Pseudotahilit
Pseudotahilit je kohezivna staklasta ili veoma finozrna rasedna stena koja je sastavljena od izuzetno sitnozrnog ili staklastog matriksa koji obično sadrži inkluzije fragmenata okolnih stena. Pseudotahiliti se obično javljaju u obliku žica. Crne su boje i staklastog izgleda. Ova stena često ima izgled sličan bazaltnom staklu, tahilitu, na osnovu čega je i dobila naziv. U najvećem broju slučajeva, staklasta masa je kompletno devitrifikovana u veoma finozrni materijal sa radijalnim ili koncentričnim rasporedom kristala. Ova stena obično sadrži kristale sa teksturama mržnjenja, koje ukazuju na to da su kristali tek počeli da kristališu iz rastopa[1][2].
Nastanak[uredi | uredi izvor]
Seizmičko rasedanje[uredi | uredi izvor]
Pseudotahilit je stena koja se obično javlja ili duž rasednih površi, često kao matriks breče, ili kao žična stena u zidovima rasednih blokova. U najvećem broju slučajeva postoje dobri pokazatelji da se pseudotahilit formira frikcionim stapanjem okolnih stena tokom brzog kretanja po rasedu koje uzrokuje i seizmički događaj (zemljotres)[3] Zbog ovoga se ova stena naziva i fosilom zemljotresa[4]. Zbog ovoga se ova stena naziva i fosilom zemljotresa. Debljina zone pseudotahilita obično može da posluži za određivanje magnitude rasedanja i generalno gledano i magnitude paleoseizmičkog događaja.
Klizišta[uredi | uredi izvor]
Pseudotahiliti se takođe mogu naći i u osnovi nekih velikih klizišta[5], što ukazuje na to da se ove stene mogu formirati i kretanjem većih koherentnih blokova.
Impaktne strukture[uredi | uredi izvor]
Pseudotahilit takođe može da se formira i uz impaktne strukture, kao što su krateri. Tokom impaktnog događaja, stapanje je deo efekata šok metatmorfizma[6]. Žice pseudotahilita koje nastaju na ovaj način su mnogo veće nego one koje se formiraju duž raseda. Za njih se smatra da se stvaraju frikcionim efektima na dnu kratera i ispod samog kratera tokom inicijalne kompresione faze impakta i pratećeg formiranja centralnog izdignuća[7].
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Maddock, R.H. (1983) Melt origin of fault-generated pseudotachylites demonstrated by textures. Geology. . 11 (6): 105—108 http://geology.geoscienceworld.org/cgi/content/abstract/11/2/105. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć). - ^ Trouw, R.A.J., C.W. Passchier, and D.J. Wiersma. Atlas of Mylonites- and related microstructures. Springer-Verlag, Berlin, Germany. 2010. ISBN 978-3-642-03607-1. str. 322.
- ^ Sibson, R.H., 1975. Generation of pseudotachylite by ancient seismic faulting. Geophysical Journal of the Royal Astronomical Society 43, 775– 794.[mrtva veza]
- ^ Lin 2007, str. 348
- ^ „Legros, F., Cantagrel, J-M. & Devouard, B. 2000. Pseudotachylyte (Frictionite) at the Base of the Arequipa Volcanic Landslide Deposit (Peru): Implications for Emplacement Mechanisms. The Journal of Geology, volume 108. str. 601-611.”. doi:10.1086/314421.
- ^ Spray, J.G. 1998. Localized shock- and friction-induced melting in response to hypervelocity impact. Journal of the Geological Society, London, Special Publication, 140, 195-204.
- ^ Chapter 5 of the online book, French, B.M. 1998. Traces of Catastrophe, A handbook of shock-metamorphic effects in terrestrial meteorite impact structures, Lunar and Planetary Institute 120pp.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Lin, A. (2007). Fossil earthquakes: the formation and preservation of Pseudotachylytes. Lecture notes in earth sciences. 111. Springer. str. 348—. ISBN 978-3-540-74235-7. Pristupljeno 2. 11. 2009.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Wieland, F. (2006) Chapter 4: Pseudotachylitic breccias, other breccias and veins. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. mart 2014)