Pređi na sadržaj

Raketa-nosač

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Raketa-nosač Sojuz poleće sa lansirne rampe kosmodroma Bajkonur.[1][2][3][4]

Raketa-nosač je raketa koja se koristi za podizanje korisnog tereta sa planete Zemlje u orbitu ili u suborbitalnu putanju. Pored same rakete, za lansiranje tereta neophodna je i lansirna rampa, toranj ili zgrada za servisiranje rakete dok je na lansirnoj rampi, kao i hangar ili zgrada nedaleko od lansirne rampe u kojoj se vrši finalna montaža rakete.[5][6][7] Sva ta infrastruktura čini jedan kosmodrom (svemirsku luku). Korisni teret je obično veštački satelit, sonda za istraživanje ili svemirski (kosmički) brod sa ljudskom posadom.

Jednokratne rakete-nosači se koriste za samo jedno lansiranje. Obično se odvajaju od korisnog tereta, stepen po stepen, pri penjanju, i obično se raspadaju pri padu na Zemlju. Pored ovog pristupa, postoje i rakete-nosači čiji se jedan ili više stepeni može višekratno koristiti. Spejs-šatl (engl. Space shuttle) koristio je kućište dva pomoćna raketna motora na čvrsto gorivo i po nekoliko desetina puta. Rakete Falkon 9 kompanije Spejs eks za sada su jedine koje svoj prvi stepen koriste više puta uz preglede između svakog lansiranja.

Orbitalna lansirna raketa mora podići svoj teret najmanje do granice svemira, otprilike 150 km (93 mi) i ubrzati ga do horizontalne brzine od najmanje 7.814 m/s (17.480 mph).[8] Suborbitalna vozila lansiraju svoj teret na nižu brzinu ili se lansiraju pod uglovima elevacije većim od horizontalnih.

Podela[uredi | uredi izvor]

Po lansirnoj platformi[uredi | uredi izvor]

Po veličini[uredi | uredi izvor]

Rakete-nosači se po veličini mogu klasifikovati na više načina. NASA koristi klasifikacionu šemu koju je razvila Augustinova komisija pri debati o zameni spejs-šatla:[12]

  • meteorološka raketa koristi se za izučavanje atmosfere ili za vrlo kratke eksperimente u bestežinskom stanju, omogućava suborbitalne letove i ne može poslati teret u orbitu,
  • raketa-nosač male nosivosti može u nisku Zemljinu orbitu (NZO) da dostavi do 2.000 kg,
  • raketa-nosač srednje nosivosti može u NZO da dostavi između 2.000 i 20.000 kg,
  • raketa-nosač teške kategorije može u NZO da dostavi između 20.000 i 50.000 kg,
  • raketa-nosač super-teške kategorije može u NZO da dostavi preko 50.000 kg.[13]

Arijanaspejs, evropski proizvođač raketa-nosača, takođe klasifikuje svoju Arijanu 5 u tešku kategoriju, pošto je njena nosivost u NZO malo preko 20.000 kilograma;[14] pored toga, raketu Sojuz-2, koju takođe koristi, klasifikuje kao raketu-nosač srednje nosivosti.[15]

