Razgovor:Ćele-kula/Arhiva 1

Arhiva 1

Arhiva 2

Prvi podnaslov

Hoće li ovo biti vraćeno na glavnu stranicu kada prepiska bude bila završena?

Verovatno ne, pošto tome nije mesto na članku. Ako je u javnom vlasništvu može se premestiti na izvore. A mogu se prezeti podaci odatle i uklopiti u tekst --Jovanvb 13:53, 12. februar 2006. (CET)

Ne vidim zasto mu nije mesto ovde, knjižica je iz Narodnog Muzeja Niš - spomenik Ćele Kula, i ostatak teksta (još oko 2 puta ovoliko) je sve šta je vezano za bitku i spomenik. Ukratko, najopširniji tekst igde napisan na tu temu. Knjižica ne ukazuje na ikakva autorska prava i poslednje izdanje je bilo u nepostojećoj državi SFRJ 1988.g.

Zašto misliš da ovom tekstu nije mesto ovde? >> Djenka018 16:24, 12. februar 2006. (CET) <<

Kao prvo ovaj tekst će verovatno biti obrisan jer je velika verovatnoća da podleže autorskim pravima. Kao drugo ne možeš da postaviš knjigu boj na ivankovcu na članak o boju na ivankovcu. Tako i ovo. Napišeš lep članak a ovo će se prebaciti na izvore ukoliko dobijemo odobrenje autora --Jovanvb 20:21, 17. februar 2006. (CET)

Ovo je prepis iz brošure kja se dobijala prilikom ulaska u muzej Ćele Kula i brošura ne pokazuje na ikakva autorska prava. Svako intelektualno pravo koje je zaštićeno ima oznaku na sebi a ako nije zaštićeno (ili je u javnom domenu) onda nije ni naznačeno.

E sad, da li je ovo knjiga? Nije knjiga već detaljni opis događaja koji su vodili ka izgradnji kule i njena kasnija istorija.

• Ako nisu naznačena autorska prava to ne znači da delo ne podleže autorskim pravima. A čak i da podleže u ovakvom obliku ne može da se stavi na članak --Jovanvb 20:33, 22. februar 2006. (CET)

Ovo što piše u knjižici je baš dobra stvar,slažem se da je malo glupo da stoji u ovom članku ali mislim da bi trebalo da se napravi poseban članak za ovu knjižicu.Šteta da propadne to što je otkucano.--Bilosta 08:14, 8. oktobar 2006. (CEST)

PREPISKA IZ KNjIŽICE NARODNOG MUZEJA - NIŠ

Pitali raju šta sve mora da daje Agi.
„Nemamo vremena da nabrajamo šta moramo da dajemo
ali možemo kazati šta ne dajemo: Ne dajemo samo dušu“

Borba Srpskog naroda ѕa slobodu na svome tlu, u dalekoj i bližoj prošlosti posejala je spomenike po čitavoj zemlji i svaka stopa postaje svedok koji pripoveda svoju priču. Između svih tih spomenika, malih i velikih, tragičnih i herojskih uzdiže se Ćele-Kula. Ona je simbol slobodarskog naroda, njegove borbe, stradanja i heroizma; ona je postala stravični, ponosni i herojski trenutak duge istorije oslobodilačke borbe našeg naroda.

Ćele-Kula, u koju su ugrađene lobanje srpskih boraca, nastala je 1809g. Posle jedne od najvećih bitaka Prvog Srpskog Ustanka, na brdu Čegar kod sela Kamenica (Niš), gde je poginulo mnogo srpskih i turskih vojnika, u vreme kada su se srpski ustanici grčevito borili da sačuvaju već oslobođene delove zemlje i do kraja privedu oslobađanje svih oblasti od Turaka

Turska Imperija, nekad moćna i preteća sila, ozbiljno uzdrmana ratovima sa Austrijom i Rusijom kao i Napoleonovim prodorima, ekonomski oslabljena i razdirana unutrašnjim nemirima i odmetništvom janjičara, s umornom i nespremnom vojskom suočava se sa „Istočnim Pitanjem“ i snažnim pokretima otpora porobljenih naroda. Poslednja decenija XVIII veka i prve godine XIX veka opteretile su, ionako već umornog i iscrpljenog „bolesnika sa Bosfora“, dugim i izvesnim borbama sa velikim silama i unutrašnjim sukobima interesa i ambicija, nediscipline i korupcije i pretile raspadom čitavog feudalnog sistema. Turska Imperija umire; dotući će je narodi koje je vekovima držala u ropstvu.

Srpski narod, ugnjetavan i lišen najosnovnijih ljudskih prava, izazvan turskim terorom, delimično ostvaruje svoj viševekovni san o slobodi u tokom Prvog Srpskog Ustanka od 1804. do 1813. godine. Sve ono sta se nakupilokao nasušna potreba za hlebom, ispovedanje svoje vere, svojom upravom i pravom na život u slobodi, probilo je onog trenutka kada se narod okupio u Orašcu, Februara 1804.g., i odlučio da povede borbu na život i smrt sa Turcima.

