Razgovor:Gaj Kilnije Mecena/Arhiva 1

Arhiva 1

Arhiva 2

Prvi podnaslov

Majkenat ili već kako može biti samo engleska transktipcija latinskog. Varijanta može biti samo u tome hoće li se u pisanju prihvatiti izvorno latinsko pisanje (i čitanje) ili će se pak, prihvatiti srednjevekovno, glosatorsko pravilo. Ni po jednom, a ni po drugom obil ovog imena neće biti mAJKenaT (naglašeno po greškama). --angelina marković 03:22, 26 Mar 2005 (CET)

Klasičan izgovor (onaj koji je bio u vreme Mecene) menja "ae" i "oe" u "aj" i "oj". Verovatno je da se za vreme Plauta govorilo baš "ae" i "oe", ali to je bilo znatno ranije. E, sad, nije ni meni jasno ono "t". Već sam pitao Domatriosa o čemu se radi, pa čekam da odgovori. --Miloš Rančić (razgovor) 03:24, 26 Mar 2005 (CET)

Klasičari radije prihvataju klasične verzije, (engleska verzija je otišla čag do postglosatora) a ne mislim da je uopšte pametno prvo da širimo zabunu, da obesvešćujemo korisnike. NEka neko dete pokupi Majkenata pa će dobiti keca ko vrata. Sporno je koliko vidim i ono "c" u "k". --angelina marković 03:33, 26 Mar 2005 (CET)

Hm. Latinski mi je sledeći ispit, pa evo objašnjenja iz udžbenika latinskog jezika: dr Bojana Šijački-Manević, Gramatika latinskog jezika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996., str. 17-19. Čisto da ne zbunjujemo decu :)

Latinske reči mogu se izgovarati na dva načina: na tzv. klasičan način ili na tradicionalan način.

Razlika klasičnog i tradicionalnog načina čitanja zasniva se na različitom čitanju konsonanata c i s, glasovnih grupa ti, qu, ngu, su, aspirovatnih konsonanata: ch, ph, rh, th, kao i diftonga ae oe.

Po klasičnom načinu čitanja čita se uglavnom onako kako je i napisano:

a) konsonanti c i s uvek i u svakom položaju čitaju se kao naše k i s:

ceteri, citra, cito, Cyprus, asinus, rosa
(čitaj: keteri, kitra, kito, Kiprus, asinus, rosa);

b) glasovne grupe ti, qu, ngu, su čitaju se onako kako su i napisane, s tim što se u grupi qu, ngu, su glas u izgovara bilabijalno, slično engleskom W:

natio, Dalmatia (čitaj: natio, Dalmatia)
aqua, liquor, quinque (čitaj: akua, likuor, kuinkue)
suavis, assuesco (čitaj: suavis, assuesko);

v) aspirovani glasovi: ch, ph, rh, th čitaju se tako da se čuju oba glasa, npr. theatrum (čitaj: theatrum);

g) diftonzi ae i oe čitaju se tako da se čuju oba glasa. Budući da se diftonzi izgovaraju u jednom dahu i grade jedan slog, glas e diftonga približava se graničnoj vrednosti izgovora glasova i i j:

ae=ai (aj) Daedalus (čitaj: Dajdalus)
oe=oi (oj) moenia (čitaj: mojnia)

Potvrda za ispravnost upravo ovakvog, klasičnog izgovora nalazi se u latinskoj transkripciji grčkih reči:

tragoedia gr. τραγωιδια
comoedia gr. κωμωιδια

Ista potvrda nalazi se u grčkoj transkripciji latinskih reči, npr.: Καισαρ, lat. Caesar.

Po tradicionalnom načinu čitanja i izgovora diftonzi ae, oe, izgovaraju se kao e:

aetas, Daedalus, aeratus (čitaj: etas, Dedalus, eratus)
moenia, poena, Moesia (čitaj: menia, pena, Mezia)

Znak ¨ (dijareza) ili znak za dužinu (¯) ili kratkoću (˘) vokala stavlja se iznad drugog vokala diftonga kad se želi da istakne da svaki vokal treba izgovarati posebno:

Troës, aërius, coēgit, coĕo, aĕri
(čitaj: Troes, aerius, koegit, koeo, aeri).

Po tradicionalnom načinu izgovora slovo c se izgovara na dva načina, zavisno od glasa koji sledi. Kada se c nađe ispred glasova a, o, u, ispred konsonanta ili na kraju reči, izgovara se kao naše k:

castra, contra, cuprum, octo, sic
(čitaj: kastra, kontra, kuprum, okto, sik).

