Razgovor s korisnikom:Obradović Goran/Odnosi Srba i Hrvata

U potpunosti shvatam veličinu projekta čiji sam deo, i poštujem njegov značaj, koji je i u tome što slavi različitosti ljudskih kultura jezika.. i svima omogućava da iste uzdignu. U tom smislu sam više nego srećan kad sam u prilici da učestvujem u (ili vidim) saradnju između neke dve Vikipedije. Moj stav da ne mogu da sarađujem sa hrvatskom zajednicom u prvi mah izgleda da je u suprotnosti sa ovim drugim stavovima, ali to nije tačno. Zahlađivanje odnosa između Srba i Hrvata (na opštem nivou) u narednom periodu je izraz progresivnih i humanističkih težnja.

Iako se svi lepo osećamo kada oprostimo i kažemo da smo iznad situacije, i smatramo se vesnicima neke nove ere saradnje i ljubavi (seti se bratstva i jedinstva), moramo analitički posmatrati prošlost i potruditi se da buduća pokolenja ne dovedemo u istu situaciju u koju su naši preci (Srba i Hrvata) konstantno dovodili nas.

Ako pažljivo propratimo istorijke događaje, videćemo da se konstantno ponavljaju tragični i krvavi sukobi dva naroda ispunjeni neverovatnom žestinom i mržnjom. Svima su naravno poznati sukobi koji su počeli 1914, 1941, i 1991, ali nije sve počelo 1914-te. Bilo je i ranije sukoba između Srba i Hrvata (sukobi u Zagrebu posle pada Austro-Ugarske nagodbe i mnogi drugi).

Historia est magistra vitae – proučavanje istorije nije ništa do zanimljiv hobi, ako na osnovu istorije ne donosimo zaključke koji će omogućiti da se pozitivni procesi ponavljaju, a da se napravi diskontinuitet u negativnim tendencijama. Ako u tom kontekstu napravimo (vrednosno neutralnu u smislu ko je kriv) analizu ovih sukoba, videćemo da je apsolutno svakom od ovih sukoba prethodio period bliske saradnje dva naroda. Ta saradnja je uvek počinjala manje-više dobrovoljno (možemo reći iz interesa i/ili ljubavi), ali je vremenom animozitet postajao sve veći, rastao u trvenja i mržnju, i na kraju kulminirao sukobima. (Imam svoju teoriju zašto je tako, ali o tome nekom drugom prilikom.)

Kao što su se krize hiperprodukcije neminovno ponavljale u ekonomskoj istoriji, u vidu faza depresije, buđenja, ekspanzije i iznenadnog sloma, i uništavale živote miliona ljudi, i istorija ”zapadnog Balkana” obeležena odnosima dva najveća naroda opisuje sličnu sinusoidu. Ekonomisti su napravili racionalnu (sine ira et studio – bez mržnje i predrasuda) analizu loših procesa u industrijskom razvoju i iznašli kakvo-takvo rešenje koje je omogućilo da se ne ponovi velika depresija koja je za dugo ostala urezana u kolektivnu svest ”zapadnih” naroda. Balkanski istoričari nisu napravili ovakvu analizu već se i dalje, poput ekonomista sredine osamnaestog veka, posle svake krize nadaju da se to više neće ponoviti, jer eto: ”Kriza je razrešena, privreda se budi”. Da, kriza je razrešila (nasilnim putem) nabujale protivrečnosti u privredi/društvu, ali su uzroci (ne povodi) krize ostali netaknuti i kao seme nove krize klijaju u sveopštem progresu.

Uvek su postojali ljudi koji su po završetku sukoba iz najboljih namera težili što ranijem pomirenju i novoj zajednici dva naroda, bez prethodnog čekanja da se bar neke rane zacele. ”Novi talas mladih i liberalnih političara”, je fraza u kojoj bi se danas mnogi sa ponosom prepoznali, ali ovo je parafraza rečenice iz istorijskog udžbenika o situaciji na Balkanu 1905. godine (deža vi)!

Odgovor mnogih je kako je sada treći milenijum, i naša situacija nema nikakve veze sa nekim davnim procesima, eto tu je Evropska Unija, atlanske integracije... Odgovor ”novog talasa mladih i liberalnih političara” je bio u kontekstu: ”Sada je dvadeseti vek, i naša situacija nema nikakve veze sa nekim davnim procesima, eto tu su kongresi, moderna diplomatija, građanski pokreti...” zaključke neka izvede čitalac.

Živimo u društvu i zato imamo društvene odgovornosti, a jedna od njih je da predvidimo posledice našeg delovanja, ne samo one očigledne, već i skrivene. Kao što u ekonomici preduzeća može izgledati da su troškovi proizvodnje jednaki sumi plata radnicima, ceni sirovina i amortizaciji – iako troškovi uključuju i one nastale prolivanjem zagađene vode u okruženje, i uništenjem ekosistema (znači troškove koje gotovo po pravilu plaćaju drugi), tako i naše društveno ponašanje utiče ne samo na naše okruženje (prostorno), i blisku budućnost (našu), već i na srednju budućnost (našu), i dalju budućnost (naše dece).

Znači i ako izgleda da činimo dobro stremljenjem ka pomirenju bez čekanja da rane u dva naroda zarastu, nije tako. Na žalost život nije stari holivudski vestern, gde negativci nose crne šešire, a dobri momci bele, ljudi nisu uvek onakvi kakvim nam se čine. Svi znaju za ovo, ali i stvari, pa čak i osećanja imaju osobinu da često sakrivaju svoje pravo lice i suštinu bezazlenim pojavnim oblicima.

Zato apelujem na mladog i liberalnog čitaoca da pogleda malo dublje od pojavnih oblika, investira malo vremena u svoje potomstvo, i porazmisli o redovima koje je upravo pročitao.

Obradović Goran 16:43, 11 Dec 2004 (CET)