Radomir Šaponjić
| radomir šaponjić | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Mesto rođenja | Kraljevina Srbija |
| Datum smrti | 5. decembar 1929. g. |
| Mesto smrti | Sofija, Kraljevina Bugarska |
| Profesija | diplomata |
Radomir S. Šaponjić (? — Sofija, 5. decembar 1929) bio je srpski i jugoslovenski diplomata.
Rad u diplomatskim predstavništvima[uredi | uredi izvor]
Konzulat u Prištini[uredi | uredi izvor]
U periodu do 1912. godine, Šaponjić je službovao u Prištinskom konzulatu Kraljevine Srbije u Osmanskom carstvu,[1] dok se 1914. godine nalazio na položaju vicekonzula II klase u Kraljevskom konzulatu u Solunu, u Grčkoj.[2]
Dnevni list ''Правда'' objavio je 13. aprila 1915. vest o Vojnom ukazu kojim se, između ostalih, u artiljeriji, u čin kapetana I klase unapređuje Radomir S. Šaponjić.
U pismu od 3. maja 1918, pukovnik Petar Pešić, potonji armijski general, obratio se Nikoli Pašiću sa molbom da Šaponjića uzme za razmatranje za službu u Rimu. Ovo je učinio na molbu samog Šaponjića.
Generalni konzulat u Carigradu[uredi | uredi izvor]
Desetog oktobra 1919. Šaponjić je poslat kao civilni agent Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije u Carigrad, pošto se dokazao radom u Solunu i jer je govorio turski jezik. Ukazom od 22. novembra 1919. bio je postavljen za konzula u Generalnom konzulatu u Carigradu[3]. Jedan od zadataka poverenih Šaponjiću bio je da proveri gde su se sve nalazili srpski ratni zarobljenici u Turskoj, koji su bili rasuti po Carigradu, Konji, Adani, Alepu, Damasku, Bagdadu, Badiju na Tigru, te Basri. Takođe je trebalo da sastavi i spisak zarobljenika koji su preminuli i gde su sve sahranjeni. Samo u Carigradu bilo je 135 sahranjenih na groblju manastira Svetog Bakluklija, nekoliko neobeleženih humki se nalazilo u San Stefanu, a postojale su informacije i o pokopanima u Smirni i drugim delovima Male Azije[4].
Odlukom Ministarstva inostranih dela od 14. februara 1920, vođstvo konzulata trebalo je da dobije Jevrem Simić[5]. Međutim, Simić taj položaj nikada nije preuzeo. Marta 1920. mesto civilnog delegata mlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Carigradu dodeljeno je Panti Gavriloviću. Gavrilovićev glavni zadatak je bio da koordinira u pregovorima sa Vaseljenskom patrijaršijom oko ujedinjenja pravoslavnih jedinica u Kraljevini SHS u jedinstvenu Srpsku pravoslavnu crkvu. Onoga časa kada je tu ulogu na sebe preuzeo Nikolaj Velimirović, završila se i potreba za Gavrilovićevim boravkom u Carigradu i on je penzionisan[6]. Položaj na čelu konzulata ponovo je pripao Šaponjiću koji je tu ostao sve do 1922. godine.
Generalni konzulat u Budimpešti[uredi | uredi izvor]
Ukazom od 30. jula 1922. došlo je do zamene mesta vođa diplomatskih misija Kraljevine SHS u Mađarskoj i Turskoj. Šaponjić je iz Carigrada prešao u Budimpeštu, u Mađarsku, dok je obratnim smerom pošao Trajan Živković. Službu u Budimpešti obeležila je sumnja za korupciju[7], zbog koje je Šaponjić 1923. sklonjen iz konzulata, koji je privremeno preuzeo vicekonzul Đorđe Ivković. Položaj konzula popunjen je tek 1924. kada je stigao Fotije Stanojević.
Šef odeljenja za štampu Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca[uredi | uredi izvor]
Sledeća poznata služba Radomira Šaponjića bila je na mestu šefa Odeljenja za štampu u Ministarstvo inostranih dela Kraljevine Jugoslavije. Marta meseca 1929, kao načelnik odeljenja prisustvovao je svečanom ručku u Gardijskom domu povodom potpisivanja Pakta o prijateljstvu Jugoslavije sa Grčkom[8], koji je organizovao predsednik Vlade general Petar Živković.
