Pređi na sadržaj

Psihopatologija svesti

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
pacijentkinja i pejzaž

Psihopatologija svesti je termin u psihologiji i psihopatologiji koji se koristi u označivanju psihičke funkcije svesti, čije funkcionisanje odstupa od "normalnog", tj. predstavlja poremećeno stanje svesti. Pored normalnog i poremećenog stanja svesti izdvajamo i promenjeno, pod kojim se podrazumeva hipnotičko stanje i san. Parametri za procenu odstupanja psihičke funkcije svesti od normalnog funkcionisanja, u psihijatriji su:

  • Autopsihička orijentacija: subjekt zna ko je i šta je i daje adekvatne podatke o sebi.
  • Alopsihička orijentacija: ispitanik prepoznaje druge i o njima zaključuje posredno i neposredno.
  • Spacijalna orijentacija: ispitivana osoba uviđa prostorne odnose, zna gde se nalazi.
  • Temporalna orijentacija: pacijent se snalazi u vremenu, zna doba dana, dan, mesec i godinu.
  • Priroda odgovora: dobijeni odgovori ispitanika u toku intervjua, što govori o očuvanosti njegove ličnosti u celini.

Svest predstavlja osnovni mentalni fenomen u okviru kojeg se ostvaruju sve ostale psihičke funkcije. Svest sadrži doživljaj samog sebe, okoline, prošlosti, sadašnjosti i potencijalne budućnosti tj. doživljaj sopstvenog postojanja, jedinstvenosti i postojećih odnosa sa okruženjem.[1]

Psihopatologija svesti-uslovi nastanka

[uredi | uredi izvor]

Poremećaja svesti može nastati pod dejstvom bioloških ili psiholoških činioca.

Biološki-organski činioci nastanka poremećaja svesti:

[uredi | uredi izvor]

Hemijski uslovljena oštećenja mozga (intoksikacije)

[uredi | uredi izvor]

Strukturalna oštećenja mozga

[uredi | uredi izvor]

Strukturalna oštećenja mozga ili moždanih opni mogu biti :tumori, epilepsija, zapaljenje mozga ili moždanih opni, poremećaji snabdevanja mozga energetskim materijama ili kiseonikom zbog cirkulacijskih oštećenja, fizičke povrede mozga.

Psihološki činioci nastanka poremećaja svesti:

[uredi | uredi izvor]

Anatomsko-fiziološka osnova svesti

[uredi | uredi izvor]

Anatomsko-fiziološka osnova svesti predstavlja interakciju diencefalona i korteksa, pri čemu diencefalon obezbeđuje budnost, kao i normalno smenjivanje budnosti i sna, dok se kora velikog mozga stara o sadržaju svesti.[2][3][4][5] Kroz sredinu moždanog stabla, skoro celom njegovom dužinom proteže se anatomska struktura poznata kao retikularna formacija. Nervna vlakna ove strukture idu direktno u koru mozga, ili indirektno, posle relejnog prekidanja u sitnim jedrima talamusa. U retikularnu formaciju neprekidno pristiže veliki broj impulsa sa periferije i drugih delova centralnog nervnog sistema, pa se tako ona stalno napaja energijom. Budnost obezbeđuju ARAS (ascedentni retikularni aktivirajući sistem), koji se nalazi u centralnim partijama mozga, međumozga, produženoj moždini , kao i NDTPS (nespecifični difuzni talamički projekcioni sistem). Sem toničke aktivacije korteksa, koju vezujemo za stanje budnosti, postoji i fizička, u uskoj vezi sa intralaminarnim jedrima talamusa, zahvaljujući kojoj se odvija funkcija pažnje. Pomenutim fiziološkim zapažanjima ide u prilog i kliničko iskustvo koje govori da do gubitka svesti dovode tek opsežne povrede korteksa velikomoždanih hemisfera, ali da nasuprot tome, čak i umerena oštećenja srednjih struktura talamusa i međumozga povlače sa sobom evidentan poremećaj ili čak gubitak svesti. Aleksandar Romanov Lurija[6] "otac" neuropsihologije razlikuje tri osnovna funkcionalna blok, ili tri osnovna moždana aparata čije je učešće neophodno za ostvarivanje bilo kakvog oblika psihičke delatnosti.:

  1. Blok koji obezbeđuje regulisanje tonusa ili stanja budnosti;
  2. Blok prijema i čuvanja informacija koje dolaze iz spoljašnje sredine;
  3. Blok programiranja, regulisanja i kontrole psihičke delatnosti;

Kvantitativni aspekt svesti (budnosti) u najvećoj meri zavisi od prvog bloka, koji je u prethodnom tekstu i opisan, ali kvalitet svesti, podrazumeva očuvanost sva tri bloka. Klinička zapažanja nam ukazuju da oštećenja drugih mentalnih funkcija (opažanje, pamćenje, mišljenje, emocije, volje, nagona, inteligencije, pažnje i moralnosti) u krajnjoj liniji ne ostavlja pošteđenom ni funkciju svesti, iako formalna budnost kod pacijenata može biti sasvim očuvana.[7]

Kategorije poremećaja svesti

[uredi | uredi izvor]

Poremećaji svesti dele se u dve kategorije:[5][8] A to su:

  • kvantitativne (oštećenja budnog stanja).
  • kvalitativne (pomućenja svesti i dezintegracija svesti-poremećaj najviših integrativnih funkcija svesnog "ja") poremećaje.[9]

Kvantitativni poremećaji svesti

[uredi | uredi izvor]

Kvantitativni poremećaji svesti predstavljaju globalno umanjenje nivoa funkcionalnosti svesti (ili potpuni prestanak te funkcije) se, zavisno od stepena umanjenja razvrstava na sledeće kategorije[5][7][10]:

Omamljenost

[uredi | uredi izvor]

Omamljenost je najblaži oblik kvantitativno izmenjene svesti. Subjekat ne pokazuje podjednako interesovanje za zbivanja u okolini, kao što je to slučaj pri jasnoj svesti. Njegovo polje zanimanja za sredinu je evidentno suženo. Npr. bolesnika više ne zanimaju darovi, izrazi pažnje ili novosti koje mu donose drage osobe posećujući ga. Iako su očuvane spacijalna i temporalna orijentacija, pacijent gotovo da spontano i ne govori, na pitanja odgovara bezvoljno i usporeno, sa zadrškom i bez ikakve zainteresovanosti za predmet razgovora.

Somolencija

[uredi | uredi izvor]

Somolencija je teži stepen poremećaja budnosti od omamljenosti. Osoba izgleda kao da spava. Površnim dražima se lako budi i kraće vreme ostaje budna. Bolesnik deluje pospano, inertno i apatično, orijentacija je u grubim crtama očuvana, ali nema aktivne pažnje. Opažanje je nepotpuno, shvatanje otežano, očni kapci su zatvoreni, lice opušteno, pospano. Somolentna osoba s naporom odgovara na postavljena pitanja. Jednostavne radnje, kao što je pomicanje delova tela, može usporeno obavljati, ali odmah potom tone u stanje slično pospanosti. Ostale psihičke funkcije su ozbiljno potisnute ovim stanjem. Lečenje ide u smeru otklanjanja stanja, koje je prvobitno dovelo do somolencije.[11][12]

Sopor

[uredi | uredi izvor]

Sopor karakteriše značajna redukcija funkcije svesti. Kratkotrajno (samo na trenutak) „buđenje” je moguće, ali tek uz primenu jakih draži. Spaciotemporalna orijentacija ne postoji, ali autopsihička i alopsihička eventualno može biti očuvana. Na pitanje odgovara mimikom ili gestovima, a ređe rečima. Aktivnost svih mentalnih funkcija je minimalna. Za celi period izmenjenog stanja svesti može postojati delimična ili potpuna aamnezija. Kod sopornog bolesnika (kao i kod omamljenog i somolentnog) vlastiti mišićni refleksi, reakcija zenice na svetlost, kao i kornealni refleks su očuvani. Moguće je povremeno zapaziti pojavu motornog nemira. Bolesnik se posle buđenja u prethodno stanje vraća neposredno po prestanku delovanja draži.[13][14]

