Razgovor:Marko Simonović

Prvi podnaslov

Rođen u Prištini, Marko Simonović bio je svedok ratnih dešavanja na Kosovu i Metohiji. U južnoj srpskoj pokrajini bio je i tokom NATO bombardovanja 1999. godine, a tek po završetku ratnih sukoba došao je u Beograd.

− − Preseljenje u veliki grad i privikavanje na novu sredinu bili su veliko opterećenje za Marka, koji je po sopstvenom priznanju u to vreme bio veoma tužan, depresivan i povučen u sebe. Da bi ga trgla iz letargije njegova majka ga je nagovorila da počne da trenira košarku. Simonović je otišao na trening Radničkog sa Crvenog Krsta i tako je sve počelo.

− − Od trenera Gorasta Poliča i Branka Maksimovića je mnogo naučio i potom je odlučio da pređe u redove Lavova 063. Posle gašenja zemunskog kluba Simonović je godinu dana proveo u niškom Ergonomu, a uspon kreće u trenutku kada ga je Miroslav Nikolić 2006. godine uvrstio u mladu reprezentaciju sa kojom je osvojio zlatnu medalju na EP u Izmiru. Sa samo 19 i po godina otišao je u inostranstvo, u belgijski Ostende, ali se na polusezoni vratio u Srbiju, odnosno vršački Hemofarm. U redovima Vrščana u prvoj sezoni nije mnogo igrao, ali je imao prilike da uči od sjajnih igrača poput Milenka Topića i Predraga Šuputa koji su igrali na njegovoj poziciji.

−

− Punu afirmaciju stekao je dresu podgoričke Budućnosti, usledile su i medalje sa univerzitetskom reprezentacijom Srbije, najpre srebro u Bangkoku 2007, a potom i zlato u Beogradu 2009. godine kada je bio i kapiten tima.

− − U Crvenu zvezdu Simonović je stigao iz berlinske Albe. Kada ga pitaju zašto je izabrao baš Zvezdu Simonović odgovara takođe pitanjem: „Zašto bih išao u neki veliki i dobro organizovan klub u inostranstvu kada sve to već imam kod kuće.“ Takođe ističe da nisu bile zanemarljive ni emocije pošto je navijač Crvene zvezde od malena.

− − Simonovićev hobi su brodovi. Obožava reku, i dosta slobodnog vremena provodi na svom malom čamcu.