Psihopatologija pažnje
Psihopatologija pažnje predstavlja nemogućnost usmeravanja i održavanja psihičke energije i aktivnosti u određenom pravcu, prema određenom cilju i sadržaju, kao i sposobnosti promene pravca i cilja.[1]
Pažnju možemo odrediti kao usmerenost mentalne aktivnosti na ograničeni broj draži između velikog broja datih draži koje u svakom momentu deluju na naša čula.[2]
Pojam pažnje[uredi | uredi izvor]
Osnovne karakteristike pažnje su tenacitet (usmerenje, održavanje, stabilnost i postojanost pažnje) i vigilnost (preusmeravanje i pokretljivost pažnje), koje stoje u povezanoj i recipročnoj dinamičkoj vezi (usled jačanja vigilnosti, slabi tenecitet i obrnuto). Kada su ova dve svojstva izjednačena imamo uravnoteženu sposobnost adekvatnog preusmeravanja i usredsređivanja psihičke energije na određeni sadržaj.[3][4][5][6]
Pažnju takođe možemo podeliti na aktivnu i pasivnu. Aktivna ili voljna pažnja predstavlja svesno, voljno izdvajanje jednog od aktuelnih sadržaja i postavljanje u centar interesovanja. Takvo svesno mobilisanje vlastitih psihičkih potencijala u svrhu prijema neke informacije ili rešavanja nekog zadatka, može stvoriti napor, pa je moguć i zmor. Radnje koje zahtevaju aktivnu pažnju mogu biti: učenje, čitanje, obavljanje složenih zadataka i sl., sve ono što ne predstavlja čistu rutinu. S druge strane pasivna pažnja se javlja u situacijama nametanja dolazeće informacije ili objekta koji po svojim osobinama predstavlja izvor čovekovog interesovanja, potrebe, ili je ta spoljna draž karakteristična zbog svog intenziteta, učestalosti, sadržaja i sl. Primeri pasivne pažnje mogu biti, uključivanje zmigavaca u saobraćaju, koji obaveštavaju ostale učesnike saobraćaja o namerama vozača, miris ukusne hrane koja odvlači pažnju od posla i sl. Tako da te činioce koji izazivaju pažnju delimo u dve grupe. To su osobine draži i činioci koji su vezani za samu ličnost, unutrašnji činioci. Osobine draži mogu biti njihova veličina, intenzitet, kretanje, kontrast i oni uslovljavaju pasivnu pažnju. S druge strane unutrašnji činioci mogu se odnositi na potrebe ličnosti, interesovanja, stavove, postavljene zadatke i sl., to su činioci aktivne pažnje.[2][7][6]
Fiziologija pažnje[uredi | uredi izvor]
S obzirom da je svest osnovni fenomen, u okviru kojeg se ostvaruju sve ostale psihičke funkcije, otuda i povezanost, odnosno zavisnost pažnje od opšteg stanja svesti. Ako svest globalno aktiviše mozak, pažnja ga aktiviše selektivno. Takođe kvalitet pažnje se može staviti u vezu i sa ostalim psihičkim funkcijama, kao što su emocije (jaki afekti straha ili gneva i sl.), mišljenje (sumanute ideje), opažanje (halucinacije), koje mogu biti rezultat potpunog naglašavanja tenaciteta pažnje u odnosu na vigilnost, koja je potpuno potisnuta. Dalje, Aktivacija funkcije pažnje se može povezati sa arhitalamusom, odnosno sa prastarim delom talamusa. Ovde je reč o direktnom produžetku retikularne supstancije moždanog stabla, sa drugačijom funkcijom. Ovo se može povezati sa draženjem retikularne supstancije stabla koje izaziva dugotrajnu aktivaciju, koja obezbeđuje stanje budnosti, dok stimulacija retikularne supstancije arhitalamusa proizvodi kratkotrajnu aktivaciju. Ista bi mogla da bude značajan faktor u aktiviranju pažnje. Stimulacija koja učestalo deluje na talamičke retikularne supstancije dovodi di habituacije, a na taj način se aktivacioni efekat gasi, što nije u slučaju retikularne mreže moždanog stabla. Veza se može naći sa delovanjem monotone draži koja slabi pažnju. Na kraju aktivacija mozga koja dolazi do retikularne supstancije talamusa ima lokalni karakter, nasuprot globalnoj aktivaciji koja potiče iz truncusa cerebri. Međutim, kora velikog mozga preko nishodnih, descendentnih uticaja može uticati na aferentni senzorni priliv ka korteksu i talamusu, što ima uticaj na modifikaciju pažnje.[8][9][6]
Psihopatologija pažnje[uredi | uredi izvor]
Psihopatologija pažnje se može ispitivati primenom određenim psihološkim testovima, ili tokom kliničkog intervjua, kada se stiče približni vrednost kvaliteta ove funkcije. Poremećaj pažnje su utvrđuje u slučaju preterane dominacije jedne od njenih karakteristika.[3][4][5][6]