Prekoma

[uredi | uredi izvor]

Prekoma se karakteriše ne odazivanjem pacijenta na glasan poziv. Na štipanje ili ubod iglom ovaj reaguje besciljnim, ali u osnovi odbrambenim, pokretima udova ili glave. Duboki mišićni refleksi su ugašeni, ali je kornealni refleks očuvan. U daljem toku ovo stanje može da ima tendenciju prelaska u komu.

Koma

[uredi | uredi izvor]

Koma je najteži oblik kvantitativno poremećene svesti. Koma je stanje potpunog odsustva svesti, a time i aktivnosti svih ostalih psihičkih funkcija. Pacijent uopšte ne reaguje na nociceptivne (bolne) draži, ne izaziva se refleks zenica na svetlost i akomodaciju, ugušeni su i motorički, kao i refleksi gutanja i kašlja. Očuvani su samo automatski vegetativni procesi, poput disanja. Kontakt sa osobom se ne može uspostaviti. Na izuzetno bolne draži se može uočiti refleksno povlačenje ugroženog dela tela, ali buđenja nema. Iako je opisana tipična klinička slika kome, ista može varirati zavisno od uzroka (etiologije). Tako, u slučaju intoksikacija, najčešće tabletama za smirenje ili spavanje, nema nikakvih reakcija bolesnika na podražaje iz spoljnog sveta, svi su refleksi ugašeni, nedostaju piramidalni znaci poput Babinskog (draženje stopala dovodi do pozitivnog Babinskog znaka, odnosno do toničke dorzalne fleksije palca, uz vrlo često istovremeno lepezasto širenje ostalih nožnih prstiju). Međutim komu izazvanu uklještenjem međumozga u otvoru tentorijuma (tumori, povrede, krvarenja, edam moždanog tkiva) prate ugašeni refleksi zenica na svetlost, povišeni tetivni refleksi, uz znakove piramidalnog (pozitivni Babinski refleks). Pored toga, disanje je produbljeno i nepravilno, može zbog zapadanja jezika biti i krkljavo, a komatozna osoba na dodire ili bolne draži reaguje automatizmima ispružanja ekstremiteta. Elektroencefalogram (EEG) pokazuje teške difuzne promene, često bez fokalnih nalaza. Bulbarno uklještenje daje sličnu kliničku sliku kao pri jakom akutnom trovanju sredstvima za spavanje. Terminalni stadijum kome, kada se gotovo ugase sve fiziološke funkcije organizma, naziva se karus. Ovo je predvorje i nagoveštaj skore smrti. U kliničkoj praksi neurolozi i neurohirurzi često su u stanju da ocene nivo lezije komatoznog bolesnika već samim kliničkim pregledom, a ovo je još jednostavnije primenom savremene neuro-imidžing dijagnostike (kompjuterizovana tomografija i magnetna rezonanca mozga). Takođe za ocenu kvantitativne dinamike promene stanja svesti koristi se često i skala kome koja se sastoji od procene i bodovanja otvaranja očiju, motoričkih reakcija i govornih funkcija pacijenata. Smatra se da bolesnici sa osam i više bodova na ovoj skali nisu primarno vitalno ugroženi, što ima veliki prognostički značaj, naročito kod trauma i intoksikacija, ali i nekih drugih stanja u neurologiji, neurohirurgiji i internoj medicini.[15][16]

Kvalitativni poremećaji svesti

[uredi | uredi izvor]
Angelo Bronzino - pomućenje svesti

U kvalitativnim poremećajima, svest je prisutna, ali neadekvatno funkcionalna. Ostale mentalne funkcije funkcionišu u skladu sa promenom, tako da je celokupno ponašanje ličnosti neuobičajeno. Zbog pogrešnih interpretacija zbivanja u okruženju, mogući su autoagresivni i heteroagresivni postupci. Najznačajniji oblici kvalitativnog poremećaja svesti su:[1][3][4][5][8][10][17][18][19][20][21]

