Pu Ji
 | Ovom članku je potrebna lektura teksta. To podrazumeva ispravku gramatičkih, pravopisnih i interpunkcijskih grešaka ili tona. |
| Pu Ji | |
|---|---|
 Pu Ji kao car Mandžukua | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Pu Ji |
| Datum rođenja | 7. februar 1906. |
| Mesto rođenja | Peking,  Dinastija Ćing |
| Datum smrti | 17. oktobar 1967. (61 god.) |
| Mesto smrti | Peking,  Kina |
| Porodica | |
| Roditelji | Canfeng, princ Čuen Joulan |
| Dinastija | Ajsjin-Gioro |
Pu Ji (Čuen palata, 7. februar 1906- Peking, 17. oktobar 1967) je bio poslednji vladar iz dinastije Ćing i poslednji kineski car. Bio je sin Zaifeng, Prince Chun i Youlan. na tron je došao 2. decembra 1908. godine, sa samo dve godine te, preko svojih regenta Vladao je od 2. decembar 1908. godine, kao maloletan uz pomoć svoga strica Zaifenga, a njegov vladajući naslov Xuantong (kineski: 宣統), po kojem je takođe poznat, objavljen je na kinesku Novu godinu 22. januar 1909. godine. Posle Sinhajske revolucije 1911. godine, Pu Ji je bio prisiljen da abdicira 12. februara 1912. godine i odrekne se svoga prava da bude car, ali zadržavajući samo nominalno naslov vladara dinastije Ćing i carskog klana Aisin Gioro. Od 1. do 12. jula 1917. bio je nakratko vraćen na carski presto od strane vojskovođe Čan Suna. U Zabranjenom gradu ostao je sve do 5. novembra 1924. godine, kada ga je vojskovođa Fen Jusjan proterao.
Godine 1932, nakon što je Japan formirao marionetsku tvorevinu Mandžukuo, Pu Ji je postavljen na čelo tvorevine pod imenom Datong (Ta-tung). Dve godine kasnije, 1. marta 1934. godine Japan ga je proglasio carem Kangdeom od Mandžukuoa, kojim je vladao sve do 1945. godine. Pu Jiova carica bila je Vanrong, ali pored nje imao je i nekoliko konkubina. Posle kapitulacije Japana, Pu Ji je završio prvo u sovjetskom zatočeništvu 1945.–1950. godine. Nakon uspostave Narodne Republike Kine 1949. godine, Pu Ji je deset godina proveo u pritvoru kao kolaboracionista, gde je napisao svoje memoare. Do kraja života je bio pod stalnim nadzorom, ali nije doživeo i javno sramoćenje kao neki njegovi savremenici. Nakon prekvalifikacije Pu Ji je počeo raditi kao običan vrtlar i oženio se medicinskom sestrom. Godine 1964. postaje član Narodne političke konsultativne konferencije Kine i ostaje član sve do svoje smrti.
Umro od komplikacija uzrokovanih karcinomom bubrega i srčanom manom, 17. oktobra 1967. godine u Pekingu. Sahranjen je kao običan građanin u Kini i stoga nije dobio tradicionalno posthumno ime koje su svi dotadašnji carevi imali.
Izvan Kine je Pu Ji danas najpoznatiji po filmu Bernarda Bertolučija Poslednji kineski car iz 1987. godine, koji je temeljen na Pu Jiovoj autobiografiji.
Car Kine (1908–1912)
[uredi | uredi izvor]
Izabran od carice udovice Cisi,[1] Pu Ji je postao car sa dve godine i 10 meseci u decembru 1908. godine nakon što je Guang-sji car, Pujiev polu-ujak, umro bez dece 14. novembra. Pod nazivom Car Sjuentong (Vejd-Džajls: Car Sjuen-tung), Pujievo upoznavanje sa carevim životom započelo je kada su službenici palate stigli u njegovu porodičnu rezidenciju da ga odvedu. Uveče 13. novembra 1908. godine, bez ikakvog prethodnog obaveštenja, povorka evnuha i gardista predvođena palatskim komornik krenula je iz Zabranjenog grada u Severni dvorac da bi obavestila princa Čuna da oni odvode njegovog dvogodišnjeg sina Pu Ji-a da bude novi car.[2] Mališan Pu Ji je vrištao i pružao otpor dok su službenici naredili evnuškim slugama da ga uzmu.[3] Pu Ji-evi roditelji ništa nisu rekli kada su saznali da gube sina.[4] Dok je Pu Ji plakao, vrišteći da ne želi da napusti roditelje, bio je prisiljen u nosiljku koja ga je odvela natrag u Zabranjeni grad.[4] Pu Ji-eva dojilja Vang Lianšou bila je jedina osoba iz Severne palate kojoj je dozvoljeno da ide s njim.[4] Po dolasku u Zabranjeni grad, Pu Ji je odveden da vidi Cisi.[5]
Njegov otac, princ Čuen, postao je princ regent (摄政王). Tokom Pu Ji-evog krunisanja u Dvorani vrhovne harmonije 2. decembra 1908, mladog cara je njegov otac odneo na Zmajev presto.[5] Pu Ji-a su uplašili prizori ispred njega i zaglušujući zvuci svečanih bubnjeva i muzike, i počeo je da plače. Njegov otac nije mogao da učini ništa osim da ga tiho uteši: „Ne plači, uskoro će biti gotovo“.[6] Pu Ji je napisao u svojoj autobiografiji:
Dva dana nakon što sam ušao u palatu, Cisi je umrla i 2. decembra održala se „Velika ceremonija ustoličenja“, ceremonija koju sam upropastio svojim suzama.
