će silinom malja da se obori na sudbine ličnosti i u njihovoj strastvenoj odbrani od toga i pored fatalističke svesti o sudbinskoj neminovnosti tragedije, sadržana je i glavna pesnička draž i osnovna dramska tenzija ovih dela. Pavlović uspeva da tu tenziju napne, zadrži i obnovi na raznovrsne inventivne i intuitivne načine. Nikad ne pada u monotoniju i ustajalost, ne dozvoljava čitaocu da se uspava i demotiviše, a to u ovom žanru nije mali uspeh.

Dijalog je klasično, rekli bismo, vojnički srezan, pregnantan, replika spartanski lakonična, nabijena polemičkim barutom, provokativna, izaziva na suprotstavljanje, građena je na principu teze i antiteze. Jedino, recimo to odmah, Pesnik ima privilegiju i usuđuje se da razbija tu strogu i strogo odmerenu “podelu rada”, jedini on širi krila imaginacije i jezika i nesputano leti u bodlerovskim uznesenim visinama, a to pravo stekao je time što on to jedini i sme i ume.

Likovi nisu izdiferencirani do individualnosti, što bi i bilo suprotno logici žanra, ali su snažno izvajani - krcati specifičnom dramskom težinom, snagom ubeđenja, htenja i verovanja za koja se bore i koja zastupaju, ili frustracija i udara od kojih stradaju.

Štimung je dat sugestivnim bojama i slikama koje, ili graduelno pojačavaju dramsku napetost, ili je podstiču odgovarajućim promenama atmosfere. Sve ovo što je rečeno čini Pavlovićeve tekstove interesantnim i relevantnim za DRAMSKO ČITANjE.

”

Nagrade i priznanja

• Orden narodne armije sa srebrnom zvezdom SFRJ
• I nagrada na konkursu Bosanske krajine (1968. godine za kratku novinsku priču)