Dezorijentacija

[uredi | uredi izvor]

Predstavlja osnovni oblik kvalitativnog poremećaja svesti. Karakteriše je nesposobnost orijentacije. Osoba se ne snalazi u prostoru (spacijalna orijentacija), ne prepoznaje ljude oko sebe (alopsihičke dezorijentacije), gubitak dodira s vremenom u kome se nalazi (temporalna orijentacija). Nije u stanju da da podatke o sebi (autopsihičke dezorijentacije). Bolesnik često deluje zbunjeno, uplašeno, nesigurno, stalno za nečim traga, povišena je sugestibilnost s povremenim javljanjem čulnih obmana. Takođe dezorijentaciju ili konfuzno stanje može karakterisati i javljanje nesistematizovanih, fluidnih i prolaznih ideja odnasa. Etiologija poremećaja je u toksikoinfektinim oštećenjima centralnog nervnog sistema, posle trauma, kod arteriosklerotičnih jače izmenjenih krvnih sudova mozga, metaboličkih disbalansa i drugih oštećenja moždanog tkiva. Dezorijentacija može biti takođe izazvana i stresnim situacijama.[1][21][22]

Koma vigile

[uredi | uredi izvor]

Koma vigile poznata je i kao apalički sindrom. javlja se nakon duge kome prouzrokovane kraniocerebralnom traumom ili nekom bolešću mozga. Bolesnik leži nepomično u krevetu i na prvi pogled izgleda da je budan. Povremeno se zapažaju koordinisani pokreti očiju, a treptanje očnim kapcima je sasvim normalno. Takođe postoji očuvan ritam sna i budnosti. Moguće je izazvati refleks sisanja i pućenja. Međutim kontakt sa bolesnikom je praktično nemoguć (on se ne odaziva na poziv, a na bolne draži reaguje nesvrsishodnim pokretima). Sve ovo je praćeno i vegetativnom disregulacijom (kolebanje krvnog pritiska, pojačano znojenje, kontraktura mišića). Vremenom se razvija sveopšti marazam (neuhranjenost), a posle izvesnog perioda vremena, koji se meri nedeljama, mesecima, pa čak i godinama, po pravilu nastupa smrt.[7]

Depersonalizacija

[uredi | uredi izvor]

Depersonalizacija podrazumeva zapažanje (nepostojećih) promena subjekta u detaljima ili globalno. Sopstveno "ja" i sopstveni psihički sadržaj se doživljavaju kao izmenjeni, tuđi. Bolesnik ima utisak da je izgubio identitet, da je drugačiji. Doživljaj izmene je delimičan (pojedini segmenti tela, ličnosti) ili potpun. Pojam sadrži somatske (desomatizacija), samo psihološke (dezanimacija) ili i jedne i druge "promene" istovremeno. U okviru takvog poremećaja, osoba često stoji ispred ogledala i proverava svoje utiske fenomen ogledala. Ekstremni oblik poremećaja je transformacija ličnosti, u okviru koje, bolesnik u potpunosti zanemaruje prethodni, a usvaja novi identitet. U tom slučaju pacijent sebe doživljava kao drugu osobu ili čak kao životinju. Pojava se često javlja u okviru shizofrenije, ali se može videti i kod neurotika, kada predstavlja odgovor (odbranu) od jakog stresa. Javljanje ovakvog stanja kod osoba u pubertetu ne mora da ima patološki karakter.[1][7][21]

Udvajanje (cepanje) ličnosti

[uredi | uredi izvor]

Udvajanje (cepanje) ličnosti se iskazuje kao veoma ozbiljno izmenjen doživljaj sopstvenog "ja". Ponekad se viđa u okviru kliničke slike shizofrenije (sopstveno ja se doživljava udvojeno). U širem smislu, cepanje ličnosti je deo fenomena depersonalizacije.[1][7]

Derealizacija

[uredi | uredi izvor]

