Razgovor:Duša

Provera neutralnosti

Nominacija za proveru neutralnosti podrazumeva i obrazloženje na strani za razgovor: ... Razlog za nominaciju je postavljen na razgovor ovog članka.

Ovde (i ne samo ovde) to nije slučaj, mislim da je to pogrešno.

Predlažem da se prva rečenica izmeni, kako bi zvučala neutralnije:

DUŠA (gr. ψυχη i πνευμα, lat. anima, spiritus, duh, disanje, duvanje) : Po učenju Pravoslavne crkve, nije samo specifična komponenta ljudskoga bića...

==

Nema potrebe ubacivati u rečenicu dodatno objašnjenje. Treba samo staviti naslov, da se radi o pravoslavnom učenju. Pogledajte koliko ima stavki engleska verzija. Drugi mogu dodavati učenja ostalih religija i filosofija, samo ih treba stavljati pod odgovarajući naslov.

Primedba o objektivnosti može se odnositi na nešto drugo. Ima različitih shvatanja duše u okviru samog pravoslavlja. Ja sam čitao argumentovane polemike koje su tvrdile da je duša besmrtna po prirodi, a ne po blagodati i to sve sa pozivanjem na svete oce. Tako da sada ni sam ne znam zadnju pravoslavnu reč po ovom pitanju, mada mi je ranije bilo prosto i jasno. Srećom, ovo se ne pominje u članku. Ali treba raditi na verzijama koje će koliko je god moguće izbeći buduće polemike. Šta kada se jednom pojavi primedba da duša ne može biti i stvorena i besmrtna, jer je to kontradikcija? Treba malo naprezati vijuge i misliti na vreme...

Miodrag 01:06, 3. april 2006. (CEST)

== Da, međutim, shvatanje duše koje se u članku iznosi dele i rimokatolici i dobar deo protestanata...

Skromno mišljenje

Ovaj članak je, kao i velika većina ostalih o religijskoj tematici, obično smeće. --Jakša 22:44, 22. jun 2006. (CEST)

Sadržaj strane

DUŠA (gr. ψυχη i πνευμα, lat. anima, spiritus, duh, disanje, duvanje): Nije samo specifična komponenta ljudskoga bića "Niste li vi mnogo pretežniji od njih (ptica nebeskih)?" (Matej 6,26), nego jedinstven i dinamički formirajući princip čovekove ličnosti. Duša je entelehija tela, suštinski i razumni deo, koji daje individualni i lični oblik ljudskome biću, po kojem se ono razlikuje kako od Boga tako i od drugih stvorenja. Mada Novi Zavet upotrebljava dva naziva za dušu - ψυχη i πνευμα - (Luka 1,46-47; Filip. 1,27), biblijski sadržaj im je isti: duša je supstancija koja čoveka čini čovekom, čini da bude slobodno biće, lično i besmrtno (Matej 10,28): "Jer kakva je korist čovjeku ako sav svijet dobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovjek za dušu svoju?" (Matej 16,26).

---

Što se tiče geneze duše, to je tajna Tvorca (Ps. 139,13 -16). Duša nema preegzistentnu ipostas, niti je sastavljena iz preegzistentne materije kao telo, koje se sastavlja od tela roditelja. Ljudsko biće prima egzistenciju po telu kao rezultat rađanja od drugih tela. Duša ima drukčiju poziciju i funkciju nego telo. Ona je stvorena voljom Božijom, božanskim nadahnućem, na način koji je samo Stvoritelju poznat. Dušu daje Bog kroz životodavno udahnjivanje, zajedno sa telom, u času začeća, tako da se ljudsko biće pojavljuje na svetu kao psihosomatsko jedinstvo. Zapravo, božanski duh koji stvara dušu daje i moć da se uobliči telo. Duša ima život kao bitisanje, stoga ona ne treba da se meša sa vitalnim imanentnim moćima koje postoje kod životinja i svih živih stvorenja. Ona je subjekat, lični podmet te vitalne energije; ona ima život kao biće po sebi i za samu sebe. Duša je formirajući princip koji individuališe ljudsku prirodu u jednom subjektu; stoga se duše Adamovih potomaka ne sadrže u Adamovoj duši. Kao prototip ljudskoga roda Adam obuhvata sve u sebi, ali svaki prima svoju individualnu egzistenciju kroz novu dušu koju Bog stvara za tu ličnost. Posle fizičke smrti duša se odvaja od tela za neko vreme, sa nadom na život večni i u očekivanju vaskrsenja tela. Pisac Poslanice Diognetu upoređuje odnos hrišćana i sveta sa odnosom duše i tela, govoreći: "Duša koja je besmrtna obitava u prolaznom hramu; a hrišćani, koji su hodočasnici za neko vreme usred onoga što se ruši, očekuju netruležnost na nebesima" (gl. 16).