Pu Ji nije video svoju biološku majku, princezu Konsort Čuen, narednih sedam godina. Razvio je posebnu vezu sa Vang i ona je bila jedina osoba koja je mogla da ga kontroliše. Ona je bila otpremljena kada je on imao osam godina. Nakon što se Pu Ji oženio, povremeno bi je dovodio u Zabranjeni grad, a kasnije i Mandžukuo, da ga poseti. Nakon njegovog posebnog pomilovanja vlade 1959. godine, ona je posetila svog usvojenog sina i tek tada je saznao za njena lična žrtvovanja da bi bila njegova dadilja.[7]
Odrastajući jedva sa bilo kakvim sećanjem na vreme kada mu nisu udovoljavali i poštovali ga, Pu Ji je brzo postao razmažen. Odrasli u njegovom životu, osim Vanga, bili su svi stranci, udaljeni, distancirani, i nisu mogli da ga disciplinuju.[8] Gde god bi išao, odrasli muškarci bi kleknuli u ritualnom koutou, odvraćajući pogled dok on ne bi prošao. Ubrzo je otkrio apsolutnu moć kojom je posedovao evnuhe i često je nalagao da budu pretučeni zbog malih prestupa.[3] Kao caru, udovoljavano je svim Pujevim hirovima, dok te mere da mu niko nikada nije rekao ne, pretvarajući ga u sadističkog dečaka koji je voleo da nalaže bičevanje evnuha.[9] Anglo-francuski novinar Edvard Behr napisao je o Pu Ji-evoj moći kao kineskom caru, koja mu je omogućavala da ispaljuje vazdušnu pušku na bilo koga ko mu se ne dopada:
Car je bio Božansko biće. Nije mu se moglo zameriti, niti kazniti ga. Mogao bi mu se samo savetovati da loše postupa sa nedužnim evnusima, a ako on odluči da na njih puca iz vazdušne puške, to je bio njegov prerogativ.
Pu Ji je kasnije izjavio: „Bičevanje evnuha bio je deo moje svakodnevne rutine. Moja okrutnost i ljubav prema izražavanju moći već su bili suviše čvrsto postavljeni da bi nagovaranje imalo ikakvog uticaja na mene“.[8] Britanski istoričar Aleks fon Tanzelman napisala je da većina ljudi u zapadu poznaje Pu Ji-evu priču tek iz filma Poslednji car iz 1987. godine, koji njegovu okrutnost znatno umanjuje.[10]
Porodično stablo
[uredi | uredi izvor]| 2. Zaifeng, Prince Chun | ||||||||||||||||
| 1. Pu Ji | ||||||||||||||||
| 3. Youlan | ||||||||||||||||
Bibliografija
[uredi | uredi izvor]Puijevi radovi
[uredi | uredi izvor]- Puijeva autobiografija – koju je u njegovo ime napisao Li Venda. Naslov kineske knjige obično se prevodi kao „Od cara do građanina“. Knjiga je ponovo objavljena u Kini 2007. u novoj ispravljenoj i revidiranoj verziji. Mnoge rečenice koje su bile izbrisane u verziji iz 1964. pre objavljivanja sada su uključene.
- Aisin-Gioro, Puyi (2002) [1964]. <bdi lang="zh" >我的前半生
[The First Half of My Life; From Emperor to Citizen: The Autobiography of Aisin-Gioro Puyi] (na jeziku: kineski). Foreign Languages Press. ISBN 978-7-119-00772-4. – original - Pu Yi, Henry (2010) [1967]. The Last Manchu: The Autobiography of Henry Pu Yi, Last Emperor of China. Skyhorse Publishing. ISBN 978-1-60239-732-3. – translation
- Aisin-Gioro, Puyi (2002) [1964]. <bdi lang="zh" >我的前半生
Radovi drugih
[uredi | uredi izvor]- Behr, Edward (1987). The Last Emperor. Toronto: Futura. ISBN 978-0-7088-3439-8.
- Companion to Bernardo Bertolucci's film of the same name.
- Driscoll, Mark (2010). Absolute Erotic, Absolute Grotesque: The Living, The Dead, and The Undead in Japan's Imperialism, 1895–1945. Durnham: Duke University Press. ISBN 978-0822347613.713189|url=https://archive.org/details/chiangkaishekchi00fenb}}
- Fenby, Jonathan (2004). Chiang Kai-shek China's Generalissimo and the Nation He Lost. New York: Carroll & Graf.
- Headland, Isaac Taylor (1909). Court Life in China. F.H. Revell. ISBN 978-0-585-15029-1.