Derealizacija predstavlja stanje u kome pacijent ima izmenjeni subjektivni doživljaj o objektivnom okruženju. Derealizacija obuhvata izmenjeni doživljaj prostora, predmeta (spacijalna orijentacija), osoba u prostoru (alopsihička orijentacija) i vremena (temporalna orijentacija). Ako se radi o osobama iz okruženja, derealizacija može obuhvatiti i izmenjenje njihovih osećanja i odnosa prema subjektu. Ovakve okolnosti mogu biti podloga za formiranje sumanutih ideja odnosa, proganjanja i interpretativnih sumanutih ideja.[1][7]

Delirijum

[uredi | uredi izvor]

Delirijum ili delirantno stanje se karakteriše potpunom dezorijentacijom subjekta (subjekat se ne snalazi u prostoru i vremenu, ne prepoznaje osobe u svom okruženju, a ponekad dolazi i do sopstvenog cepanja ličnosti). Zbog neadekvatnog doživljavanja okruženja, pretećih halucinacija ili iluzija i sumračnih sadržaja mišljenja nastaju strah nemir i psihomotorno uzbuđenje, praćeno vegetativnim ispoljavanjima (znojenje, drhtanje i sl.). Moguće je destruktivno ponašanje, praćeno suicidalnim ili homicidalnim aktivnostima, uslovljeno jakim osećanjem straha. Delirantno stanje obično nastaje naglo, traje kratko, a najduže tri do četiri nedelja. Za taj period postoji potpuna ili delimična amnezija. Delirantno stanje se najčešće javlja kod hroničnih alkoholičara, zatim kod febrilnih stanja (naročito kod dece), pacijenata sa arteriosklerozom mozga, kao i kod procesa u međumozgu, poput tumora, traumatskih oštećenja i sl. U nekim slučajevima je veoma teško doći do uzroka delirantnog stanja, pa se pacijent mora brižljivo klinički opservirati i podvrći raznim dopunskim dijagnostičkim metodama pregleda.[1][7][21]

Amencija

[uredi | uredi izvor]

Amenciju karakteriše ispravno prepoznavanje pojedinosti, dok se sposobnost njihovog međusobnog povezivanja u celinu izostaje. Osoba je u stanju da ispravno opaža pojedine delove situacije u kojoj se nalazi, ali krauzalno povezivanje tih odnosa u celinu izostaje. Zbog neadekvatnog doživljavanja okruženja, pratećih autopsihičkih i alopsihičkih smetnji, kao i smetnje funkcije mišljenja, osoba izgleda zbunjeno, uplašeno, prati je nemir i psihomotorna uzbuđenost. Ponašanje ide od neupadljivog, sve do hiperaktivnog. Amencija može biti autohtoni fenomen ili se razvija u vezi sa delirijumom. Amenciju karakteriše organski uslovljena etiologija. Poremećaj može trajati nedeljama ili mesecima, a za taj period postoji delimična amnezija.[7]

Sumračno stanje

[uredi | uredi izvor]

Sumračno stanje karakteriše očuvanje predmetne svesti, dok svesnost o sopstvenom "ja" nedostaje. Zbog suženja svesti pacijent nije u stanju da sagleda svoju ličnost, osobe u svom okruženju, prostor u kome se nalazi postupke u vremenu trajanja poremećaja. Stanje naglo nastaje i prestaje, najčešće traje nekoliko minuta, ređe danima, a izuzetno retko traje mesecima. Pored dezorijentacije, stanje karakteriše i nepotpuna ili potpuna amnezija. Unutrašnja povezanost psihičkih funkcija je očuvana i veća je nego kod delirijuma. Razlikujemo dve vrste sumračnih stanja.