Hipervigilnost pažnje[uredi | uredi izvor]
Hipervigilnost pažnje karakteriše velika brzina skretanja pažnje sa jednog sadržaja na drugi, odnosno nemogućnost održanja pažnje na jednom sadržaju. Ovakva pažnja se sreće kod maničnih bolesnika, neurostenika, prilikom jakog umora, nesanice, iscrpljenosti i sl., kod hiperkinetikog poremećaja, prilikom intoksikacija, povošene anksioznosti.[3][4][5][6][9]
Hipertenacitet pažnje[uredi | uredi izvor]
Hipertenacitet pažnje se karakteriše kao smanjena sposobnost promene aktuelnog fokusa pažnje. Može se videti u okviru kliničke slike depresivnih, paranoidnih, shizofrenih bolesnika, u sklopu patološkog misaonog sadržaja i psihopatologije emocija.[3][4][5][6][9]
Aprosekcija pažnje[uredi | uredi izvor]
Aprosekcija ili rasejanost se javlja i kod normalnih ljudi. Njene karateristike mogu biti u vidu pojačanog tenaciteta i smanjene vigilnosti, koja se zapaža u situacijama mentalne okupiranosti pojedinim sadržajem (zanesenost) ili u vidu pojačanoe vigilnosti pažnje i smanjenog tenaciteta (smanjena mogućnost koncetracija). Primeri ovakvih pojava mogu biti, u prvom slučaju, rasejani profesor ili naučnik, filozof, koji su preterano rasejani predmetom svog izučavanja, ili u drugom slučaju to može bitu radoznali učenik, kome hipervigilnost onemogućava pristup usvajanju novih informacija.[3][4][6][9]
Hipovigilnost i hipotenacitet[uredi | uredi izvor]
Već je ranije pomenuto da su svojstva pažnje, vigilnost i tenacitet, koja su međusobno uzajamno, dinamički povezana, tako da ječanjem jednog, automatski slabi drugo svojstvo pažnje. U tom kontekstu govorimo o Hipovigilnost (javlja se usled hipertenaciteta) i hipotenacitetu (pratilac hipervigilnosti) pažnje.[4][5][6][9]
Psihopatologija pažnje i krivično pravo[uredi | uredi izvor]
Psihopatologija pažnje u krivičnom pravu, prilikom procene uračunljivosti se sagledava u sklopu celokupne mentalne slike ličnosti. Poremećaj pažnje može imati izvesni značaj u slučaju maničnog, depresivnog ili sumanuto psihotičnog oboljenja.[3]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
- pažnja
- Psihopatologija svesti
- Psihopatologija mišljenja
- Psihopatologija opažanja
- Psihopatologija emocija
- Psihopatologija pamćenja
- Psihopatologija inteligencije
- Psihopatologija nagona
- Psihopatologija volje
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Kaličanin P. Psihijatrija. Velarta, Beograd, 1997.
- ^ a b Rot. N. Opšta psihologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beogad, 2004.
- ^ a b v g d đ Miomir Lj. Leštarević, Forenzička psihopatologija, Beograd 2005
- ^ a b v g d đ Radojčić B. M. Psihopatologija. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1987.
- ^ a b v g d Kecmanović D. Simptomi i sindromi psihičkih poremećaja. Psihijatrija. Kecmanović D. Ed. 33-51. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb 1988
- ^ a b v g d đ e ž Golubović G. Z. Psihopatologija - opšti deo. Zdravstveni centar, Bor, 2004
- ^ Stojiljković S. Psihijatrija sa medicinskom psihologijom. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb,1984.
- ^ Desimirović V. Medicinska psihologija sa osnovama psihopatologije. Nauka, Beograd, 1997
- ^ a b v g d Goran Z. Golubović. Osnovi opšte psihopatologije. Unigraf Niš, 2008
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Kaličanin P. Psihijatrija. Velarta, Beograd, 1997.;
- Miomir Lj. Leštarević, Forenzička psihopatologija, Beograd 2005.;
- Rot. N. Opšta psihologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beogad, 2004.;
- Radojčić B. M. Psihopatologija. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1987.;
- Kecmanović D. Simptomi i sindromi psihičkih poremećaja. Psihijatrija. Kecmanović D. Ed. 33-51. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb 1988.;
- Golubović G. Z. Psihopatologija - opšti deo. Zdravstveni centar, Bor, 2004.;
- Stojiljković S. Psihijatrija sa medicinskom psihologijom. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb,1984.;
- Desimirović V. Medicinska psihologija sa osnovama psihopatologije. Nauka, Beograd, 1997;
- Goran Z. Golubović. Osnovi opšte psihopatologije. Unigraf Niš, 2008.