- Johnston, Reginald Fleming (2008). Twilight in the Forbidden City. Soul Care Publishing. ISBN 978-0-9680459-5-4.
- Li Shuxian (2006) [1984]. My Husband Puyi: Puyi yu wo / [Li Shuxian kou shu ; Wang Qingxiang zheng li ; Changchun shi zheng xie wen shi zi liao yan jiu wei yuan hui bian]. Chuan guo xin hua shu dian jing xiao. ISBN 978-7-208-00167-1.
- By Puyi's fifth wife Li Shuxian. Memories of their life together were ghost written by Wang Qingxian. An English version translated by Ni Na was published by China Travel and Tourism Press.
- Weinberg, Gerhard (2005). A World In Arms: a Global History of World War II. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-61826-7.
- Young, Louise (1998). Japan's Total Empire: Manchuria and the Culture of Wartime Imperialism. Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0520219342.
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Joseph, William A. (2010). Politics in China: An Introduction. Oxford University Press. str. 45. ISBN 978-0-19-533531-6.
- ^ Behr (1987), p. 62–63
- ^ a b Behr, Edward (1998). The Last Emperor. Futura. str. 63, 80. ISBN 978-0-7088-3439-8.
- ^ a b v Behr, 1987 p.63
- ^ a b Behr (1987), p. 65
- ^ Behr, 1987 p.66
- ^ Pu Yi 1988, pp. 70–76
- ^ a b Behr (1987), p. 74
- ^ a b Behr (1987), p. 74–75
- ^ Tunzelmann, Alex (16. 4. 2009). „The Last Emperor: Life is stranger, and nastier, than fiction”. The Guardian. Pristupljeno 2015-11-29.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Ali, S. M.; Ally, Fowzia; Islam, Syed Manzoorul (1997). S.M. Ali, a Commemorative Volume. S.M. Ali Memorial Committee. Pristupljeno 10. 3. 2014.
- Behr, Edward (1987). The Last Emperor. Toronto: Futura.
- Dubois, Thomas (2008). „Rule of Law in a Brave New Empire: Legal Rhetoric and Practice in Manchukuo”. Law and History Review. 26 (Summer 2008): 285—319. S2CID 143723253. doi:10.1017/S0738248000001322.
- Eckert, Carter (2016). Park Chung Hee and Modern Korea The Roots of Militarism, 1866–1945. Cambridge: Harvard University Press.
- Elliott, Mark C. (2001). The Manchu Way: The Eight Banners and Ethnic Identity in Late Imperial China (illustrated, reprint izd.). Stanford University Press. ISBN 978-0804746847. Pristupljeno 10. 3. 2014.
- Elliott, Mark C. (2009). Emperor Qianlong: Son of Heaven, Man of the World. Longman. ISBN 978-0321084446. Pristupljeno 10. 3. 2014.
- Iriye, Akira (1987). The Origins of the Second World War in Asia and the Pacific. London: Longman. ISBN 978-0582493490.
- Puy; Jenner, William John Francis (1987). From Emperor to Citizen: The Autobiography of Aisin-Gioro Pu Yi. Prevod: William John Francis Jenner (illustrated, reprint izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0192820990. Pristupljeno 10. 3. 2014.
- Li, Kay. „"Saint Joan" From A Chinese Perspective: Shaw and the Last Emperor, Henry Pu-Yi Aisin-Gioro”. Shaw. 29 (2009): 109—126.
- Stephan, John (1978). The Russian Fascists Tragedy and Farce in Exile 1925–45. Harper & Row. ISBN 978-0-06-014099-1.
- Henry Pu Yi (2013). Kramer, Paul, ur. The Last Manchu: The Autobiography of Henry Pu Yi, Last Emperor of China. Skyhorse Publishing, Inc. ISBN 978-1626367258. Pristupljeno 10. 3. 2014.
- Billingsley, Phil (1988). Bandits in Republican China (na jeziku: engleski). Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 9780804714068.
- Nathan, Andrew (1998). Peking Politics 1918-1923: Factionalism and the Failure of Constitutionalism. Center for Chinese Studies. ISBN 978-0-89264-131-4. (320 pages)
- Weale, Putnam (1917). The fight for the republic in China. Dodd, Mead and Company. (490 pages)
- Rhoads, Edward J. M. (2000). Manchus & Han: Ethnic Relations and Political Power in Late Qing and Early Republican China, 1861–1928 (na jeziku: engleski). Seattle, London: University of Washington Press. ISBN 9780295997483.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- „Five Wives of The Last Emperor Puyi”. Cultural China. Arhivirano iz originala 15. 12. 2009. g. Pristupljeno 9. 8. 2010.
- Royalty.nu: Extended Bio
- TIME: Last Emperor's Humble Occupation
- Li Xin, Pu Yi's Widow Reveals Last Emperor's Soft Side
- Pu Ru (溥儒), Pu Yi's cousin, accomplished Chinese brush painter and calligrapher
- Novinski isečci na temu Pu Ji u Novinskim arhivama 20. veka Nemačke nacionalne biblioteke ekonomije (ZBW)
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Umetničke | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