  • Kod orijentisanih bolesnika, koji su neupadljivi za okolinu (bolesnik putuje, razgovara, može da obavlja različite prostije poslove, sklapa poznanstva, upušta se u socijalne interakcije, s nepotpunim uvidom o svom ponašanju) kod nedovoljno upućenih osoba.
  • Kod dezorijentisanih pacijenata ispoljavanje sumračnog stanja je neuporedivo prepoznatljivije za okolinu. Naime, zbog zastrašujućih halucinacija i iluzija bolesnik doživljava uznemirenost, strah i sklon je agresivnom ponašanju (koje se doživljava kao odgovor na pretnje koje dolaze iz okruženja) kada postaje opasan po sebe i okolinu.[1][7][21]
Sumračno stanje i krivično pravo
[uredi | uredi izvor]

U slučaju patološkog pijanstva (patološka napitost) kojeg karakteriše obilje perceptivnih obmana i izraženo afektivno reagovanje, je forenzički izrazito interesantno. Ova neuobičajena reakcija na minimalne doze alkohola koja se kod prosečne osobe nikad ne viđa, može da uslovi destruktivno ponašanje kojim se potencijalno ugrožava tuđi život. Beleženi su i slučajevi homocida u ovakvom izmenjenom stanju svesti. Za prvi put učinjeno krivično delo u stanju patološkog pijanstva, učinilac se smatra neuračunljivim, pa stoga je krivično neodgovoran. On se od strane suda upozorava da nikada, ni pod kojim okolnostima, ne sme uzimati alkohol (obavezuje se na potpunu apstinenciju). Ukoliko se zbog istog razloga pacijent ponovo nađe optuženičkoj klupi, tada se on tereti krivično odgovornim, jer je bio dužan i mogao je predvideti da je u takvom stanju sposoban da povredi nekog.[1][7][9]

Organski uslovljena sumračna stanja
[uredi | uredi izvor]

Organski uslovljena sumračna stanja su najčešće samo jedan od aspekata različitih organskih oštećenja. Organska oštećenja koje karakteriše sumračno stanje:

Funkcionalno uslovljena sumračna stanja
[uredi | uredi izvor]

Funkcionalno uslovljena sumračna stanja (suženje svesti) su povezana sa:

Psihopatologija svesti i krivično pravo

[uredi | uredi izvor]

Kvalitativni poremećaji svesti su stanja ozbiljne izmene mentalnog funkcionisanja, pre svega u smislu pogrešnih, nekad zastrašujućih utisaka o realnosti i shvatanja uzročnosti pojava. Psihopatološko doživljavanje "ugrožavajuće" realnosti može da bude osnova za neadekvatni, "samoodbrambeni", heteroagresivni akt subjekta.[1]

Sa forenzičko-psihijatrijskog aspekta, poremećaji svesti se svrstavaju u stanja privremene duševne poremećenosti. Sposobnost učinioca krivičnog dela da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima se utvrđuje zavisno od oblika i dubine poremećaja.

Parametri procene podrazumevaju:

  • Sveobuhvatnu analizu okolnosti događaja;
  • Stepen suženja svesti;
  • Specifičnost afektivnog stanja počinioca i njegovog psihičkog odnosa prema delu, posebno kada se radi o stanju suženja svesti.

U ostalim okolnostima, kada je jasnoća poremećaja [svest]i i samog odnosa prema delu evidentna, uračunljivost se smatra bitno smanjenom ili potpuno isključenom.

Psihopatologija svesti i građansko pravo

[uredi | uredi izvor]