To je bio početak srpskog ustanka kojim je narod, dotada ugnjetavan, započeo borbu za nacionalno oslobođenje.

Poljuljano Tursko Carstvo, zahvaćeno agonijom propadanja, izlaže srbe nečuvenom teroru: janjičari otimaju zemlju od seljaka i stvaraju svoje čitluke prisilno oduzetim tapijama, nameću im nemoguće dažbine i obaveze zarad izdržavanja turske vojske i uprave. U Beogradskom Pašaluku i svim ostalim srpskim i hrišćanskim krajevima zavladalo je bezakonje pa tako i u Niškom Pašaluku.

Uzalud je Porta (prestonica) činila napore da sredi stanje u carstvu, pokušaji su samo još više otktivali njenu nemoć. Posle austro-ugarskih ratova i reformi Sultana Selima III i Vezir Hadži Mustafa-paša u svom Beogradskom Pašaluku sprovodi reforme čime ublažava namete Srbima. Tada nastaje period kratkotrajnog predaha i ograničenog privrednog napretka. Seljaci su mogli da se bave stočarstvom i izvoznom trgovinom šta ih je izviklo iz totalne bede a pojedince obogatilo; dobijaju pravo da biraju svoje ljude za nahijske Knezove koji stiču upravnu i sudsku vlast pa čak i sprečavaju povratak prognanih janjičara za neko vreme. Oni postaju narodne starešine, stiču ugled i uticaj; kasnije su to predstavnici narodna u vreme ustanka. Sve se, međutim,izmenili povratkom jaljičara. Smatrajući se obesptavljenim a silnim, oni oduzimaju vleast od Hadži Mustafe-Paše i ubijaju ga 1801.g. Teror i zlo se vraća među Srbe. Od svih janjičara po zlu se ističu poznati krvnici dahije: Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed Fočić - Aga. Njihovu samovolju nije mogla da zaustavi ni centralna vlast u Istanbulu (Carigrad ili Konstaninopolj) i uzaludne su bile molbe i pritužbe Srba. Četiri dahije Srbi nisu mogli da umiloste ali su zato mogli da se bore.

Ustanak je bio neminovan. Suočeni sa nezadovoljstvom naroda, sluteći pobunu, janjičari čine kobnu grešku. Početkom 1804. čine "Seču Knezova" nadajući se da će time obeezglaviti narod. Tom prilikom su posekli glave preko 70 uglednih Srba, među njima i Aleksi Nenadoviću i Iliji Birčaninu, čuvenim narodnim prvacima. Izprva zaprepašćeni i ogorčeni, Srbi postaju ogorčeni, puni mržnje i osvetnički raspoloženi. Ljudi napistaju gradove i sela, skupljaju se u šumama odakle započinje narodni otpor. Hajdučke čete postaju osvetnici, sve su učestaliji organizovani napadi na janjičare, njihovi hanovi nestaju u plamenu, subaše i sejmeni nemaju više mira: "Srbija se umirit' ne može".

Februara 1804.g. usred Šumadije, u selu Orašac, narodne starešine koje su izbegle ispod noža janjičara okupljaju se tajno i dogovaraju o podizanju opšteg narodnog ustanka pod vođstvom Đorđa Petrovića, uglednog, mudrog i borbenog čoveka, izvanredne snage, uticaja i čvrstine.

Prvi Srpski Ustanak svom rušilačkom i oslobodilačkom snagom. Turci su uzmicali i napuštali sela i gradove: Valjevo, Rudnik, Kragujevac, Jagodina, Požarevac, Čačak, Užice, Karanovac i Šabac koje ustanici oslobađaju. Iznenađena turska vojska nije uspela da se pribere pa tako ni pomoć bosanskih feudalaca nije uspela da zaustavi narodni gnev. Carigrad najpre ostaje po strani ali iz straha od gubitka poseda daje znak da bosanski vezir sakupi vojsku i udari na pobunjene Srbe. Tada, beogradske dahije, iz straha od osvete naroda i kazne sultanove bojske, beže iz utvrđenog Beograda ali ih Milenko Stojković sa svojim odredom sustiže i poseče. Sigurni u svoju snagu, ohrabreni ustanici odbijaju pokušaj prestonice da obećanjima smire i zaustave otpor tražeći garanciju Austrije što sultan nije prihvatio.Od tada se pobunjenici nalaze u pravom sukobu sa Turskom šta ustanku daje razmere oslobodilačkog rata.

U okršajima sa regularnom turskom vojskom pod komandom Hafis-Paše, ustanici ispoljavaju odlučnost i sposobnost da se bore do pobede ili smrti. Leta Gospodnjeg 1805. ređaju se srpske pobede: potpuno unišptenje turske vojske kod Ivankovca i oslobađanje Ražnja, Aleksinca i Kruševcačime se talas ustanka širi van beogradskog pašaluka i, 1806.g. u boju na Mišaru i Deligradu potvrćuje se nesalomiva snaga ustanika. Turci pokušavaju pregovorima da spasu svoju poziciju zaključenjem Ičkovog Mira ali ustanici ipak oslobađaju i Beograd 1807.g. a borbe se nastavljaju ka istočnim krajevima prema Vidinu i Vlaškoj gdeu stanici nailaze na pomoć i podršku ruske vojske.

