Primirje sa Mudrosa

Primirje sa Mudrosa je označilo kapitulaciju Osmanskog carstva u Prvom svetskom ratu. Potpisano je 30. oktobra 1918. na britanskom vojnom brodu. Primirje je bilo više oblikovano po britanskim zahtevima uprkos francuskim protestima. Sporazum nije doveo nezavisnost Arapima, i posle njega su sledili Grčko-turski rat (1919—1922) i nerešeno pitanje sa Jermenima.

Uvod i kapitulacija[uredi | uredi izvor]

Posle vojnih poraza kod Gaze i u Mesopotamiji tokom 1917. godine, Osmansko carstvo je bilo izloženo potresima duboke unutrašnje krize. Nacionalnooslobodilački ustanci arapskih paroda, masovne pobune izgladnelog i ratom premorentog turskog stanovništva i velike zavere u vojsci protiv mladoturskog režima (u jednoj od njih učestvovalo je 600 oficira) doveli su zemlju na ivicu sloma. Međutim, izlaskom Rusije iz rata prestao je pritisak ruskih armija na Kavkazu i u Mesopotamiji, što je omogućilo uzdrmanoj Osmanskoj Imperiji ne samo da predahne već i da, posle jednostranog kršenja brestlitovskog mira od strane Centralnih sila, uputi internacionalističke trupe u pljačkaški rat protiv Sovjetske Rusije. Turske snage su u septembru 1918. osvojile Baku, izvršivši masovni pokolj tamošnjeg stanovništva. Ali, upravo u to vreme Turska se suočila sa naglim pogoršanjem opšte situacije na drugim stranama. U septembarskoj ofanzivi, koji su u sadejstvu sa arapskim ustanicima preduzeli Britanci na sirijskom frontu, Turci su pretrpeli težak poraz i povukli se 200 km na sever. Njihova 4, 7. i 8. armija spale su na oko 11.000 ljudi i izgubile gotovo svu artiljeriju. Ali britanske snage, zbog teškoća u snabdevanju i premorenosti, nisu mogle da nastave ofanzivu, tako da je posle pada Damaska, 2. oktobra, nastupilo zatišje na britansko-turskom frontu. Pobede britanskih snaga u Palestini i Siriji, koje su predstavljale velik operativni uspeh, nisu imale odlučujući značaj za vojni položaj Turske, jer Britanci posle toga nisu bili spososэni da nastave nadiranje na zapad preko Anadolije i ugroze njeme vitalne oblasti - Carigrad i moreuze (Dardaneli). Tako je u borbama u Palestini samo obelodanjena vojna slabost Turske, ali je ona - mada iscrpljena do krajnih granica ljudskih i materijalnih mogućnosti - uspela da se održi i nastavi rat. Tek je kapitulacija Bugarske zadala smrtni udarac Otomanskoj Turskoj: ona je na evropskom kopnu bila otkrivena za napad Antantinih armija u pravcu najvažnijih turskih centara. Prodorom srpske 1. armije u rejon Niša i njenom pobedonosnom ofanzivom prema Beogradu, presečene su veze između Turske i njenih velikih saveznika Nemačke i Austrougarske, bez čije neposredne pomoći nije mogla da nastavi rat.^[1] U takvoj bezizlaznoj situaciji na čelo turske vlade, umesto velikog vezira Mehmed Talat-paše, 7. oktobra 1918. došao je Izet-paša, koji je ranije komandovao turskom kavkaskom armijom. On se zalarao da se Turska odvoji od Nemačke i Austrougarske i otpočnu pregovori za zaključenje separatnog mira sa Antantom. U težnji da obezbedi što povoljniji položaj u pregovorima, nova vlada je odstranila nemačke oficire sa svih komandnih položaja u turskoj vojsci, a nemačke i austrougarske trupe, koje su se nalazile na turskom frontu upućene su u Carigrad da bi preko Ukrajine bile repatrirane u njihovu zemlju. U isto vreme vlada Izet-paše se poslužila zarobljenim britanskim generalom Tauzendom za uspostavljanje kontakta sa glavnim britanskim pomorskim komandantom u Sredozemnom moru admiralom Kaltortom radi otpočinjanja pregovora o primirju. Normalno bi bilo da su se Turci obratili francuskom admiralu