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

  • Najviša raketa-nosač do sada bila je američka Saturn V[16][17] iz projekta Apolo, i bila je visoka 111 metara (kao zgrada od 44 sprata);
  • Najveći prečnik imao je prvi stepen sovjetske rakete N-1[18][19][20] i iznosio je 17 metara; prva sledeća na listi je Saturn V sa 10,1 metara;
  • Najveću masu pri poletanju imala je RN Saturn V – 2.938.000 kg, što je isto kao 13 Kipova slobode;
  • Najveći potisak pri poletanju sa lansirne rampe (računa se potisak na nivou mora) imao je prvi stepen rakete N-1, i iznosio je 45,4 MN ili 58,4 miliona konjskih snaga;
  • Najveći odnos potiska i mase imala je raketa Delta II – 683.926.57 kg potiska/231.870 kg = 2,949, pa je tako dostizala brzinu od 1 Maha samo 33 sekunde po poletanju;
  • Najviše motora u sklopu jednog stepena imala je raketa N-1 – prvi stepen sadržao je 30 NK-15 raketnih motora (kasnije je planirana i verzija N-1F sa snažnijim NK-33 motorima, ali ona je otkazana kada su SAD spustile čoveka na Mesec);
  • Familija raketa-nosača sa najvećim brojem letova do sada (maj 2016) je Sojuz/R-7 – 1.862;
  • Najviše uzastopnih uspešnih lansiranja do sada (april 2020) postigla je američka Delta II – 100;
  • Najveću masu u nisku Zemljinu orbitu mogla je da ponese raketa Saturn V – 140.000 kilograma;
  • Najviše satelita pri jednom lansiranju ponela je indijska raketa PSLV 2017. godine – 104;[21][22]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Baikonur Cosmodrome 45.9 N 63.3 E”. FAS.org. Federation of American Scientists (FAS). Arhivirano iz originala 14. 8. 2016. g. Pristupljeno 19. 7. 2014. 
  2. ^ „Baikonur cosmodrome celebrated 63rd anniversary”. Dispatch News Desk (na jeziku: engleski). 2018-06-03. Arhivirano iz originala 20. 10. 2018. g. Pristupljeno 2018-10-19. 
  3. ^ Wilson, Jim. „Safe Launch For Critical Space Station Module”. Popular Mechanics. 
  4. ^ „Baikonur Cosmodrome”. International Launch Services. Arhivirano iz originala 31. 1. 2011. g. Pristupljeno 6. 4. 2011. 
  5. ^ Wragg, David W. (1973). A Dictionary of Aviation (first izd.). Osprey. str. 175. ISBN 9780850451634. 
  6. ^ „Launch complex 39, Pads A and B”. NASA KSC. 1992. Arhivirano iz originala 2008-09-21. g. 
  7. ^ „NASA Kills 'Wounded' Launch System Upgrade at KSC”. Florida Today. Arhivirano iz originala 2002-10-13. g. 
  8. ^ Hill, James V. H. (april 1999), „Getting to Low Earth Orbit”, Space Future, Arhivirano iz originala 2012-03-19. g., Pristupljeno 2012-03-18. 
  9. ^ „Intercontinental Ballistic Missiles”. Special Weapons Primer. Federation of American Scientists. Arhivirano iz originala 26. 11. 2015. g. Pristupljeno 2012-12-14. 
  10. ^ Dolman, Everett C.; Cooper, Henry F., Jr. „19: Increasing the Military Uses of Space”. Toward a Theory of Space Power. NDU Press. Arhivirano iz originala 15. 2. 2012. g. Pristupljeno 2012-04-19. 
  11. ^ Correll, John T. „World's most powerful ballistic missile”. GK Padho. Arhivirano iz originala 22. 2. 2018. g. Pristupljeno 2018-02-22. 
  12. ^ NASA Space Technology Roadmaps - Launch Propulsion Systems. str. 11 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. mart 2016): "Small: 0-2t payloads, Medium: 2-20t payloads, Heavy: 20-50t payloads, Super Heavy: >50t payloads"
  13. ^ HSF Final Report: Seeking a Human Spaceflight Program Worthy of a Great Nation Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. februar 2019), October 2009, Review of U.S. Human Spaceflight Plans Committee. str. 64-66: "5.2.1 The Need for Heavy Lift ... require a “super heavy-lift” launch vehicle ... range of 25 to 40 mt, setting a notional lower limit on the size of the super heavy-lift launch vehicle if refueling is available ... this strongly favors a minimum heavy-lift capacity of roughly 50 mt ..."
  14. ^ „Launch services—milestones”. Arianespace. Pristupljeno 2014-08-19. 
  15. ^ „Welcome to French Guiana” (PDF). arianespace.com. Arianespace. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 09. 2015. g. Pristupljeno 2014-08-19. 
  16. ^ Bilstein, Roger E. (1996). Stages to Saturn: A Technological History of the Apollo/Saturn Launch Vehicles. NASA SP-4206. ISBN 978-0-16-048909-9. 
  17. ^ Huntress, Welsey T.; Marov, Mikhail Ya (2011). The Soviet Robots in the Solar System. New York, NY: Gardners Books. str. 36. ISBN 978-1-4419-7897-4. 
  18. ^ „Complex N1-L3 Components”. S.P. Korolev Rocket-Space Corporation Energia. S.P. Korolev RSC "Energia" 4A Lenin Street, Korolev, Moscow area 141070 Russia. Arhivirano iz originala 4. 8. 2019. g. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  19. ^ Rockets:Launchers N1
  20. ^ Zak, Anatoly. „Soviet N1 moon booster”. russianspaceweb.com. Anatoly Zak. Pristupljeno 24. 1. 2015. 
  21. ^ Metjuson, Samanta (15. 2. 2017). „India Launches Record-Breaking 104 Satellites on Single Rocket”. Space.com. Pristupljeno 22. 4. 2020. 
  22. ^ „India launches record 104 satellites in single mission”. BBC. 15. 2. 2017. Pristupljeno 22. 4. 2020. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Raketa-nosač na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ракета-носач&oldid=27714483”