Razgovor:Zlatan Stipišić/Arhiva 1
 | Ово је архива прошлих расправа. Не мењајте садржај ове странице. Ако желите започети нову расправу или обновити стару, урадите то на тренутној страници за разговор. |
| Архива 1 | Архива 2 |
Први поднаслов
Пребачено са чланка
Neidoktrinirani karikaturalnom pojavom splitskog hevi metal benda iz bivše Juge zvanom «Osmi putnik», ovdašnji slušaoci lako su prihvatili starog momka sa konjskim repom i švalerskom bradicom koji je sebe prozvao Gibonni. Ne, nekadašnji vođa «Osmog putnika», Đibo (Zlatan Stipišić), nije u međuvremeno postao Žaboza, već je izrastao u muzičara koji će postaviti domaći zadatak svim potonjim pop arbajterima, furačima lakih nota, s područja bivše države, a novi pseudonim mu je bio otklon od trivijalne prošlosti. Pored toga što je za Olivera Dragojevića komponovao populističku himnu «Cesarica», Hrvatsku je osvojio albumom «Zviri, judi, beštimje», a ostatak južnoslovenskih plemena dokrajčio je albumom prikladnog naziva «Mirakul». Ubrzo, u Srbiji se više nije mogao naći niti jedan kafanski orkestar koji se odaziva na specifikaciju «bend», a koji nije umeo da odsvira i otpeva «Libar» ili «Tajnu vještinu». Gibonni, čiji je otac Ljubo Stipišić poznati kompozitor muzike za dalmatinske klape, ovim je albumom, tačno odsviranim, precizno produciranim i neordinarno lirski opremljenim, stavio pred sebe težak zadatak - prevazići vlastiti limit. Zato više od pet godina nije ni nastavljao diskografsku nit.
Onda je, nedavno, usledio «Unca fibre» (vodič za brodolomce i anđele čuvare). Ovaj je album kod mnogih Gibonnijevih fanova izazvao razočarenje. I stvarno - na prvo slušanje gotovo da nema niti jednog hita, niti jedne pesme koja bi parirala gore navedenim, pa možda čak ni nekim osrednjim numerama sa «Mirakula». Ali ne samo na prvo slušanje. Već i na drugo, treće, šesnaesto... Ponovo je to gistro-vešto produciran album (produkciju i aranžmane opet je odradio Nikša Bratoš), na kojem gostuju gistro-fensi muzičari poput Manu Kačea, Tonija Levina, Vlatka Stefanovskog, Brege (!), Olivera Dragojevića, Matije Dedića i famoznog Bareta, džankoza-rokera koji je predvodio grupu «Majke» iz Vinkovaca. Zapravo, Gibbo je snimio dosadan album, za koji mu nisu trebali svi ti likovi, i mnogo prikladniji naziv bio bi «Mirakul 2: štake za ludake».
Kad su tekstovi u pitanju, povukao je ka Koelju i nju ejdž -makrobiotičkom prdežu sa isforsiranim dalmatinskim šmekom, pa se stiče utisak da je pesme pisao moderni gusar (omot CD-a liči na plakat za «Pirate s Kariba»), koji svet oko sebe posmatra sa barke i muzikom, sa pučine (isukane kurčine) preko goluba stereo-pismonoše šalje svoja zapažanja, upozoravajući da naša tranziciona društva srljaju u potpuni gubitak tradicionalnih vrednosti i osobenosti, pretvarajući se u obezglavljene konzumente instatnih uživanja u «vremenu lakih rešenja». A ustvari samo kenja bezveze.
Smešno je i jeftino da ove stihove: «U javnom WC-u flomasterom ispisan zid, to brodolomci šalju poruke u boci, to ne vidi nitko, čita ih samo dragi Bog, koji može ovo ludilo zakočit», peva lečeni narkoman Bare. Gibbo budi boljeg čoveka u nama, a kintu je utero od sponzora čiji logoi se šepure na omotu tzv. ovitku - «T-mobile», «Peugeot», «Croatia Airlines», «Večernji list»... Brate, nema ničeg unosnijeg od brendirane umetnosti, pogotovo ako je populistička ili preciznije - filantropska.
Elem, Gibonni je položio ispit karijere; album, koji mu je visio nad glavom poput satare, odradio je rutinerski, lako se izborivši sa prevelikim očekivanjima - zapravo, nije se ni obazirao na njih. Pokazao je da, ukoliko, kao on, uopšte nemaš jasnu viziju o sebi i onome što radiš, a furaš se kako ti je sve jasno i kako si «čovik od riči i dišpeta», nema nemogućih misija. «Unca fibre» je totalno zbunio muzičke kritičare, pa se malo koji jasno, a kamoli precizno izjasnio o njemu. Frka je reći za ovako nešto da je go nježnik. A jeste! Dejan Katalina,press