Gošeu, koji je bio vrhovni komandant savezničkih pomorskih snaga u Sredozemnom moru. Šaljući parlamentare na pregovore s Britancima, što su ovi jedva dočekali, turska vlada se nadala da će time izazvati izvesnu podvojenost među protivničkim silama i obezbediti veću naklonost Velike Britanije u raspravi turskog pitanja na budućoj konferenciji mira. Uzaludno je francuska vlada protestovala protiv odvojenih britansko-turskih pregovora, ističući da Velika Britanija ne može sama voditi pregovore u ime ostalih saveznika. Admiralu Gošeu nije pružena mogućnost da iznese francuske uslove za zaključenje primirja sa Turskom. U međuvremenu, glavna saveznička komanda u Solunu ubrzano je pripremala operacije u Trakiji u skladu sa odlukom Savezničih vlada od 7. oktobra 1918. i obrazovanju fronta prema evropskoj Turskoj. Britanski general Miln je preduzeo sve mere da izvrši brzu koncentraciju anglo-francuskih i grčkih trupa prema turskoj granici. Međutim, usled malog broja komunikacija, koje su inače ograničenog kapaciteta, koncentracija je vršena sporo. Zbog toga je general Miln odlučio da grčki 1. korpus, koji mu je glavni komandant general Franše d’Epere stavio na raspolaganje, zadrži u istočnoj Makedoniji (Kavala — Drama — Donja Struma), gde se nalazio na odmoru. Tako se dogodilo da je Milnova armija u vreme kada su njeni prvi ešeloni izbili pred turske položaje na Marici, bila veoma raštrkana: britanska 26. divizija bila je ešelonirana između Kostaneca i Mustafa-Paše, francuska 122. divizija poslala je dva bataljona u Divotinu i kretala se prema Ipsoli, dok je britanska 28. divizija još uvek bila stacionirana u Guvenzi, a grčki 1. korpus na odmoru zapadno od Kavale. Prethodnice savezničkih jedinica stigle su na Maricu krajem oktobra 1918. Msđutim, kada su 30. oktobra izviđačka odeljenja upućena preko Marice, našla su prazne tranšeje u pejoxima Sarhaila i Kaplia. Na osnovu toga, komandanti su došli do zaključka da su Turci organizovali odbranu na visovima istočno od Marice, između Jedrena i Kučeli Burgasa. Zbog rđavog vremena, koje je vladalo 31. oktobra, prednje jedinice nisu nastavile napredovanje, tako da nisu ni došle u dodir s turskim snagama pre nego što im je saopšteno da su neprijateljstva s Turskom prestala.^[2] Admiral Kaltorp je sa turskim predstavnicima zaključio primirje 30. oktobra 1918. u luci Mudrosu, na ostrvu Limnos, i tek tada obavestio Francuze da neprijateljstva s Turskom prestaju sutradan u podne. Francuskoj nije ostalo ništa drugo nego da potpiše tekst ugovora, čije su odredbe, razume se, bile sastavljene u duhu britanskih kolonijlnih interesa. Tako se Turska predala pre nego što su zagrmili topovi na maričkom frontu. Ipak britanski istoričar Kratvil s razlogom ističe da su pobede savezničkih armija na balkanskom ratištu odlučujuće uticale na tursku Vladu da, 30. oktobra 1918, prihvati akt o kapitulaciji Osmanske Imperije. Ppema ugovoru o primirju, Turska se obavezala da će odmah pristupiti demobilizaciji vojske, da će predati flotu da bude internirana, da će napustiti okupirane delove Irana i Rusije, zatim Mesopotamiju, Siriju, Kilikiju i Arabiju, da će otvoriti moreuze Bosfor i Dardanele, da će nemačke i austrougarske vojne formacije i specijalisti napustiti Tursku u roku od četiri nedelje i da će svoju teritoriju staviti na raspolaganje silama Antante za intervenciju protiv Sovjetske Rusije. Čim je savezničko komandovanje u Solunu bilo obavešteno o turskoj kapitulaciii, odmah su naređeni pokreti britanskih i francuskih trupa da posednu moreuze Bosfor i Dardanele i okupiraju Carigrad.^[3]