Lično Šaponjić je organizovao banket za novinare zemalja Male antante, povodom sastanka ove organizacije u Beogradu, maja 1929. godine, o čemu je pisao dnevni list ''Време''[9].
U delegaciji za Ženevsku konferenciju Saveta Društva naroda 1929.[uredi | uredi izvor]
Avgusta 1929. je kao tehnički ekspert odabran za člana delegacije Kraljevine Jugoslavije koja je u Ženevi prisustvovala izboru za Savet Društva naroda[10].
Delegaciju je inače vodio ministar inostranih dela Vojislav Marinković. Ostali članovi bili su:
drugi delegat, ministar trgovine i industrije dr Želimir-Željko Mažuranić,
treći delegat, kraljevski poslanik u Bernu i kraljevski poslanik pri Društvu naroda dr Ilija Šumenković,
prvi zamenik delegata, bivši ministar socijalne politike i univerzitetski profesor Andrej Gosar,
drugi zamenik delegata, generalni politički direktor u Ministarstvu inostranih dela Konstantin Fotić,
treći zamenik delegata, brigadni general Mihailo Nenadović,
generalni sekretar delegacije, šef Odeljenja za Društvo naroda pri Ministarstvu inostranih dela dr Ivan Perne,
sekretar delegacije, sekretar kraljevske stalne delegacije pri Društvu naroda Branko Dimić (Beograd 15. februar 1895 - Beograd novembar 1944.), sin Vase Dimića,
sekretar delegacije, pripravnik Ministarstva inostranih dela Slavko Rajković,
lični sekretar šefa delegacije, pripravnik Ministarstva inostranih dela Kosta Pavlović.
Na konferenciji koja je održana u Ženevi Jugoslavija je nasledila mesto Rumunije kao nestalni član Saveta Društva naroda.
Poslednji radni zadatak i smrt[uredi | uredi izvor]
Svega nekoliko meseci nakon puta u Ženevu, Radomir Šaponjić bio je član zajedničke jugoslovensko-bugarske komisije za pitanja bezbednosti međusobne granice. Boraveći ovim poslom u Sofiji, Šaponjić se kockao u Union klubu, koji su tradicionalno posećivali pripadnici elite, kao i diplomatskog kora. Potresen zbog velikog gubitka na kocki, Šaponjić je na koktelu kod Dečka Djanka Karadžova, bugarskog člana komisije, doživeo dva moždana udara i preminuo 5. decembra 1929. godine[11].
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Vasić, Nenad A. (2009). Milan M. Rakić - Konzul i kulturni diplomata u Prištini. Priština, Leposavić: Baština. str. 181.
- ^ Nešić, Bojana (2014). Rad Vlade, Narodne skupštine i elite (Niš - ratna prestonica Srbije 1914/1915). Niš: Narodni muzej Niš. str. 69. ISBN 978-86-88415-55-2.
- ^ Mićić, Srđan B. Balkanski i podunavski koncept jugoslovenske spoljne politike (1925-1938) (PDF). str. 362.
- ^ Virijević, Vladan (2021). Repatrijacija srpskih vojnih zarobljenika iz Osmanske imperije posle Prvog svetskog rata u Kraj rata: Srbi i stvaranje Jugoslavije (PDF). Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 428—429. ISBN 978-86-7025-908-9.
- ^ Rastoder, Šerbo (2020). Crnogorska politička emigracija u Carigradu poslije 1921. godine. Matica crnogorska. str. 330.
- ^ Mićić, Srđan B. Balkanski i podunavski koncept jugoslovenske spoljne politike (1925-1938) (PDF). str. 363.
- ^ Mićić, Srđan B. Balkanski i podunavski koncept jugoslovenske spoljne politike (1925-1938) (PDF). str. 241.
- ^ Dnevni list Vreme, 28. marta 1929. g.
- ^ Dnevni list Vreme, 22. maja 1929.
- ^ Dnevni list Vreme, 24. avgusta 1929. g.
- ^ Mićić, Srđan B. Balkanski i podunasvki koncept jugoslovenske spoljne politike (1925-1938) (PDF). str. 253.