U građansko pravnom postupku, osobama kod kojih je utvrđen poremećaj svesti, poslovna sposobnost se uskraćuje.[1][7]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Prof.dr. Miomir Lj. Leštarević, Forenzička psihopatologija, Beograd 2005 Svest, pp. 9'-14
  2. ^ Radojičić B. M. Psihopatologija. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb,1987
  3. ^ a b Milić S. Sudska psihijatrija. Službeni list Crne Gore, Podgorica, 2002
  4. ^ a b Desimirović V. Medicinska psihologija sa osnovama psihopatologije. Nauka, Beograd, 1997
  5. ^ a b v g Golubović G. Z. Psihopatologija - opšti deo. Zdravstveni centar, Bor, 2004. Psihopatologija svesti, pp. 97'103
  6. ^ Lurija A. R. Osnovi neuropsihologije. Nolit. Beograd. 1983
  7. ^ a b v g d đ e ž z i j Goran Z. Golubović. Osnovi opšte psihopatologije. Unigraf Niš, 2008 Svest-strana 97-103
  8. ^ a b Krajger-Guzina A. Psihijatrija za defektologe. Naučna knjiga, Beograd 1995.
  9. ^ a b Golubović G., Lakić A., Ilić B. (urednik Golubović Z. B.) Osnovi forenzičke psihologije i psihopatologije. Zdravstveni centar Bor 2002.
  10. ^ a b Matković A.., Jeličić I. Neurokirurgija, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1988
  11. ^ somolencija Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (3. novembar 2013) (pristupljeno 3.11.2013)
  12. ^ somolencija opis Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (4. novembar 2013) (pristupljeno 3.11.2013)
  13. ^ [1] Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (6. novembar 2013) sopor def. (pristupljeno 3.11.2013)
  14. ^ sopor (pristupljeno 3.11.2013)
  15. ^ koma (pristupljeno 3.11.2013)
  16. ^ what is coma Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (3. novembar 2013) (pristupljeno 3.11.2013)
  17. ^ Stojiljković S. Psihijatrija sa medicinskom psihologijom. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1984
  18. ^ Kecmanović D. Simptomi i sindromi psihičkih poremećaja. Psihijatrija. Kecmanović D. Ed. 33-51. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb 1988
  19. ^ Vesel J. Medicinska psihologija sa psihoterapijom. Viša medicinska škola, Beograd, 1983.
  20. ^ Lazović A., Đukić-Dejanović S., Ravanović D. Status psychicus. Medicinski fakultet, Kragujevac, 2002
  21. ^ a b v g d Marić J. Klinička psihijatrija. Megraf, Beograd, 2001
  22. ^ Goran Z. Golubović. Osnovi opšte psihopatologije. Unigraf Niš, 2008

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Prof.dr. Miomir Lj. Leštarević, Forenzička psihopatologija, Beograd 2005. ISBN 978-86-907907-0-8.;
  • Golubović G. Z. Psihopatologija - opšti deo. Zdravstveni centar, Bor, 2004. ISBN 978-86-902791-3-5.; COBISS-ID 111677452;
  • Krajger-Guzina A. Psihijatrija za defektologe. Naučna knjiga, Beograd 1995. ISBN 978-86-23-60163-7.;
  • Golubović G., Lakić A., Ilić B. (urednik Golubović Z. B.) Osnovi forenzičke psihologije i psihopatologije. Zdravstveni centar Bor 2002. (ISBN 978-86-902791-2-8; COBISS-ID 100737548);
  • Goran Z. Golubović. Osnovi opšte psihopatologije. Unigraf Niš, 2008;
  • Radojičić B. M. Psihopatologija. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb,1987;
  • Desimirović V. Medicinska psihologija sa osnovama psihopatologije. Nauka, Beograd, 1997;
  • Milić S. Sudska psihijatrija. Službeni list Crne Gore, Podgorica, 2002;
  • Lurija A. R. Osnovi neuropsihologije. Nolit. Beograd. 1983;
  • Matković A.., Jeličić I. Neurokirurgija,Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1988;
  • Krajger-Guzina A. Psihijatrija za defektologe. Naučna knjiga, Beograd 1995;
  • Stojiljković S. Psihijatrija sa medicinskom psihologijom. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1984
  • Kecmanović D. Simptomi i sindromi psihičkih poremećaja. Psihijatrija. Kecmanović D. Ed. 33-51. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb 1988
  • Vesel J. Medicinska psihologija sa psihoterapijom. Viša medicinska škola, Beograd, 1983
  • Lazović A., Đukić-Dejanović S., Ravanović D. Status psychicus. Medicinski fakultet, Kragujevac, 2002
  • Marić J. Klinička psihijatrija. Megraf, Beograd, 2001

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Psihopatologija svesti na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Психопатологија_свести&oldid=28431697”