Poveden uspehom ustanika u beogradskom pašaluku, narod jugoistočne Srbije pridružuje se ustanicima u borbama na Ivankovcu i Deligradu i podiže bunu u Toplici i Svrljigu. Svi ti događaji, međutim, izazivaju Turke na još veći progon naroda u neoslobođenim teritorijama i mnogi su prinuđeni da se sele u oslobođene krajeve.

Zatišje nastaje 1807.g. posle poraza Rusa u ratovima sa Napoleonom kada Srbi nisu mogli više očekivati angažovanje Rusije. U to vreme ustanici uređuju vlast i uvode upravu pod naѕivom Praviteljuščij Savjet Sovjeta Serbskog, sazvan je prva skupština narodnih prvaka i Đorđe Kara-Đorđević je proglašen za vrhovnog i naslednog Knjaza. Tada se i ispoljavaju prvi sukobi između pristalica centralizovane vlasti (Karađorđeve pristalice) i onih koji se zalažu za oligarhiju, podela na manje oblasti. Razdor usporava učvršćavanje države i tu slabost će iskoristiti Turska za razbijanje ustanka i dovešće do neuspeha u predstojećim borbama.

Godina 1809. bila je kobna za ustanak. Hrabra ustanička vojska i Kradjordje traže pomoć od velikih sila, najpre od Rusije a zatim i Napoleona i Austrije ali sem obećanja ne dobijaju ništa više. U nastavku ustaničke borbe, srpske vodje su povele vojsku u Vidin )Milenko Stojković), Niš (Miloje petrović), Rašku ka Crnogorcuma (Karađorđe) i Bosnu (Sima Marković). Proširenje ustanka ne uspeva i nastaje period teške i neizvesne borbe nakon poraza u bici na Čegru.

O toj sudbonosnoj bici na Čegru, jedan od učesnika ispričao je: "U sredu po Sv. Trojici uparadiše se konjici turski, prvo beli pa za njima zeleni, za ovima altasti pa doratasti, najopsle crni. Pred prvi red isteraše dve topa konjičkapa kad ovu svršišeoni izbaciše dva topa te polako približiše se k šancu čegarskom. Odavde, iѕ šanca, ospe se jedan plotun pa se pretrže a Turčin onda nagrnu preko šanca koji je bio bez kolja i vrljika što nije imalo gore nablizu pa stadoše sevati sabljama i seći.Srbi držali su se junački, sekli su noževima i tukli kundacima Turke, od jutra do ićindije i popadaju skoro svi". Tako je slikovito pričao Ilija Ćosa, rodom iz Deligrada, savremenik ovih događaja, godine 1846 profesoru Isidoru Stojanoviću , kao svoj doživljaj čegarske bitke i doživljaj naroda.

Istoričari su zabeležili veliki sudar srpske i turske vojeske. Značaj koji su su ustanici pridavali Nišu pokazuje visok stepen spremnosti srpske vojske i sposobnosti vođa ali ne i njohovo jedinstvo i saglasnost.Niš su poznavali kao veliko strategijsko uporište turaka odakle su se dizale vojske na kaznu protiv pobunjenog narodai odatle u tamo uputili najveći deo svojih snaga. Ali umesto da odmah napadnu grad u kojem je bilo 10000 stajače vojske ustanici se odlucuju da odlože sukob se utvrde na severnom prilaѕu gradu. Greška je bila sto komanda nije bila poverena starijem i iskusnijem Petru Dobrnjcu več Miloju Petroviću, komandantu sa ѕnačajnije manjim iskustvom. U ćekanju povoljnije prilike za napada oni je gube jer Turci u gradu dobijaju pojačanje od snaga do tada angažovanih u borbama na Dunavu. Ustanici čine još jednu kobnu gršku time što Hajduk Veljko i Petar Dobrnjac odlaze u odbranu ugroženog Knjaževca, zavarani lukavstvom i manevrima turske vojske. Sve to objašnjava poraz čegarske bitke jer je odlazak dvojice vojskovđa poremetio odnos i raspored snaga u trenutku kada je sa zakašnjenjem postalo jasno da je premoć na turskoj strani.

Snage ustanika (oko 16000 vojnika) zaposele su 15 (27) Aprilaliniju fronta severno od Niša iѕmeću Matejevačke i Komrenske Doline u šancima koje su vojnici kopali čitavih mesec dana, oko deset dubokih šanacasa grudobranima, vrljikom i koljem.

ekstra poetski tekst

Mislim, ovaj tekst bi trebalo malo prebaciti iz režima „srpski jezik i književnost“ u režim „poznavanje prirode i društva“. --Dzordzm (razgovor) 03:53, 23. oktobar 2008. (CEST)