Ispred e, ae, oe, i, y po tradicionalnom načinu čitanjnja slovo c izgovara se kao naše c:

ceteri, caelum, coepi, Cicero, cygnus, Cyprus
(čitaj: ceteri, celum, cepi, Cicero, cignus, Ciprus)

Po tradicionalnom načinu čitanja qu i ngu izgovaraju se kao kv i ngv: linquo, aqua, lingua (čitaj: linkvo, akva, lingva), dok se grupa su pred naglašenim vokalom čita kao sv:

suavis, assuesco, suadeo (čitaj: svavis, sasvesko, svadeo).

Slovo s po tradicionalnom načinu čitanja izgovara se kao z>

rosa, asinus (čitaj: roza, azinus).

Glasovna grupa ti pred vokalom čita se kao ci: Dalmatio, natio (cf. u našem jeziku preuzete reči: nacija, Dalmacija). Ipak, ukoliko se ispred grupe ti nalazi glas s, t, x (bestia, Attius, mixtio), ukoliko je vokal i u grupi ti dug i naglašen (npr. totīus), u stranim rečima (Miltiades, Aegyptius), kao i u nekim arhaičnim oblicima infinitiva )utier, vertier = uti, verti) grupa ti čita se onako kako je i napisano, tj. kao ti.

Po tradicionalnom izgovoru aspirati ch, ph, rh, th (koji se javljaju gotovo isključivo u beleženju grčkih reči koje je latinski jezik preuzeo) čitaju se kao h, f, r, t:

schola (čitaj: shola), philosophus (čitaj: filosofus)
rhetor (čitaj: retor), theatrum (čitaj: teatrum)

Slovo K je veoma retko a koristi se samo za pisanje nekoliko latinskih reči:

Kalendae, Kaeso, Karthato (ali i Carthago).

Ovo slovo se i u klasičnom i u tradicionalnom izgovoru čita kao k.

Slovo x beleži dvoglas i uvek se čita kao ks.

Xerxes (čitaj: Kserkses).

Postavlja se pitanje koji je od ova dva izgovora opravdaniji. Klasičan izgovor opravdan je zato što su stari Rimljani izgovarali upravo na taj način. Za tu tvrdnju postoje pouzdani naučni dokazi. Tradicionalni izgovor, koji se vremenom razvio, odneo je prevagu nad klasičnim izgovorm tek u VI veku n.e. On je ostavio najviše traga u izgovoru reči koje su moderni jezici preuzeli iz latinskog. Tako kažemo: nacija, Dalmacija, Cezar, rozarijum itd. Značajno srednjovekovno stvaralaštvo na latinskom jeziku, koje je koristilo upravo ovaj tradicionalni način izgovora, kao i druga tradicija obezbedili su tradicionalnom načinu izgovora svako pravo postojanja. Argumenti koji isključivo ističu prednosti jednog ili drugog načina izgovora gotovo da su jednako ubedljivi. Zato je možda najbolje pribeći kompromisnom rešenju i tekstove nastale do V veka n.e. čitati na klasičan način, a one koji su nastali posle tog vremena na tradicionalan način.

Dakle, klasičan izgovor kaže "aj" i "oj", a "c" se samo delimično izgovara kao "c" čak i u tradicionalnom izgovoru. U klasičnom izgovoru "c" je uvek "k". --Miloš Rančić (razgovor) 04:18, 26 Mar 2005 (CET)

Kad završšš tekst stavi ga u kategoriju Biografije|M. Pozdrav --Dzivdzan 14:51, 20 apr 2005 (CEST)

Domatriose, ne možeš reći da je pravilnije pisati i izgovarati Majkenat nego Mecena. Tradicionalni i klasični izgovor su ravnopravni, i svako ima pravo da izgovara kako hoće, a nije nijedan od ta dva izgovora pravilniji od drugog. Ti možeš da govoriš Majkenat ako hoćeš, ali ne možeš da tvrdiš da je Mecena nepravilno ili manje pravilno. ;) --Đorđe D. Božović (razgovor) 22:19, 5 decembar 2005 (CET)

mislim da je problem u sledećem. pravila čitanja o kojima se ovde govori odnose se na izvorni latinski tekst. znači, ako čitate latinski tekst možete ovako ili onako, klasično ili tradicionalno, samo da budete dosledni. ali kada je u pitanju tekst na srpskom tu se onda poštuje pravopis. a kod ovog slučaja i kikerona/cicerona se pravopis ne poštuje. postajanjem članaka sa ovakvim nazivima srpski pravopis stavljen je van snage na vikipediji. --Ford Prefekt 08:53, 6 decembar 2005 (CET)