Dekolonizacija Turske i prevara Britanije prema Arapima[uredi | uredi izvor]

Primirje je označilo ne samo kraj mladoturskog feudalnog režima, koji je uvukao zemlju u rat na strani Centralnih sila u nadi da će sačuvati svoje kolonijalne posede i povratiti izgubljene teritorije i prestiž, već i definitivan slom Turske Imperije. Pošto su turski kolonijalni posedi na Bliskom istoku potpali pod vlast sila Antante kao kolonijalno-mandatne teritorije, arapski narodi nisu stekli nacionalnu nezavisnost za koju su se, kao britanski saveznici, tokom rata borili protiv Turske.

Fusnote[uredi | uredi izvor]

^ Der Weltkrieg, V. XIV. pp. 545–555; N. Kuhl, Weltkrieg 1914, bus 1918, Berlin 1929, II. pp. 295 i sledeće J. Pomiankowsky, Der Zusammenbruch des Otomanischen Relches, Wien 1927; Les Armées françaises, tom VIII, vol. 3. pp. 480–483; P. Tomac. Prvi svetski rat 1914-1918, Beograd (1973). pp. 663–667; M. W. Blatt, Kapitulacija Turske 30. oktobra 1918, „Ratnik", sv. 1/ (1930). pp. 123.
^ Les Armées françaises, tom VIII, vol. 3. pp. 480–483; F. J. Deybas, n, d.. pp. 271–275; A. Palmer, . pp. 230–233.
^ A. Palmer, . pp. 233; F. J. Deygas, . pp. 271–285; P. Tomac, . pp. 665; S. R. M. F. Cruttwell, A History of the Great War, Oxford, (1930). pp. 622.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Laura M. Adkisson Great Britain and the Kemalist Movement for Turkish Independence, 1919–1923, Michigan 1958
Paul C. Helmreich From Paris to Sèvres. The Partition of the Ottoman Empire at the Peace Conference of 1919–1920, Ohio (1974). pp. 3–5, der gesamte Vereinbarungstext befindet sich auf S. 341f.
Patrick Balfour Kinross Atatürk : a biography of Mustafa Kemal, father of modern Turkey, New York 1965
Sir Frederick B. Maurice The Armistices of 1918, London 1943

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Primirje na Mudrosu (jezik: engleski)

[1] Der Weltkrieg, V. XIV. pp. 545–555; N. Kuhl, Weltkrieg 1914, bus 1918, Berlin 1929, II. pp. 295 i sledeće J. Pomiankowsky, Der Zusammenbruch des Otomanischen Relches, Wien 1927; Les Armées françaises, tom VIII, vol. 3. pp. 480–483; P. Tomac. Prvi svetski rat 1914-1918, Beograd (1973). pp. 663–667; M. W. Blatt, Kapitulacija Turske 30. oktobra 1918, „Ratnik", sv. 1/ (1930). pp. 123.

[2] Les Armées françaises, tom VIII, vol. 3. pp. 480–483; F. J. Deybas, n, d.. pp. 271–275; A. Palmer, . pp. 230–233.

[3] A. Palmer, . pp. 233; F. J. Deygas, . pp. 271–285; P. Tomac, . pp. 665; S. R. M. F. Cruttwell, A History of the Great War, Oxford, (1930). pp. 622.

[1]

[2]

[3]